Marko Korošec: Ne postoje mali i veliki projekti, svaka rekonstrukcija je zahtevna
Jedan od osnivača studija Remorker Architects će nas na konferenciiji BuildUp 2023 upoznati sa projektom rekonstrukcije kultne zgrade BIGZ-a na Senjaku.
Značaj arhitektonske profesije i uloge arhitekata u suočavanju sa globalnim izazovima održivog razvoja na lokalnom nivou prepoznati su u brojnim međunarodnim i nacionalnim politikama i strateškim dokumentima.
U dokumentima Evropske unije arhitektura je iskazana kao disciplina koja stvara ravnotežu između kulturnih, društvenih, ekonomskih, ekoloških i tehničkih aspekata za opšte dobro.
U junu ove godine doneta je naša „Nacionalna arhitektonska strategija od 2023. do 2035. godine“. Jedna od definisanih mera Strategije odnosi se na „Podsticanje održivih i integralnih pristupa pri novoj izgradnji, korišćenju i obnovi građene sredine i građevinskog fonda i primena različitih instrumenata i planskih alata“.
Kao primer ovakvog pristupa, na konferenciji BuildUp 2023 predstavićemo vam i projekat rekonstrukcije kultne zgrade BIGZ-a na Senjaku, koja će dobiti potpuno novu funkciju, ali će zadržati stari izgled uz primenu savremenih materijala i tehnoloških rešenja.
Projekat je izradila firma Remorker Architects, čiji će nas jedan od osnivača, arhitekta Marko Korošec, danas upoznati sa principima i rešenjima korišćenim prilikom obnove beogradskih zgrada iz druge polovine 20. veka, čime se ovaj prestonički studio i profilisao na tržištu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Iako je pretpostavljeni životni vek jedne komercijalne betonske zgrade između 50 i 100 godina, potrebe za njenom modifikacijom mogu se javiti i ranije.
Šta su po Vama glavni potencijali obnove, rekonstrukcije ili renoviranja postojećih objekata i urbanih celina u našoj sredini? Da li su takvi projekti dovoljno zastupljeni u arhitektonskoj praksi i među investitorima?
Jasno je da je revitalizacija postojeće izgrađene strukture trend koji će u graditeljstvu postati konstanta. Iako je pretpostavljeni životni vek jedne komercijalne betonske zgrade izmedju 50 i 100 godina, potrebe za njenom modifikacijom mogu se javiti i ranije.
Ove potrebe proizilaze kako iz novih tehnoloških mogućnosti koje postaju neophodne za funkcionisanje zgrade, tako i iz potrebe za unutrašnjom reorganizacijom prostora koja će bolje odgovarati savremenom načinu korišćenja.
S obzirom na sveprisutan strah od klimatskih promena i sve jače regulative kojima će se kontrolisati emisija CO2, za očekivati je da će se sve češće pribegavati rekonstrukciji umesto rušenju pa ponovnom zidanju, nakon što je postojeća zgrada iscrpla svoju korisnost.
Naime, kada je u pitanju arhitektura, najveći deo emisije CO2 odlazi na izgradnju noseće betonske ili čelične konstrukcije zgrade – koja je, kada je u pitanju rekonstrukcija u najvećem delu već izvedena.
U Srbiji ovakve regulative tek treba da nastanu, ali s obzirom na dešavanja u Evropskoj Uniji, možemo očekivati da će količina karbonskog otiska biti merena za svaku buduću izdatu građevinsku dozvolu. One izdate za projekte rekonstrukcije trebalo bi da budu u prednosti nad dozvolama za gradnju novih objekata jer će to biti projekti sa manjom emisijom.
Da li se kroz arhitektonsko obrazovanje, pre svega u Srbiji, dobija dovoljno znanja i osposobljenosti za projektantske zadatke obnove – rekonstrukcije – revitalizacije?
Na arhitektonskom fakultetu u Beogradu ne postoji predmet koji se ovim bavi. Postoje predmeti koji se bave očuvanjem graditeljskog nasleđa i oni stvaraju svest među mlađim kolegama o potrebi za očuvanjem izgrađenog, pre svega sa aspekta kulturnog identiteta i istorijske zaostavštine.
Ipak, tema rekonstrukcije je malo drugačija i ima više veze sa već pomenutim novonastalim potrebama. Najčešće, buduće rekonstruisane zgrade neće biti zaštićeni objekti, oni od posebnog kulturnog značaja. Rekonstruisaće se i sve druge zgrade, sve one kojima je modernizacija potrebna.
Obnavljanje ovakvih zgrada, neopterećenih često rigidnim uslovima zaštite, postaje projekat na kojem arhitekta ima prostora da pokaže svoju punu kreativnost, ništa manje od zidanja potpuno novog objekta.
Možemo pretpostaviti da će obrazovne institucije u Srbiji u narednom periodu uvideti potencijal ove teme, te da će postojati predmeti koji će se njom baviti.
Mnogo je faktora u igri koji određuju da li je neki objekat pogodan za redizajn ili prenamenu.
Da li današnje tržište nekretnina prepoznaje vrednosti starih i/ili napuštenih objekata, naročito onih na atraktivnim lokacijama u centralnim zonama većih gradova?
Moglo bi se reći da takav trend postoji. U poslednjih 10 godina u Beogradu je bilo mnogo ovakvih projekata. Sa druge strane, mnogo je i porušenih starih zgrada na čijim lokacijama su podignute nove. Mnogo je faktora u igri koji određuju da li je neki objekat pogodan za redizajn ili prenamenu.
Često se suočavamo sa izgrađenom strukturom koja ne može da odgovara novim potrebama. Ovakvi objekti ili budu ostavljeni za neko buduće vreme kad će im se naći namena ili jednostavno ne prežive pritisak tržišta. Naravno, sve po mišljenju nadležnog zavoda za zaštitu.
Nemoguće je iscrtati projekat i predati ga investitoru očekivajući da će sve biti urađeno kako ste zamislili.
Biro Remorker se poslednjih godina na našoj arhitektonskoj sceni afirmisao upravo kroz projekte obnove beogradskih zgrada iz druge polovine 20. veka koje su postale privlačni poslovni prostori. Kako je došlo do projekata obnove tih zgrada? Na koji način ste sarađivali sa investitorima?
Naše prve rekonstrukcije urađene su po idejnim rešenjima koje smo predložili na pozivnim konkursima koje je organizovao sam investitor. U pitanju su zgrade u gradskom centru koje nisu bile pod zaštitom, tako da su naša rešenja mogla da budu radikalna i smela.
Sa investitorom smo delili zajedničku viziju po pitanju toga kakav utisak nova arhitektura treba da ostavi kako na korisnika tako i na javnost. Dobili smo objekte koji zrače modernošću. Objekte kojima Beograd može da se ponosi. Verujemo da je naša saradnja bila vrlo plodonosna.
Šta biste izdvojili kao najznačajnija projektantska iskustva nakon nekoliko uspešnih obnova koje su doprinele i kvalitetu šireg izgrađenog okruženja?
Svaka rekonstrukcija je zahtevna. U tom smislu ne postoje mali i veliki projekti. I za rekonstrukciju porodične kuće, kao i za poslovnu zgradu od 40 hiljada kvadratnih metara morate se pripremiti za konstantnu angažovanost od izrade prvih skica do samog useljenja.
Nemoguće je iscrtati projekat i predati ga investitoru očekivajući da će sve biti urađeno kako ste zamislili. Količina izmena i prilagođavanja projekta u toku izvođenja je mnogo veća u odnosu na novogradnju.
Uz sve pogodnosti koje su danas potrebne firmama za rad, ovaj objekat je uspeo da pruži i nešto neprocenjivo – deo nacionalne istorije.
Trenutno se prema projektu Vašeg biroa dovršava obnova jedne od najznačajnijih zgrada srpskog međuratnog modernizma i istaknuto ostvarenje u poznatoj trilogiji arhitekte Dragiše Brašovana nastalo tokom tridesetih godina 20. veka – Državna štamparija, nakon rata zgrada Beogradskog izdavačkog grafičkog zavoda (BIGZ). Šta su glavne karakteristike ove zgrade u odnosu na prethodne obnove? Kako ste doživeli prostorno-oblikovne karakteristike tog izrazito modernističkog industrijskog objekta?
Svaki projekat rekonstrukcije je drugačiji, svaki je priča za sebe i svakom prilazite sa druge osnove. Zgrada Državne Štamparije (BIGZ) svakako je objekat koji je od velikog interesovanja za javnost. U pitanju je objekat koji je i istorijski i arhitektonski dragulj, a čija je vrednost dodatno povećana njegovom kulturnom zaostavštinom iz perioda kada je živeo kao nezvanični centar beogradske alternativne scene.
Veliko iskustvo koje smo stekli pri obnovi industrijske zgrade Beko na Dorćolu pomoglo nam je u osmišljavanju načina na koji se zgrada Bigza može revitalizovati. U pitanju su dva objekta vrlo sličnog konstruktivnog sklopa, dakle onoga što je polazna osnova pri rešavanju buduće funkcije.
Pokazalo se da je najpoznatiji objekat Dragiše Brašovana moguće prilagoditi potrebama savremenog poslovanja. Šta više, uz sve pogodnosti koje su danas potrebne firmama za rad, ovaj objekat je uspeo da pruži i nešto neprocenjivo – deo nacionalne istorije. Pokazalo se da su budući klijenti brzo našli svoj interes da uđu u novoosmišljenu unutrašnjost zgrade Bigza.
Šta je bila polazna ideja – koncept u projektu obnove zgrade BIGZ-a? Koliko su na to uticale spomeničke, odnosno arhitektonske vrednosti, a koliko zahtevi investitora kroz projektni zadatak (funkcija, tehnički sistemi, energetska efikasnost i dr.)?
Revitalizacija Bigza bio je kompleksan projekat. Zapravo u pitanju je nekoliko projekata – od idejnog projekta i osmišljavanja nove koncepcije korišćenja, preko projekta oblikovanja novog ulaznog lobija i projekta enterijera, do projekta rekonstruisanja delova zgrade koji su pod zaštitom i samog projekta rekonstrukcije fasade.
Za svaki od ovih projekata bilo je potrebno uskladiti potrebe i zahteve investitora sa jedne i zahteve Zavoda za zaštitu spomenika sa druge strane, tako da se sve uklopi sa vašom vizijom.
Želja je bila da se u grandioznom objektu kakav je Bigz, osmisli jednako atraktivan glavni ulazni lobi, da se isprojektuju kancelarijski prostori koji su veliki i osunčani, dok cela zgrada treba da odiše osećajem urbanog, donekle industrijskog dizajna i svakako sa primesom glamura.
Cela zgrada treba da odiše osećajem urbanog, donekle industrijskog dizajna i svakako sa primesom glamura.
Na koji način ste usklađivali/usaglašavali mere tehničke zaštite ovog spomenika kulture sa programskim aspektima i koncepcijskim polazištima?
Saradnja sa Zavodom za zaštitu spomenika na celom projektu je bila intenzivna. Posvećenost predstavnika Zavoda je bila nesporna.
U samoj koncepciji budućeg korišćenja i oblikovanja nije bilo spornih tačaka, mere tehničke zaštite bavile su se konkretnim problemima i načinom materijalizacije i izvođenja od pozicije do pozicije. Znanje i saveti i mišljenje predstavnika Zavoda bili su od velikog značaja i nama kao projektantima i samom investitoru.
Više pažnje koju domaće obrazovne institucije mogu da posvete temi rekonstrukcije bilo bi dobrodošlo.
U odnosu na međunarodna i nacionalna strateška opredeljenja – kako bi po Vama u budućnosti trebalo razvijati i podsticati programe/projekte/investicione zadatke obnove zgrada, i to zgrada različitih namena i za različite nove funkcije (ne samo poslovanje)?
Kao sto je već napomenuto, obnove zgrada će se pre svega ticati dostizanja određenog nivoa energetske efikasnosti, a potom i dostizanja većeg kvaliteta u samom načinu korišćenja. Verujem da će, kako ova tema bude dobijala na značaju, biti potrebno više zakonske regulative sa jedne strane, kao i neki potencijalni podsticaji od strane države sa druge strane. Svakako, više pažnje koju domaće obrazovne institucije mogu da posvete temi rekonstrukcije bilo bi dobrodošlo.
