Putokaz za Beograd: Kako je EXPO ’98 promenio Lisabon

Sagledavamo građevinski i infrastrukturni preobražaj portugalske prestonice i povlačimo paralelu sa onim što nas čeka do 2027. godine, ali i nakon Expoa.  

U poslednje vreme glavna tema i u vladajućim krugovima, a i u onima kritički nastrojenima prema njoj, je EXPO 2027, koji je dobio Beograd da mu bude domaćin za svega tri godine.

Ne ulazeći u politička pitanja, ovde smo da odgovorimo na pitanje kako je EXPO 1998 promenio lice jedne druge evropske prestonice, Lisabona, i da vidimo da li je takva promena moguća i na licu srpske prestonice.

Srodne teme na portalu Gradnja:

• Plutajuća šuma ide u Osaku: Ovako će izgledati paviljon Srbije na Expo 2025

Mejkover romantično zapuštenog grada

Tačno je da je to bilo pre (u odnosu na danas) 26 godina, ali taman je na neki način tolika i razlika u razvoju nas i Portugala – koji je tada doživljavao građevinski i infrastrukturni preobražaj od kišovitog grada na kraju sveta kojeg je depresivno opisao Žoze Saramago, a romantično zapušteno Vim Venders, u modernu evropsku prestonicu koja je svoj „mejkover“ upoređivala sa onom Barselone iz 1992.

Tačno je i da kod nas često zameraju da naš EXPO „nije pravi“ (nije univerzalan) ali nije bio ni lisabonski – 1998. se Svetska izložba održavala pod motom „Okeani, zaveštanje za budućnost“ i taj je EXPO takođe bio specijalizovan, kao i beogradski, tako da ta kritika otpada.

Sveobuhvatni EXPOi se sada održavaju na svakih 5 godina (između EXPO-a 1970. u Osaki i 1992. u Sevilji prošlo je čak 22 godine da nije održan nijedan „sveukupni“ EXPO, već samo specijalizovani, njih čak 12), a danas je uobičajeno da se između svaka dva „velika“ održi po jedan „interpolirani“ specijalizovani EXPO, te otud Beograd sa temom sporta i muzike.

Dakle, ne mora EXPO biti sveobuhvatan da bi promenio lice grada. Ali da vidimo šta je to Lisabon uradio da bi u velikoj meri izmenio i modernizovao sebe?

Da se ne bi desilo da zgrade posle EXPO-a zvrje prazne, donet je plan da se svaka zgrada unapred proda za korišćenje posle izložbe.

U nekom smislu, zona gde je odabrano da se gradi EXPO centar je „Lisabon na vodi“, odnosno mesto koje je bilo zapušteno i na atraktivnoj lokaciji pored reke Težo. Naime, u vreme Drugog svetskog rata Portugal je bio neutralan, i dolazilo je mnogo letova za Lisabon, a ovde se nalazio Hidroport Lisabon, odnosno, aerodrom na vodi, za hidroavione, sagrađen (u Portugalu) mirne i prosperitetne 1942. godine.

Hidroport je uglavnom služio za letove iz SAD, ali su uskoro propelerski hidroavioni nestali sa scene, pa tako i hidroport, da bi mesto postalo dom za najprljavije industrije poput klanica, skladišta za kontejnere i svega onog što ispušta dim u atmosferu, te je decenijama ovo bio najgori kraj Lisabona za raditi, a kamoli za proći njime.

Sve je to srušeno do temelja, a močvarni teren (zapravo je to mešavina slatke i delimično slane vode na ušću reke u more) je isušen i poravnat, te je pokrenuta gradnja „od nule“. Jedino je toranj rafinerije zadržan i data mu je nova namena.

Da se ne bi desilo da zgrade posle EXPO-a zvrje prazne, kao što se desilo na mnogo mesta pre toga, a notorno u Sevilji ’92, donet je plan da se svaka zgrada unapred proda za korišćenje posle EXPO-a, dakle, nijedna hala nije sagrađena a da se nije znalo ko će je preuzeti posle završetka Svetske izložbe i ko će platiti za nju. Tako je obezbeđena i finansijska konstrukcija, ali i život mesta posle kraja manifestacije – dve muve jednim udarcem.

Pojavio se tu i Santjago Kalatrava, da bi u svom specifičnom stilu sagradio autobusku i železničku stanicu Gare de Oriente.

A šta se izgradilo na tom mestu? Za početak, neverovatni Most Vaska de Game, koji je u tom trenutku bio najduži u Evropi (12,35 km), i koji ogromno ušće Teža u Atlantik premošćuje veoma dugo tik iznad vode (blokirajući put brodovima), da bi tek sa lisabonske strane bio pretvoren u „pravi“ most.

Napravljena je i nova, Crvena linija metroa koja je na kraju dovela do aerodroma (koji se nalazi prilično u „centru grada“ pa avioni lete iznad glava), a pojavio se tu i Santjago Kalatrava, da bi u svom specifičnom stilu sagradio autobusku i železničku stanicu (ovo drugo više) pod nazivom Gare de Oriente, što znači Istočna stanica.

Namena paviljona ostala (skoro) ista

Napravljeno je i pet najvećih paviljona, koji su nastavili skoro istu namenu kao i tokom EXPO-a: Oceania (projekat Pitera Černajeva) je postala Lisabonski Okeanarijum, Portugalski paviljon koji je projektovao Alvaro Siza (čija se izložba crteža trenutno prikazuje u Fondaciji Kalust Gulbekijan u Lisabonu, jer je voleo i time da se bavi osim arhitekture), Paviljon Utopija je postao Atlantski paviljon (Pavilhão Atlântico), tj. sala za sportske manifestacije i koncerte, projektovali su je Režino Kruz i studio SOM, koji je takođe uradio i nešto nalik na mešavinu „Kule Beograd“ i Burdž Al-Araba (više nalik na ovo drugo, ruku na srce) – Toranj Vaska de Game, koji pomalo liči na jedro na obali Teža.

Godine 2012. Toranj Vaska de Game postao je luksuzni hotel, dok se na vrhu nalazi vrhunski restoran.

Bila je to najviša zgrada u zemlji i pleni elegancijom – nažalost, iako su pokušali da iznajme kancelarijski prostor firmama, vlasnici nisu u potpunosti uspeli u toj nameri sve do 2012. kada je toranj postao luksuzni hotel, dok se na vrhu nalazi vrhunski restoran.

Dizajnirala ga je američka arhitektonska firma SOM i Profabril (za arhitekturu su se pobrinuli Nik Džejkobs i Leonor Žaneiro, a metalne konstrukcije “paukove mreže” uradio je Nuno Kosta).

Paviljon budućnosti postao je Kazino Lisabon, a ostale zgrade su postale muzeji ili su ušle u komercijalnu upotrebu. Nakon završetka EXPO-a cela oblast je preimenovana u Parque das Nações, odnosno, Park nacija, ali ga Lisabonci i dalje zovu “Expo”. A onda nastaje druga transformacija.

Zaista mi je teško da zamislim da bi u Srbiji mogla nići avenija sa savremenim i eksperimentalnim zgradama koje bi istovremeno nosile imena svetaca.

Iako je novoosnovani kvart bio “na kraj sela”, odlična povezanost sa ostatkom grada metroom, Stanica Oriente (osvojila Brunelovu nagradu 1998.) koja je opsluživala Intercity vozove, preseljena centralna autobuska stanica odmah pored Železničke stanice Oriente, kao i blizina aerodroma (svega tri stanice Crvenom linijom), dovela je do buma stanogradnje i doseljavanja u taj deo grada, koji je danas, uz Univerzitetski grad, najdinamičniji i najživlji.

Naravno, došli su tu i ogromni tržni centri, kao i Palata pravde. Izgrađena je i Avenija Okeana (Alemeda dos Oceanos) kao žila kucavica ovog dela grada i ređale su se zgrade za život koje su se uklapale u ideju savremene arhitekture, a posebno se izdvajaju “bliznakinje” ili bolje reći “blizanci” Sveti Rafailo (São Rafael) i Sveti Gavrilo (São Gabriel) koji su dobili imena po dva arhanđela.

Zaista mi je teško da zamislim, hodajući Alamedom (arapsko ime za bulevar), da bi u Srbiji mogla nići avenija sa savremenim i eksperimentalnim zgradama koje bi istovremeno nosile imena svetaca.

Katolička crkva “zajahala” je na talasu modernosti i dozvolila da se izgradi gotovo brutalistička Crkva Gospe od Putnika.

Mnoge firme su postavile sedište u Park nacija, i možemo reći da je nekada potpuno zapušteni kraj pored Lisabona, sada postao najmoderniji deo Lisabona.

Dodajmo i to da je Katolička crkva “zajahala” na talasu modernosti i dozvolila da se izgradi gotovo brutalistička Crkva Gospe od Putnika (delo Žozea Marije Dijaša Koelja), koja je završena 2014. godine i učinila ovo naselje stvarnim mestom za život sa svim stvarima i građevinama kojima su neophodne za život. I takva crkva je teško zamisliva u Srbiji.

Život u EXPO-naselju posle 2027. godine

Kakva je paralela sa Beogradom, odnosno, Surčinom? Pa, ima ih nekoliko. Prvo, zgrade koje se grade po planu za EXPO ’27 trebale bi da zamene današnji Beogradski sajam, dakle, imale bi upotrebu osiguranu i posle kraja manifestacije. Drugo, i u Surčinu se planira stambeno naselje najsavremenijeg tipa, sa linijom gradske železnice koja bi vodila i na EXPO i na aerodrom.

Treće, i ovde se planira još jedan “izlazak na reku”, odnosno, planira se popunjavanje “rupe” u trokutu između Novog Beograda, Surčina, Jakova i reke Save i taj deo Srema bi postao mesto za novo širenje prestonice – sa tendencijom povezivanja sa Obrenovcem i vezom Srema i Šumadije i Beovozom.

Da li bi ljudi želeli da žive u ovom EXPO-naselju posle 2027. kada se “svetla ugase”? Ocena je da bi. Aerodrom je blizu, železnička linija od EXPO-a preko Aerodroma Nikola Tesla i Zemun(skog) Polja do Novog i Starog Beograda bi doprinela da se ljudi lako domognu lokacija za kulturu i posao (takođe bi mnogi našli kulturu i posao baš ovde).

A takođe, izgradnja Nacionalnog stadiona pomerila bi definitivno težište Beograda u Srem, jer bi se gotovo sve najznačajnije građevine nalazile u Sremu: aerodrom, stadion, sajam, Arena, Studentski grad itd.

Da li je ovo još jedan element beogradizacije Srbije, kao što je i EXPO ’98 bio “udarna lisabonizacija Portugala”? Da, i to je negativan aspekt svega.

Međutim, iako ova priča naizgled ima sretan kraj, još uvek je veliki deo posla pred nama, odnosno, pred onima koji su se obavezali da će EXPO izgraditi. Već je jun 2024. a veoma je malo urađeno na tako jednom ogromnom projektu, tako da bi, da bi se izbegla kolosalna blamaža, moralo vrlo ozbiljno ubrzati sa radovima na svim ovim projektima.

Ali svakako, da odgovorimo i na ova pitanja: da li će Beograd biti isti posle EXPO ’27 – neće, doživeće ogromnu urbanu transformaciju.

Da li je ovo još jedan element beogradizacije Srbije, kao što je i EXPO ’98 bio “udarna lisabonizacija Portugala”? Da, i to je negativan aspekt svega – Sevilja i Barselona su 1992. iskoristile da organizuju EXPO i Olimpijadu i decentralizuju Španiju, a Grad nauke i kulture je u Valensiji izgrađen 2005. godine, dok je revitalizacija obale Nerviona u Bilbaou (sa sve Guggenheim Bilbaom) izvršena krajem 90-ih, i sve je ovo učinilo Španiju policentričnom zemljom, dok svi srpski projekti uglavnom se odvijaju u Beogradu, i Srbija počinje da liči na oktopoda sa ogromnom glavom i mnoštvom pipaka koji se granaju iz glave, a to nije način razvoja zemlje.

Naravno, ako se ne desi prvoklasan skandal pa se sve obećano ne izgradi, a vidimo već puno obećanja koja se “rastežu”, od nesretne bivše Železničke stanice, Snage i svetlosti, Korunovićeve pošte, i velelepnih ali nikada izvršenih planova o Filharmoniji i slično.