Misterija Sfinge: Drevna simbolika dešifrovana u arhitekturi Srbije

Od platoa u Gizi, antičke Asirije i Vavilona, preko Mita o Edipu, do najpoznatijih primera skulptura sfingi koji se mogu videti u našoj zemlji. 

Gotovo da nema osobe koja na ulazu u zgradu tehničkih fakulteta u Beogradu ne zapazi dve neobične skulpture. U pitanju je par sfingi, koje smerno čuvaju ulaz na fakultet. Skulpture na i unutar zgrade potpisuju vajari Ilija Kolarević i Ivan Lučev, pa je neko od njih i autor ovih bajkovitih stvorenja.

Možda deluju pomalo bizarno, ali ovim mitskim životinjama to i jeste bila uloga, bar ona koja se odnosila na skulptoralnu simboliku arhitekture 19. i prve polovine 20. veka. U Srbiji nema baš previše ovakvih i sličnih skulptura, pa bi bilo zanimljivo da se jednim kraćim osvrtom dešifruje njihova simbolika.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Zapisano u kamenu: Drevni materijal u arhitekturi naših velikana

Gotovo da nema osobe koja na ulazu u zgradu tehničkih fakulteta u Beogradu ne zapazi dve neobične skulpture – par sfingi.

Najpoznatija sfinga, za koju smo svi čuli još u osnovnoj školi, jeste ona iz vremena Antičkog Egipta, locirana na platou u Gizi, najverovatnije iz vremena vladavine faraona Kefrena (oko 2500. g.p.n.e.), koja po staroegipatskoj tradiciji ima telo lava i glavu čoveka (najverovatnije samog faraona).

Međutim, tradicija prikazivanja ovakvih stvorenja rasprostranjena je širom tada poznatog antičkog sveta. Njihove zoomorfne statue pronalaze se na prostoru od Antičke Grčke do Antičke Indije. Po pravilu, to je uvek kombinacija neke od životinja, obično lava ili bika, sa glavom žene, a često uz dodatak orlovskih krila.

Antička Asirija i Vavilon

Na prostoru Antičke Asirije i Vavilona, pronađeno je više skulptura, od kojih su najpoznatije one koje flankiraju gradske kapije.

Najpoznatiji par sfingi je onaj sa kapije grada Nimruda, koja se sada nalazi u zbirci Metropolitan muzeja u Njujorku.

Ovaj par sfingi je različit, tj. jedna ima telo lava, a druga telo bika, dok obe poseduju orlova krila i glave muškarca, najverovatnije nekog od asirskih vladara iz 9. v.p.n.e.

Mit o Edipu

Iz perioda Antičke Grčke nam je ostao sačuvan veći broj predstava ovog mitološkog bića, kako u skulpturi tako i na bogato dekorisanim posudama, međutim, mnogo nam je važniji sam Mit o Edipu, u kojem je prvi put zabeležena uloga Sfinge. Ona u mitu nosi baš lično ime Sfinga, a bila je postavljena od strane muza da čuva ulaz u grad Tebu.

Ona bi postavljala zagonetno pitanje prolaznicima i svako ko ne bi umeo da ga reši bio bi rastrgnut. Pitanje je glasilo: „Jutrom ide na četiri noge, o podne na dve, a predveče na tri. Od svih stvorenja jedino ono menja broj nogu i upravo kad ih ima najviše, najmanja je brzina i snaga njegovih udova.”

Rešenje ove zagonetke bio je – čovek, a odgovor je dao Edip, nakon čega se Sfinga bacila sa stene u more. Očigledno je ovaj ili sličan mit o zoomorfnom čuvaru znanja i mudrosti bio prisutan širom antičkog sveta, pa zato ne čudi prisustvo ovh stvorenja na raznim kapijama i ulazima.

Sfinge u Srbiji

Simbolika čuvara znanja i mudrosti nam daje odgovor zašto je par sfingi izveden i na ulazu na Tehnički fakultet u Beogradu, arhitekata Nikole Nestorovića i Branka Tanazevića iz 1931. godine – da simbolično čuvaju znanje koje se dobija studiranjem nekog od fakulteta.

Sličan primer nalazimo i ispred zgrade Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, koja je izgrađena 1902. godine po projektima arhitekte Vladimira Nikolića, kao zgrada Crkveno-narodnih fondova, a čiji pokrovitelj je bio patrijarh Georgije Branković.

Najstarija sfinga, najverovatnije iz 18. ili prve polovine 19. veka, nalazi se u parku u Sremskoj Kamenici.

Na ulazu u zgradu bogoslovije nalaze se dve sfinge, izvedene u orijentalno-egipatskom maniru. U sličnom maniru izveden je i treći par sfingi, o kojima je već bilo reči, a koje se nalaze ispred hotela na Avali, čiji je autor vajar Vladimir Zagorodnjuk.

Najstarija sfinga, najverovatnije iz 18. ili prve polovine 19. veka, nalazi se u parku u Sremskoj Kamenici. Ova skulptura je dosta oštećena, nedostaju joj neki delovi, a nije poznat ni autor.

Meštrovićeve sfinge

Autor koji je često prikazivao sfingu u svojim kompozicijama, bio je vajar Ivan Meštrović. Ona u njegovim planovima za Vidovdanski hram zauzima poziciju u dnu građevine, a prolaz do nje flankiran je karijatidama.

U oblikovanju paviljona Srbije u Rimu iz 1911. godine ista skulptura sfinge dobija centralnu poziciju na samom ulazu u paviljon.

Međutim, u oblikovanju paviljona Srbije u Rimu iz 1911. godine, koji izvodi u koautorstvu sa arhitektom Petrom Bajalovićem, ista skulptura sfinge dobija centralnu poziciju na samom ulazu u paviljon.

Jedan od nekoliko primeraka nalazi se u sklopu Dvorskog kompleksa na Dedinju, a drugi u gradskom parku u Aranđelovcu.

Detaljnije o ovom projektu pisao je arhitekta Slobodan Danko Selinkić u svojoj knjizi Paviljon Serbia u Rimu 1911.

Ova sfinga izvedena je u nekoliko primeraka, od kojih se jedan nalazi u sklopu Dvorskog kompleksa na Dedinju, a drugi u gradskom parku u Aranđelovcu.

Svaki doprinos u istraživanju i fotografisanju sfingi koje nisu dostupne javnosti bio bi od velike pomoći.

Ovo su poznati primeri skulptura sfingi koje se mogu videti u Srbiji, ali verovatno postoje i one koje nisu poznate javnosti.

Izvedene su u okviru privatnih vila ili enterijera drugih javnih objekata, pa bi svaki doprinos u istraživanju i fotografisanju istih bio od velike pomoći.