Novo rešenje jeste skladnije, pročišćenije i pre svega se poziva na izvorno rešenje trga, ali sa druge strane ima onih koji zagovaraju da fontana ne sme biti srušena, već samo obnovljena.
Poslednjih nekoliko dana, jedna od glavnih vesti u medijima je da je započela dugo očekivana rekonstrukcija Trga Nikole Pašića. Međutim, neki mediji, kao i mnogi građani, preko društvenih mreža preneli su vest da se ruši fontana na spomenutom trgu, što opet nije netačna informacija.
Pokušaćemo da objasnimo šta sve podrazumeva ova rekonstrukcija i da li građani (ne)opravdano kritikuju ovaj projekat.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Trg Republike nije naišao na preterano pozitivne reakcije javnosti, ponajviše zato što je ukinuo žardinjere i breze iz prostora.
Za početak, vratimo se u 2015. godinu, kada je nakon žiriranja konkursa za tri beogradska trga (Republike, Terazije i Nikole Pašića) ubedljivo pobedio tim na čelu sa arhitektama Zoranom Dmitrovićem i Zoricom Savičić.
Od tada, po njihovim projektima, realizovan je samo Trg Republike, koji nije naišao na preterano pozitivne reakcije javnosti, ponajviše zato što je ukinuo žardinjere i breze iz prostora (ali zato implementirao novo, daleko veće drveće), čime je dobijen klasičan otvoreni manifestacioni trg, kakav postoji u svakom većem gradu u svetu.
Ovom rešenju se može samo zameriti što nije urađen stakleni pločnik iznad ponovo otkopane Stambol kapije, ali to grad Beograd nije ni planirao da izvede, ponajviše zbog troškova ovih dodatnih radova (na stranu dva puta postavljane kocke).
Arhitekte su odlučile da projektuju neko međurešenje, koje bi se ugledalo ponajviše na izvorno stanje sa fontanom.
Na red je, posle devet godina od konkursa, došao i dugo najavljivani Trg Nikole Pašića, koji je takođe podrazumevao više otvorenog prostora, neuklanjanje postojećeg drveća, ali zato kompletno uklanjanje postojeće fontane i njene zamene skrivenim vodoskocima iz pločnika, kakvi već postoje na Cvetnom trgu i na platou pored pasarele između Beogradske tvrđave i Beton hale.
Međutim, ova radikalna promena nije naišla na pozitivnu reakciju javnosti, pa su arhitekte odlučile da projektuju neko međurešenje, koje bi se ugledalo ponajviše na izvorno stanje iz 1959. godine, kada trg, tada Marksa i Engelsa, dobija svoju prvobitnu fontanu. Ali zbog čega su autori ovog urbanističkog rešenja tako odlučni da uklone fontanu sa trga?
Sudar dve epohe
Da bismo ovo objasnili, moramo razjasniti tok razvoja ovog važnog beogradskog trga. Prve značajnije promene događaju se krajem 50-ih godina, nakon izgradnje socrealističke zgrade Doma sindikata (1955), po projektu arhitekte Branka Petričića i formiranju novog gradskog trga, koji je poneo naziv Trg Marksa i Engelsa.
Na javnom konkursu za uređenje ovog trga, pobedu odnosi projekat tima na čelu sa arhitektom Hranislavom Stojanovićem. Projekat je podrazumevao da se na trgu izvede monumentalni spomenik dvojici rodonačelnika komunizma, koji bi se ogledao u izduženom bazenu sa vodom i time vizuelno udvostručio prisustvo spomenika.
Kako su to bile turbulentne godine, raskol sa SSSR-om je doneo i preispitivanje radikalnog komunizma/socijalizma, pa su mnogi projekti u duhu socrealizma, obustavljeni i prepravljeni ili jednostavno nikada nisu ni bili izvedeni. Ovo je važilo i za spomenike Lenjinu, Staljinu, ali i Marksu i Engelsu, koji su postali isuviše radikalni za naš jugoslovenski socijalizam.
Tako trg 1959. godine dobija kaskadni bazen sa vodoskocima, koji je dodatno oplemenio prostor manifestacionog trga. Ovaj trg nije dugo potrajao u svom funkcionalnom i estetskom smislu. Baš kao i u svetu, u Jugoslaviji je došlo do naglog porasta broja automobila na ulicama, pa mnogi gradski trgovi postaju javne parking zone.
Pošumljavanje u zoni ispred zgrade Doma sindikata naročito je bilo prihvaćeno od strane struke, koja se još početkom 50-ih odrekla socrealizma u arhitekturi.
Ako je ta slika bila normalna pojava u mnogim istorijskim gradovima Evrope, zašto bi Beograd zaostajao za ovim negativnim trendom? Trgovi Republike i Marksa i Engelsa bivaju pretvoreni u javne parkinge, koji su egzistirali gotovo dve decenije. 1976. godine, grupa vrhunskih arhitekata i urbanista – Bogdanović, Miljković, Bogunović, Ivković, Mandić, Martinović, Milićević, Stojanović i Šterić, složno diže glas protiv ovakve situacije i predlažu različita (realna i nerealna) rešenja koja bi ovom, uslovno rečeno trgu, vratila svoju prvobitnu i jedinu namenu.
Ništa konkretno se ne događa sve do 1986. godine, kada na kraju svog mandata gradonačelnika grada Beograda, arhitekta Bogdanović podržava urbanističko rešenje arhitekte Olge Milićević-Nikolić, koja za trg predviđa uvođenje velikih betonskih žardinjera, pošumljavanje u zoni ispred zgrade Doma sindikata (naročito prihvaćeno od strane struke, koja se još početkom 50-ih odrekla socrealizma u arhitekturi), kao i izgradnju monumentalne fontane u produžetku postojećeg kaskadnog bazena.
Slika dovršenog trga iz 1987. godine, na kojem je centralni motiv fontana, koja baca visoke mlazeve vode, postala je zaštitni znak ovog dela grada i urezala se u pamćenje svih Beograđana.
Stručnjaci su vrlo brzo uvideli da spomenik, koji je inače vrlo dobro rešenje, ima lošu poziciju i previsok postament.
Međutim, nakon raspada Jugoslavije i socijalističkog sistema, trg biva preimenovan u Trg Nikole Pašića, a 1998. godine na njemu biva postavljen i spomenik posvećen ovom istorijskom državniku, rad vajara Zorana Ivanovića.
Ovo je bio kako sudar dva sistema, tj. epohe, tako i sudar motiva u prostoru, pa je vizuelna estetika bila narušena. Stručnjaci su vrlo brzo uvideli da spomenik (koji je inače vrlo dobro rešenje), ima lošu poziciju i previsok postament. Da se iz frontalne vizure ne vidi od vodoskoka fontane, da ga iz bočnih vizura sakrivaju krošnje drveća.
Naravno, niko nije preduzimao ništa, jer nikome nije padalo na pamet da zbog spomenika seče drveće ili da uklanja fontanu. Tek pre desetak godina, gradska uprava se dosetila da smanji pritisak vode, čime su mlazovi postali niži, pa je spomenik Nikoli Pačiću počeo da se nazire iz frontalne vizure.
Nakon rušenja raznih zgrada, javnost je postala ogorčena na svaki prostorno-urbanistički poduhvat gradske vlasti.
Arhitekte su uvidele ovaj nesklad, ali pritiskom javnosti da vodena površina mora da ostane na trgu, preprojektuju svoje rešenje tako da liči na ono prvobitno iz 1959. godine, kada je izveden prelivni bazen, sa manjim vodoskocima, dok je velika fontana bila predviđena za rušenje.
Naravno, ni ovo se nije dopalo javnosti, koja je nakon rušenja raznih zgrada, postala ogorčena na svaki prostorno-urbanistički poduhvat gradske vlasti.
Radovi na rekonstrukciji su počeli, uklanja se pločnik, ali i fontana. Sa ovim potezom se neki stručnjaci slažu, ali neki ne.
Da li je možda spomenik mogao da se pomeri na neko drugo mesto, na primer, na sam špic pešačkog prostora trga ili čak možda bliže skupštini?
Novo rešenje jeste skladnije, pročišćenije i pre svega se poziva na izvorno rešenje trga, ali sa druge strane ima onih koji zagovaraju da fontana ne sme biti srušena, već samo obnovljena i da ona poseduje istorijsko-emotivni značaj za Beograđane, jer se na trgu nalazi duže od tri decenije.
Da li je možda spomenik mogao da se pomeri na neko drugo mesto, na primer, na sam špic pešačkog prostora trga ili čak možda bliže skupštini, s obzirom na politički značaj ličnosti Nikole Pašića?
Rekonstrukcija Trga Nikole Pašića svakako predstavlja sudar dve epohe u kojem je stradao jedan lep gradski motiv.
Slučaj dosta podseća na posleratno uklanjanje terazijske fontane, pod izgovorom da njena veličina ne dozvoljava saobraćajnu prohodnost na Terazijama i da zato mora biti uklonjena.
Nakon više decenija, stručnjaci i laici su shvatili da je ovaj potez bio čisto političko obračunavanje novog sa starim političkim sistemom i da je posleratni (socijalistički) Beograd morao što više da se distancira od predratnog (kapitalističkog) Beograda.
Ne znamo da li rekonstrukcija Trga Nikole Pašića nosi ovu konotaciju političkog obračunavanja novog sa starim sistemom, ali svakako predstavlja sudar dve epohe u kojem je stradao jedan lep gradski motiv.
Oblina fontane mi nikad nije zasmetala da bi morala da se „pegla“ i time gubi estetičnost i karakterističnost. Neke strukture postaju deo geografije i ljudi se naviknu. Žardinjere precrtavajte kako želite ali treba valjda ponešto da bude malo i unikatno.
Potpuno bespotrebno presipanje iz šupljeg u prazno. Nešto što je u svojoj biti samo kozmetički poduhvat, ali da bi moglo da se nazove rekonstrukcija ruši se bespotrebno fontana, pravi nova… Ono što jeste moglo da bude opravdano je zamena banalnog behatona, i sanacija ili zamena dotrajale obloge na staroj fontani, možda i tehnike, ali ništa više od toga. Sve ostalo je bespotrebno trošenje javnog novca u gradu i zemlji koji imaju mnogo više prioriteta. Ali šta mi kao struka ili građani pa znamo … A čudi me da drveće nisu neutralisali, prosto neverovatno.
Bravo Ana!!
Ali nažalost bahata vlast nikoga ne slusa
Sad će biti kao pravi „Bide Kraljevića Marka“!
Zaista nepotrebno narušavanje postojećeg izgleda, neophodna je bila samo rekonstrukcija postojeće fontane naravno obnova postojećeg zelenila.
Đubre ideja za krađu novca kroz uništavanje istorijske kulturne baštine.
Ne razumem kako je ovo „politički obračun sa starim sistemom“ ako se izgled vraća na stanje iz 59.-e? Mala, ali zanimljiva informacija za autora: i 1959. i 1986. u Jugoslaviji je vladala ista partija, tj. isti sistem tako da mi nije jasno ko se ovde sa kim „razračunava“? Sve mi ovo liči na klasično naše „ajde da nađemo zaveru i politiku“ u apsolutno svemu što se radi, pa evo vidim po komentarima da je i rušenje fontane sada delo „bahate politike“. Konkurs su radili renomirani arhitekti, gradska vlast se od 2015. menjala tri puta (doduše personalno), rešenje se vraća sa jednog „komunističkog“ na malo starije „komunističko“ ako se već hvatamo politike, ali eto važno da smo iskonstruisali teoriju da se „bahata nova vlast“ nekako u celoj ovoj priči „razračunava“ sa nebahatom vlasti iz 86. tako što vraća rešenje iste te vlasti samo iz 59? Naravno objašnjenje da je po sredi stav arhitekata da žele da otvore vizure ka spomeniku je isuviše dosadno a i onda ne možemo da se podelimo ko je za vlast a ko za opoziciju. Mnogo je bolje lupetati teorije zavere i u svemu tražiti politiku. A o tome koliko se svaka promena u gradu dočekuje na nož izlišno je i pričati. Kakve se sve stvari proglašavaju za „simbol grada“ je meni fascinantno.
Simbol večne vatre su pobacali i pogazili, jesu li je ikad videli kako izgleda iz vazduha. Tako nešto kao ova fontana Beograd više nikada neće imati. Nepismena gamad prokleta lopovska!!!