Ova ekološka zgrada napravljena je od suncokreta, soli i recikliranog urina
Gde drugi vide otpad, oni vide prilike! Vodimo vas na mesto gde je moguće videti kraj jedne zastarele arhitektonske ere i optimistički početak druge.
U nekadašnjoj radionici za održavanje železnice u gradu Arlu na jugu Francuske, danas se mogu se videti raznovrsni održivi proizvodi namenjeni gradnji koji su načinjeni od prirodnih nusproizvoda lokalne industrije suncokreta, kao i antibakterijske kvake napravljene od soli prikupljene iz slanih močvara regiona Kamark.
Ovaj krajnje održiv i ekološki objekat, nazvan Atelier Luma, poslednji je dodatak Lumi Arlu, ogromnom savremenom umetničkom kampusu koji je osnovala švajcarska milijarderka i mecena Maja Hofman, naslednica globalne zdravstvene kompanije Hofman la Roš koja posluje u farmaceutskom i dijagnostičkom sektoru.
Pročitaj još na Gradnja.rs:
Šupe iz 19. veka pretvorene u izložbene hale
Hofman je čak 10 hektara parka otvorila 2021. godine, a sve je otpočelo tornjem od izvajane metalne konstrukcije slavnog Frenka Gerija.
Ispod tornja je nekadašnja betonska površina pretvorena u bujnu oazu, a grupa šupa iz 19. veka je pretvorena u izložbene hale.
Atelier je poslednji komad slagalice i „najtiši“ element od svih, a kao živi prikaz kako bio-arhitektonska budućnost može hrabro da izgleda.
Došlo je vreme da pređemo sa globalnih, ekstraktivnih lanaca snadbevanja ka regionalnim ekosistemima materijala, koji pomažu regeneraciju životne sredine.
Sa idejom da nastavi rad svog oca, pionirskog prirodnjaka koji se borio za očuvanje močvarnog područja Kamark i suosnivača Svetskog fonda za prirodu, Maja Hofman vidi Atelier Luma kao način da to ostvari.
„Htela sam da nastavim sa očuvanjem, ali bez toga da budem zastupnik zelenog konzervatizma. Potrebno je delovati“, rekla je Maja Hofman za britanski Guardian.
Ističući da je izgrađeno okruženje odgovorno za oko 40% emisija CO2, umetnički direktor Atelier Luma, Jan Boelen, naveo je da je došlo vreme da prihvatimo lokalne i organske metode izgradnje i da pređemo sa globalnih, ekstraktivnih lanaca snadbevanja ka regionalnim ekosistemima materijala, koji pomažu regeneraciju životne sredine.
Boelen dodaje i da „gde drugi vide otpad, mi vidimo prilike“.
Od bojenja algi do izrade proizvoda od suncokreta
Čitav proces otpočeo je mapiranjem resursa, industrija i otpadnih proizvoda predmetnog regiona. Tim od trideset istraživača, iz oblasti dizajna proizvoda, hemije, sociologije, biologije, ekonomije i inženjeringa, istraživao je sve aspekte, od bojenja algi do izrade proizvoda od suncokreta.
Nakon obimnog procesa testiranja i sertifikacije, mnogi od eksperimentalnih materijala iskorišćeni su u stvarnoj izgradnji.
Konverzija kamene industrijske šupe u dom ateljea, zajednički je rad londonskog kolektiva Assemble i belgijske prakse BC Architects. Ove dve firme inicijalno su angažovane da se nadmeću za ovaj projekat, ali su ipak odlučili da se udruže i zajedno urade posao što bolje.
„Samu zgradu videli smo kao kamenolom. Slomljene krovne ploče su ponovo upotrebljene na podu, ugrađivanjem u polirani teraco, kako bi formirale neku vrstu istorije zgrade urezane po tlu“, rekao je Lorens Bekemans iz BC Architects i dodao:
„Unutrašnji zidovi su napravljeni od nabijene zemlje, primenom recepta koji koristi ruševine i prah od krečnjaka iz okolnih kamenoloma pomešane sa belom glinom kako bi se stvorio beton u završnom izgledu sličan originalnom betonu, ali sa vrlo malo inkorporiranog ugljenika“.
5.000 tona gline pretvoreno u primenjenu keramiku
Određeni predimenzionirani elementi daju prostoru izgled koji podseća na atmosferu gigantske kuće za lutke. Marija Lisogorska iz Assemble objašnjava kako je duga, dvospratna galerija od drveta inspirisana Teatrom Oficina Line Bo Bardi u Sao Paulu, što je prostoru donelo pomalo teatralan izgled, a zanimljivo je i da je ova drvena konstrukcija obojena prirodnim dubokim indigo plavim bojama.
Indigo je jedna od biljaka koja se uzgaja u spoljašnjem vrtu, zajedno sa kaktusima pomoću kojih se gaje bube Cochineal, a koje se koriste za crvenu boju, dok se čitav sistem održava uz primenu reciklirane otpadne vode i „žute vode“ iz toaleta koja se bezbedno filtrira kroz proces čišćenja uz alge.
Pirinčana vlakna su ispletena u užad kako bi se napravio geotekstil, koji pomaže u ublažavanju obalske erozije. Takođe, invazivne vrste, poput japanskog korova, pretvorene su u pločice sa ćelijastom strukturom, koje su furnirane drugim invazivnim drvetom za izradu nameštaja.
Dok su kvake izrađene od soli prikupljane iz okolnih močvara, a sa idejom da se bore protiv mikroba, oko 5.000 tona gline koju proizvodi kamenolom pretvoreno je u primenjenu keramiku.
Materijali su teški, pa bi trebalo da ostanu lokalni. Ljudi i ideje su lagani, pa bi trebalo da putuju.
Iako ukorenjen u Kamarku, atelje ima internacionalne ambicije, primenjujući svoje bioregionalne principe na druge kontekste, a neki od projekata se trenutno i realizuju. Boelenova filozofija u ovom kontekstu je sledeća:
“Materijali su teški, pa bi trebalo da ostanu lokalni. Ljudi i ideje su lagani, pa bi trebalo da putuju.“
Iako većina finansija dolazi od Hofmanove, atelje takođe funkcioniše kao konsultantska firma za generisanje prihoda. S tim u vezi, Boelen ističe da trenutno rade s jednim brendom šampanjca, istražujući kako bi otpad od grožđa mogao da se koristi za izradu pakovanja, kao i sa, kako kaže, „velikom evropskom automobilskom grupom“, ali trenutno nije bio u mogućnosti da ulazi u detalje o toj saradnji.
Gerijev svetionik kao mamac za publiku
Zanimljivo je pomenuti i da desetospratni, 175 miliona vredan Gerijev svetionik danas stoji u neskladu sa novim projektom i generalno se oštro suprotstavlja deklarisanoj estetici Hofmanove. Ipak, ona je Gerija angažovala pre 15 godina, ali i ističe da joj je takva „skulptura“ trebala da privuče pažnju ljudi.
Ipak, kombinovani efekat Gerija sa jedne strane i Assemble i BC Architects sa druge, čini Lumu Arlu fascinantnim studijskim slučajem. Malo je mesta na svetu gde je moguće tako jasno videti kraj jedne zastarele arhitektonske ere i optimistički početak druge.
