Pavle Stamenović: Svaka rekonstrukcija zahteva spremnost da se nečega odreknemo u projektu
Beogradski arhitekta će nas na konferenciji BuildUp upoznati sa projektom unutrašnje arhitekture banjalučkog Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske.
Dr Pavle Stamenović, docent na Departmanu Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, od 2010. godine član je kolektiva RASTER, interdisciplinarnog studija koji se bavi istraživanjem kroz arhitektonsko projektovanje sa fokusom na arhitektonske i prostorne koncepte, prvenstveno kroz učešće na arhitektonsko-urbanističkim konkursima, pri čemu su bili dobitnici više nagrada i priznanja.
Kao koautor, uz studio Lopičić & Lopičić i saradnika Miloša Jokića, naš današnji sagovornik dobitnik je i nagrade 45. Salona arhitekture u kategoriji Unutrašnja arhitektura, za projekat „Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske u Banja Luci“, koji će nam predstaviti na trećoj panel diskusiji u okviru konferencije BuildUp, u utorak, 7. novembra, u sali Jugoslovenske Kinoteke.
Kako biste se pripremili za njegovo izlaganje, ovaj intervju otkriće vam Stamenovićev arhitektonski pogled na projekte rekonstrukcije, renoviranja i prenamene, koji su upravo i tema stručnog događaja koji pod nazivom Re:Gradnja organizuje naš portal. A ukoliko niste rezervisali svoje mesto na vreme, dužni smo da vam saopštimo da su sve ulaznice za BuildUp 2023 rasprodate.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Nikola Martinović: Ako uspemo da doživimo i razumemo arhitekturu, uspećemo i da je očuvamo
- Prof. Goran Vojvodić: Suština rekonstrukcije leži u stvaranju nove upotrebne vrednosti
[DISKURS] – Da li su teme rekonstrukcije, renoviranja i prenamene dovoljno zastupljene u diskursu arhitektonske profesije? Kakvo je vaše mišljenje?
Rekao bih, sve više. Takođe, odgovor na to pitanje u velikoj meri zavisi od konteksta i namene, ali pre svega je u vezi sa razmerom projekta.
Savremeni kontest nas je naučio da kao projektanti budemo adaptivni na promene uslova i to u najširem smislu. S tim u vezi, moglo bi se reći da svaki projekat iziskuje specifičnu projektantsku strategiju. Po pitanju rekonstrukcije, rekao bih da je važno prvobitno prepoznati, a potom razumeti DNK kuće, kako bi i projekat rekonstrukcije predstavljao organski nastavak života datog objekta.
Danas se može smatrati aksiomom ideja o kontinuiranoj promeni funkcije objekta arhitekture. U vremenu koje je po mnogo čemu okarakterisano prefiksom Re- (pored rekonstrukcije tu je i reciklaža, revitalizacija), revalorizacija izgrađenog, nasleđenog arhitektonskog prostora, uprkos njegovoj prevaziđenoj ili zastareloj nameni čini se kao razborit i zdrav odnos prema sredini i prostoru, namesto ideje o uvek novom, od nule.
Važno je prvobitno prepoznati, a potom razumeti DNK kuće, kako bi i projekat rekonstrukcije predstavljao organski nastavak života datog objekta
[ZAŠTITA] – Da li su današnji pristupi zaštiti graditeljskog nasleđa iz 20. veka kočnica ili podsticaj njihovoj savremenoj transformaciji?
Postoji ceo spektar prostorno-programskih strategija koje arhitekti koriste kako bi odgovorili na zahteve transformacije u kontekstu zaštite graditeljskog nasleđa.
Arhitektura 20. veka se teško može postaviti u jedinstven okvir, posebno po pitanju tehnoloških, graditeljskih svojstava tih objekata. Dvadeseti vek u arhitekturi obeležile su značajne, čak fundamentalne promene po pitanju načina gradnje i materijala kao i u domenu oblikovanja i organizacije arhitektonskog prostora – masivne sklopove iz prve polovine 20. veka nasledili su skeletni sistemi od armiranog betona, nakon čega su usledili eksperimenti sa različitim sistemima prefabrikacije i panelne gradnje. I to je pitanje koje u značajnoj meri oblikuje današnje projektantske pristupe o toj oblasti.
U kontekstu rekonstrukcije, prvobitna namena objekta u relaciji prema projektovanoj nameni (ukoliko je u pitanju prenamena, a ne obnova) u velikoj meri diktira savremene projektantske i graditeljske pristupe. Oni, opet, nekada doprinose, a nekada ne.
[IZAZOVI] – Sa kojim sve neočekivanim situacijama i izazovima se arhitekte susreću prilikom renoviranja i rekonstrukcija?
U mom iskustvu, neočekivane situacije su bezbrojne – neažurna i/ili nepotpuna dokumentacija, (neočekivano) loše održavanje koje ishoduje dodatnim radovima i projektima sanacije, prethodne neformalne i nezabeležene intervencije na objektu, zatim skriveni nedostaci koji ishoduju nepredviđenim troškovima su samo neki od uzroka koji ishoduju problemima tokom procesa projektovanja i potom implementacije projekta.
U savremenom kontekstu, istakao bih tendenciju sve manje dostupnosti posebnih veština i zanatskih tehnika koje su često neophodne u procesu rekonstrukcije, što na specifičan način predstavlja izazov za kvalitet današnje arhitektonske prakse.
U zatečenim prostornim okolnostima vodili smo se idejom o regeneraciji prostora, ne kroz ulepšavanje, već kroz sveobuhvatno strukturno preoblikovanje prostora
[AUTORSTVO] – Koje projektantske principe primenjujete na svojim projektima? Recite nam nešto više o projektu rekonstrukcije muzeja za koji ste dobili nagradu Salona arhitekture u Beogradu.
Rekonstrukcija je uvek dijalog! Princip potrage za genetikom kuće u figurativnom smislu bih mogao da istaknem kao primarni kad su u pitanju projekti ovog tipa. Konkretno, projekat rekonstrukcije Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske u Banja Luci predlaže novu organizaciju unutrašnjih prostora kojom se nastoji da u što većoj meri reflektuje novu strategiju i savremeni pristup celokupnoj organizaciji muzeja u domenu kretanja, izlaganja, organizacije i rada.
Rigidna struktura istorijskog objekta stare železničke stanice predstavljala je izazov po pitanju koncipiranja savremene prostorne organizacije, kao i kreiranja prostornih sekvenci koje omogućavaju logičnu i pristupačnu organizaciju prostora, te udobno kretanje kroz prostor.
U takvim, zatečenim prostornim okolnostima vodili smo se idejom o regeneraciji prostora, ne kroz ulepšavanje, već kroz sveobuhvatno strukturno preoblikovanje prostora; šalili smo se kako Staroj stanici ne treba facelifting, već proteza – veštački kuk!
U tom smislu, novi panoramski lift omogućava nesmetano kretanje kroz sve četiri etaže Muzeja i formira uzbudljiv otvoreni prostor kroz celu visinu objekta, svojevrsni atrijum u enterijeru muzeja. Takođe, izmeštanje sanitarnog bloka iz zone stepenišnog prostora omogućilo je kontinuirane vizure i kretanje kroz prvi sprat.
Potkrovlje centralne kule je otkriveno i projektom inkorporirano kao aktivni, multifunkcionalni prostor za rad. Ove i sve druge intervencije postavile su nove principe u domenu korišćenja i doživljaja prostora Muzeja.
[BALANS] – Kako ste napravili balans između nasleđenog stanja i savremenih potreba u pogledu standarda, programa i sadržaja?
Čini mi se da se balans postiže kroz odluke o tome šta branimo, a šta puštamo. Balansiranje predstavlja spremnost da se odreknemo nečega u projektu kako bismo zaštitili integritet prostorno-programskih odluka.
Dakle, balans se po mom viđenju ne postiže dovoljno dobrim kompromisom po pitanju svih aspekata projekta, već kroz odluke o tome koje prostorne intervencije smatramo primarnim i na njima insistiramo, a koje okolnosti smo spremni da prihvatimo ili prepustimo.
Neophodno je uvažiti logiku nasleđenog objekta, i tada smo, čini se, korak bliže uravnoteženom odnosu zatečenog i novoprojektovanog. Dodatno, u našem poslu balansira se skoro po pravilu sa budžetom.
Balansiranje predstavlja spremnost da se odreknemo nečega u projektu kako bismo zaštitili integritet prostorno-programskih odluka.
[EDUKACIJA] – Što se tiče obrazovanja arhitekata, da li se teme rekonstrukcije i prenamene trebaju biti više zastupljene u nastavnom kurikulumu? Kakva je trenutno situacija u pedagoškoj praksi?
Načelno gledano, studije arhitekture angažuju i senzibilišu studente prema pitanjima izgrađenog, urbanog prostora, stoga pitanja koja se odnose na rekonstrukciju predstavljaju nezaobilazni aspekt akademskog obrazovanja.
Tema rekonstrukcije i prenamene u arhitekturi je važna i može imati značajan uticaj na urbano okruženje, i time na održivost gradova. Trenutna situacija u pedagoškoj praksi može varirati između različitih škola arhitekture i studijskih programa. Takođe, situacija može zavisiti od lokalnih potreba i specifičnosti tržišta.
Sinteza znanja iz domena (savremene) istorije arhitekture i graditeljskog nasleđa sa jedne, i projektantskih postupaka sa druge strane bi studentima trebalo da omoguće temeljno razumevanje i znanja po ovom pitanju.
Konkretno, na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodatno postoji grupa izbornih predmeta koji tretiraju problematiku rekonstrukcije, a takođe program Master unutrašnja arhitektura (MASUA) produbljuje znanja iz oblasti unutrašnje arhitekture, gde su teme u vezi sa rekonstrukcijom neophodne i primarne.
Zgrade su i dalje u najvećoj meri projektovane da traju barem više decenija, dok se namena nekad može menjati na svega nekoliko godina
[OČEKIVANJA] – Kako vidite budućnost rekonstrukcije i prenamene objekta iz 20. veka? Koje trendove očekujete u ovoj oblasti?
Savremenost je sve brža, i to je već opšte mesto. Sa druge strane, zgrade su i dalje u najvećoj meri projektovane da traju barem više decenija, dok se namena nekad može menjati na svega nekoliko godina, a to je u određenoj meri uvek posao u oblasti rekonstrukcije.
Sve u svemu, budućnost rekonstrukcije i prenamene objekata iz 20. veka će verovatno biti usmerena ka održivosti, očuvanju kulturnog nasleđa i nasleđa Modernizma, a kroz prizmu prilagođavanja promenljivim potrebama društva. Ovo će zahtevati kreativnost, inovaciju i saradnju između različitih aktera, uključujući donosioce odluka, inženjere različitih profila, arhitekte i zajednicu u celini.