Crta je podvučena: Dokle će se više projektovati neostvarive strukture?

Razumemo mi i velike snove i novac koji uvek nađe svoj put, ali možda je vreme da se stavi tačka na iracionalne planove koji stvarno nemaju nikakve šanse za egzekuciju.

U poslednjih par meseci se nižu vesti koje su bile očekivane, ali nismo hteli da „rušimo sneška“ investitorima i onima koji su smislili sve te projekte, a jedna od najznačajnijih „demotivišućih“ vesti je bila ona da se famozni „The Line“, grad unutar megagrada NEOM u Saudijskoj Arabiji, na obali Crvenog mora, baš i neće prostirati na 170 km koliko je planirano, i da će, navodno, od njega ostati svega 2,4 kilometara.

Ruku na srce, i to je dovoljno, jer uprkos gromoglasnim najavama kako će to biti prvi „linearni grad“ na svetu (sovjetski i komunistički urbanisti su došli na ideju „linearnog grada“ i centralnog bulevara kao fokalnog mesta svakog grada upravo zato što je Rusko Carstvo srušeno na Dvorskom trgu, a na bulevarima i u linearnim gradovima je teško grupisati masu i demonstrante), ko bi i želeo da živi u takvom mestu?

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• NEOM je linijski grad dužine 170 kilometara bez vozila i saobraćajnica

Možda je Dubai, koji je „gotovo linijski“ grad pored mora, doživeo svetski uspeh, ali on se celom dužinom pruža upravo pored obale.

Nismo videli nijednu studiju o tome šta potencijalni stanari misle o stanovanju u The Lineu, i ceo entuzijazam se činio prenaduvan. Što ne znači da će drugi, mnogo „klasičniji“ delovi NEOM-a, koji imaju uobičajenije (čitaj „nelinearne“) strukture, neće biti završene i biti veliki uspeh.

Jednostavno, „Linija“ je izgledala previše čudno sa sociološkog i psihološkog stanovišta. Možda je Dubai, koji je „gotovo linijski“ grad pored mora, doživeo svetski uspeh, ali on se celom dužinom pruža upravo pored obale.

Kula od karata? Ne, od domina. Evo je opet!

A onda, posle tihog debakla The Linea, stiže nam vest iz prelepog Zanzibara da je, posle pauze, ponovo aktuelizovan plan izgradnje Domino Towera, koji je tri godine čamio u ladici, a najavili smo ga u tekstu još 2021. godine.

I ponovo se spominje ideja veštačkog ostrva, iako je 1,3 milijarde dolara predviđenog za njegovu izgradnju nedostižno za Tanzaniju, uprkos planovima o „izlasku Tanzanije na obale“ (pandan „izlasku Beograda na reke“) i „plavoj ekonomiji“ (poetsko ime za ovo prethodno).

Niko nije spominjao kako će se ljudi osećati živući na tom, bukvalno, „svetioniku“ u sred mora, ni kako će se zgrada ponašati ako i kada (drugo je izvesnije) nivo mora poraste. Ponovo niko nije konsultovao psihologe, a možda i nije morao, jer je pauza od tri godine u izgradnji veoma dobar pokazatelj suludosti ove ideje.

Grad u obliku žirafe i nosoroga?

Već zaboravljeni plan o izgradnji Džube, prestonice Južnog Sudana, iz 2010. godine, danas deluje još apsurdnije. Naime, godinu dana pre formalnog sticanja nezavisnosti, Južni Sudan je imao velike nade o tome kako će zemlja i prestonica izgledati.

Verovatno, kao Katar i kao Doha. Prošlo je 14 godina od pompezno najavljenog plana o ulaganju milijardi dolara u prestonicu, i njenog „mejkovera“ a ova afrička zemlja gotovo sve to vreme „pliva“ u vrtlogu nasilja, a naravno da se ništa nije izgradilo.

Ali, da jeste, to bi bio prvi grad koji bi iz vazduha ličio na – žirafu! Te godine je naime, Vlada Južnog Sudana objavila da će njen glavni grad, Džuba, biti transformisan sa četvrtima, zabavnim parkovima, putevima i zgradama koje se savršeno uklapaju u nacrte žirafe. Obližnji grad Vau je trebalo da poprimi oblik nosoroga.

Meštani su izjavili da „veruju da će tako masivna rekonstrukcija značiti da je Južni Sudan razvijen“.

Projekat je bio procenjen na deset milijardi dolara i bio je dočekan sa velikim entuzijazmom među lokalcima, odnosno, oni su izjavili da „veruju da će tako masivna rekonstrukcija značiti da je Južni Sudan razvijen“.

Četrnaest godina kasnije, preko 90% zemlje je i dalje izuzetno siromašno, uklapajući se u samo dno ekonomske piramide planete sa zaradom od 1 dolar dnevno. A gradovi nisu izgrađeni, niti će biti.

I bogati plaču

I na kraju, najomiljenije mesto domaćih i svetskih influensera, Dubai. Naravno, u pitanju je The World, odnosno veštački arhipelag u obliku – sveta. Sve je počelo 2003, i investitori su bili oduševljeni – pre Svetske ekonomske krize, 2008, čak 60% ostrva bilo je prodati – to je bila „sledeća velika stvar“.

Gradnja je poprilično usporila posle toga, a mnoga ostrva, iako su „osvojena“ od mora, nemaju ni danas ništa na sebi, i investitori su se okrenuli nekim drugim destinacijama, i u samom Dubaiju, kao što je Dubai Marina, koja se veoma gusto i neprestano gradi, sa sve igličastim soliterima.

Dubai je sam po sebi „groblje projekata“ koji su naručeni, plaćeni i nikada izvedeni, a o njima se priča ili sa šokiranim izrazom lica ili sa uzdasima nostalgije

Na „Svet“ kao da možemo primeniti pesmu Zdravka Čolića „A Svet nek propadne, nije neka šteta!“. Doduše, Dubai je sam po sebi „groblje projekata“ koji su naručeni, plaćeni i nikada izvedeni, a o njima se priča ili sa šokiranim izrazom lica ili sa uzdasima nostalgije (Poslovna avenija Mihaela Šumahera (njemu odavno nije do gradnje), Palm Deira, Trampov hotel…).

No, novac uvek nađe svoj put i neka nova ideja se projektuje, a često i materijalizuje, stvarajući od ovog grada i emirata „savremeni luna park za odrasle“.

Možda je vreme…

Sve u svemu, mi razumemo velike snove. I poštujemo „velike dečake“ koji u nekom trenutku imaju novca i pomisle da je vreme da se njihovi snovi pravljeni Lego kockicama sada pretvore u ostavštinu za budućnost sa pozamašnom zaradom. Ali, možda je vreme da se stavi tačka na iracionalne planove koji stvarno nemaju nikakve šanse za egzekuciju.

Mada, možda i nije. Ako pogledamo vedrije, možda nam i trebaju ovakvi renderi, „divlja mašta“ investitora i arhitekata, i ironični diskurs prema svemu. Ali, kao što bi Đuza Stojiljković rekao svojedobno „Ali ne u mojoj kući“.