Svi moraju da imaju mišljenje o svemu i to mišljenje moraju da podele sa svima.
Za razliku od slikarske, književne, muzičke ili dramske kritike, kojom se bave isključivo stručnjaci iz tih umetničkih domena, arhitektonsko-urbanističkom kritikom kao da su pozvani svi da se bave, izuzev samih arhitekata ili istoričara/teoretičara arhitekture. Svako se razume u stilove, estetiku uopšte i, naravno, sve je povezano sa politikom i društvenim uređenjem, poljima koja su takođe velika poznanica za šire javno mnjenje.
Pogotovo zato što je arhitektura javna likovna umetnost, koju svi mogu da vide, a svakodnevno prolaženje pored neke zgrade smatra se dovoljnom kompetencijom da bi se ta zgrada kritikovala. Društvene internet mreže su omogućile svakome ko otvori profil da kod sebe na zidu, kod svog druga/kolege ili na nekoj javnoj stranici, ostavi svoje mišljenje.
Neko bi rekao da je to jedan primarni oblik demokratičnosti, vox populi koji doživljava svoj krešendo, a od kojeg predmet kritike nema nikakvu korist, već služi da što više javnih kritičara iskali svoj bes, frustracije i komplekse, a koji su se u poslednjih nekoliko decenija baš nagomilali u narodu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Kako je bilo nekada
Nekada se znalo – u svakoj struci je postojala nekolicina stručnjaka, uže ili šire oblasti, koji su se pojavljivali u medijima, imali uključenja na televiziji, davali intervjue ili pisali kolumne u dnevnoj/nedeljnoj štampi ili imali gostovanje u radijskim emisijama. To su obično bili fakultetski profesori, direktori instituta, zavoda, kustosi muzeja, novinari koji su se usavršili u nekom stručnom polju ili jednostavno slobodnomisleći intelektualci.
Tu dolazimo i do teorije intelektualca, da to nije svaka osoba koja završi fakultet, već osoba koja svojim stručnim/naučnim radom i javnim nastupima utiče u oblikovanju svesti ljudi i razvoju društva. Ako bi jedan intelektualac ili stručni kritičar izneo u medijima svoje mišljenje, nije mogao neko da mu ispod teksta u novinama dopisuje komentar, već jedino da mu replicira u narednom broju ili u drugim novinama. Naravno, ako je takođe u pitanju neki drugi intelektualac, prepoznat od strane struke i medija.
Isto je važilo i za uključenje u televizijske emisije, gde je poneko mogao da se javi, postavi pitanje ili prokomentariše na neku temu, ali ne i da se emisija pretvori u javno prepucavanje gosta i desetina gledalaca, koji bi uredništvu neprestano slali svoje komentare, putem telefona ili SMS-a.
A kako je danas
Trenutna situacija deluje zaista konfuzno. Krug stručnih arhitektonsko-urbanističkih kritičara svodi se na nekoliko imena arhitekata i istoričara umetnosti, koji simptomatično ne zauzimaju ni jednu javnu poziciju (niko od njih ne radi na nekom institutu, zavodu, fakultetu, galeriji ili muzeju), što znači da ne postoje glasovi iz neke državne institucije, već se sve svodi na privatna fizička lica i njihovu ličnu inicijativu i entuzijazam. Njihovi stavovi se često ne poklapaju, neko je strožiji, konzervativniji, drugi je pak liberalniji, ali to i jeste neki oblik demokratičnosti, gde je i poželjno da postoji diskusija na određene teme.
Problemi sa arhitektonsko-urbanističkom hronikom i kritikom jesu da ni sami stručni kritičari ne mogu uvek da procene realne kvalitete nekog ostvarenja, jer ne postoji vremenska distanca i/ili objektivnost, što se događalo sa gotovo svakim karakterističnim novoprojektovanim objektom u prošlosti. Još neizgrađenu Palatu „Albaniju“ kritikovala je kako šira tako i stručna javnost, a to se ponovilo i sa „Beograđankom“, ali i sa mnogim drugim zgradama koje su po svom izrazu iskakale iz dotadašnjih klišea.
Tako se kao glavni problem javlja konstantno poređenje novih sa starim objektima, iako to najčešće nije moguće, jer svaki od objekata nastaje u nekom specifičnom trenutku i obeležen je tada aktuelnim društveno-političkim, ekonomskim i kulturološkim uticajima.
Nekada su se zgrade pravile da traju bar sto godina, da bismo sada došli do poražavajuće činjenice da im je vek trajanja sveden na tek par decenija.
Nekada su se zgrade pravile da traju bar sto godina, da bismo sada došli do poražavajuće činjenice da im je vek trajanja sveden na tek par decenija, a ovo nije samo u Srbiji već se tako projektuje i izvodi u svetu. Nekada su fasade zgrada bile dekorativnije, sada su pročišćene, a motivi na njima gotovo uvek utilitarni.
Nekada je akcenat manje-više bio stavljen na državu kao glavnog investitora, dok je sada 90% izgrađene arhitekture iz sfere privatnih investicija. Ovo su činjenice o koje se sapletu i stručnjaci, pa nije ni čudo što savremenu arhitekturu šire građanstvo često dočekuje „na nož“, priželjkujući često neke „lepše“ zgrade (lepota je u oku posmatrača) koje bi godile njihovom ukusu.
A ukus „običnog“ čoveka je najčešće na nivou „parižanki“, koje mnogi vide kao realan nastavak „zlatnog perioda“ međuratne Jugoslavije, jer ne razumeju savremenu arhitekturu, a žele da Beograd što više zadrži istorijski duh minulih vremena.
Razlozi za negativne kritike
Ne računajući one zgrade koje poseduju prosečnu ili potprosečnu arhitekturu (pre bi se neke mogle nazvati građevinarstvo), koje i ne zaslužuju da se o njima uopšte i govori/piše, ovo su najčešći razlozi zašto se negativno kritikuje novoizgrađeni objekti:
Ne postoji izgrađen ukus za savremenu arhitekturu, jer smo ostali na nivou isključivo dekorativističke arhitekture 20-ih i 30-ih godina, pa smatramo da ništa nije vredno pomena projektovano nakon Drugog svetskog rata.
Politički razlozi, jer ljudima nije po volji neka od političkih garnitura ili čak čitavo državno uređenje, pa oni tradicionalni ne vrednuju posleratnu arhitekturu SFR Jugoslavije, jer ne vole komunistički režim ili sve što je izgrađeno za vreme aktuelne vlasti, karakterišući negativno sve i svakoga ko je svojim radom i delom nešto projektovao/izgradio u poslednjih desetak godina.
Čak i kada grad izvrši neku valjanu rekonstrukciju neke ulice, starih fasada ili delova Beogradske tvrđave, odmah se sve negativno kritikuje i upoređuje sa rekonstrukcijama iz SFR Jugoslavije. Istina, sve se radi jako niskobudžetno, ali je nemoguće da apsolutno ništa nije izvedeno kako valja.
Ne postoji izgrađen ukus za savremenu arhitekturu, jer smo ostali na nivou isključivo dekorativističke arhitekture 20-ih i 30-ih godina.
Socijalni razlozi, jer ljudi ne mogu da priušte sebi kupovinu/zakup stana ili poslovnog prostora, odsedanje u nekom luksuznom hotelu ili kupovinu u nekom novom tržnom centru. Gotovo svi novoizgrađeni objekti namenjeni su za višu društvenu klasu, pa to izaziva gnev kod ostataka naroda, koji zato isključivo priželjkuje objekte ili prostore javne namene koje svi mogu da koriste – muzej, crkvu ili najčešće park. Takođe, očekuju se da privatni investitori grade kvalitetne stambene objekte, ali po cenama koje su pristupačne i nižim društvenim slojevima.
Ovo je karakteristično za intelektualce iz nižih socijalnih slojeva, koji žele da živimo u kapitalizmu, ali da se narod pita za sve i da sve što se gradi bude okrenuto narodnim potrebama (priželjkuju stanogradnju na nivou SFR Jugoslavije), što je poprilično nemoguće u ovakvom državnom uređenju. Srbija se nikada neće vratiti u period neke od Jugoslavija, niti će imati životni standard kao neka država zapadne Evrope, što znači da će i na dalje sve biti okrenuto potrebama najviše socijalne klase.
Romantičarski razlozi, jer većina ljudi živi u prošlosti i zbog toga će pre odabrati da se neka udžerica ne sruši, jer su na nju navikli, nego da pristane da se tu podigne neka nova zgrada, koja im je nepoznata i na koju nisu navikli. Takođe, konstantno insistiranje da se Beograd vrati u neki period svoje istorije (svako ima neki svoj „zlatni“ period) iako to nema veze sa aktuelnim državnim uređenjem i funkcijom prestonice.
Beograd je najpre bio orijentalna varoš, pa onda prestonica evropske, kapitalističke kraljevine, zatim prestonica socijalističke republike, gde je u centru pažnje bila radnička klasa, a sada prestonica krajnje liberalno-kapitalističke Srbije, sa novom ulogom globalne metropole nižeg ranga ili kako bi se žargonskim jezikom to moglo reći – Bangkok ili Dubai za balkansku sirotinju. Beograd se više nikada neće vratiti na nivo evropske varoši ili socijalističke prestonice, već njegov dalji razvoj diktiraju aktuelni društveno-politički i ekonomski faktori.
Individualni razlozi raznih vrsta, gde ljudi usled društvene zapostavljenosti, loših socijalnih uslova života i rada, a mogućnosti komuniciranja isključivo preko društvenih mreža, mogu i žele da javno komentarišu neku pojavu, ali i da ostave komentar na nekoj javnoj stranici ili portalu. Iako je nekada pozicija trendsetera bila rezervisana za mali krug političara, biznismena i slobodnih intelektualaca, dok su svi ostali bili društveni konzumenti, pojava društvenih mreža stvorila je lažni osećaj da svako može da bude uticajan i da njegova reč može i mora da se čuje. Sve ovo se najčešće svodi na iskaljivanje ličnih frustracija, a kako je arhitekturu najvidljivija u prostoru, najčešće posluži kao bokserska vreća na kojoj svako može da iskali nagomilani gnev.
Svi očekuju da arhitekte mogu da menjaju društveno-političku situaciju ili još bolje, da odbijaju poslove projektovanja, jer finalno rešenje nije po ukusu građanstva.
Svi očekuju da arhitekte mogu da menjaju društveno-političku situaciju ili još bolje, da odbijaju poslove projektovanja, jer finalno rešenje nije po ukusu građanstva. Finalno rešenje često nije ni po ukusu samog arhitekte, ali od nečega mora da se živi i neko na kraju to mora da radi, pa su zaista retki slučajevi da neko odbije posao. Ako se to i desi, za to javnost nikada i ne sazna. Posebno je zanimljiva utopistička želja nekih ljudi iz nižih društvenih slojeva, koji priželjkuju scenario da ceo arhitektonski kolektiv bude jedinstven i odbija problematične poslove, kako bi se i oni sveli na isti socijalni nivo javnih kritičara.
Gnev prema bilo kakvim promenama
Sve ovo deluje zaista poražavajuće. Privatni investitori vode računa isključivo o kvadratima i zaradi, pa im arhitektonska estetika odlazi u drugi plan, ruše se zgrade koje po svojoj arhitekturi to ne zaslužuju, a sve to stvara plodno tlo da se u javnosti razvija gnev prema bilo kakvim arhitektonsko-urbanističkim promenama. Veliko nepoverenje i nerazumevanje vlada prema savremenoj arhitekturi, što arhitekte stavlja u veoma nepovoljnu poziciju „javnog krivca“ za sve negativno što se sruši ili izgradi u prostoru.
Možda je potrebno da arhitekte dobiju šansu da i sami iznesu svoje mišljenje o aktuelnim problemima, da se njihova reč čuje u što više medija, ne samo da bi opravdali svoje postupke, već kako bi ojačali i poziciju svoje struke, koja je i pored svih izložbi i javnih predavanja u najvećoj meri anonimna za šire građanstvo. Takođe, možda je trenutak da se javni kritičari preispitaju, da li je zaista potrebno da svi moraju imati mišljenje o svemu i da to moraju podele sa svima? Da li svaka savremena arhitektonska pojava mora da prolazi kroz javnu negativnu osudu, samo zato što nije po volji onih koji se u arhitektonske vrednosti i ne razumeju?
Režim pokušava da uguši i diskredituje bilo kakvo kritičko mišljenje, i onda, sa druge strane, to kritičko mišljenje takođe ide u ekstremu i prestaje da bude konstruktivno i počinje da bude ostrašćeno. Odgovor na režimsko „svaka kritika je neprijateljska i izdajnička“ je opoziciono „sve što je radi ovaj režim ne valja“.
Sve je prestavljeno ekstremno, pitanje života i smrti. Upravo iz tog razloga trebamo sa kritikama da budemo objektivni i da ih iznose stručni ljudi hladne i ne ucenjene glave.
zato što diletanti i politički korektni opskurni likovi sa diplomama arhitekture dobijaju poslove, zato što ne možete da nas više lažete da ste bogom dani kad niste nego prosek u svemu, zato što putujemo i imamo oči da vidimo kako funkcioniše stvaran savremen civilizovan svet i realni talenti oblikuju gradove gde nema nameštenih tendera, u zadnjih 30 godina nije bilo niti jednog kandidata za bilo koju relevantnu svetsku nagradu u užem izboru i milion nekih drugih stvari, srbija je zvanično zemlja trećeg sveta i takva je proizvodnja svega pa i arhitekture prihvatite već jednom realnost bar će svima biti lakše u ovom društvu!
Ne stavljajte sve arhitekte u isti koš.
Naravno, najgora vrsta su investitorske arhitekte i urbanisti, koji će em opravdati sve idiotske ideje tržišta i investitora, em se maksimalno potruditi da to sve, a i više od toga sprovedu. Mahom su došli iz unutrašnjosti, mrze Beograd a guraju se u njemu… a ima tu i tamo i rođenih Beograđana… ti su najgori.
Druga vrsta su oni koji plivaju u sistemu uništene arhitektonske struke, kako u stručnim krugovima, tako i u društvu. Kad nema novca za koru hleba, lako se gubi etika. Kriza je pre 10 godina tome dodatno kumovala. Društvo ne prepoznaje arhitekte kao bitne stručnhake, a svi nekad nešto sazidaju ili renoviraju u životu. Dunđeri su priznatiji. Ta ekipa arhitekata se sebi pravda da nije do njih nego do urbanizma, ili rade za male pare na brzinu, bez promišljanja o bilo čemu osim da isporuče osnovnu teh. dokumentaciju.
Treći tip arhitekata ne može da gleda sav ovaj užas, pa su se učaurili u svoj balon, tu i tamo kritikuju, ali ne čuju se javno. Takvih ima dosta na fakultetu. Mnogi se sklanjaju u druge niše.
Ono što je takođe strašno jeste da se pojavljuju i javna pozitivna obrazloženja investitorskog urbanizma, tj kukaju kako to nije tačno… a jeste. Ono što jeste činjenica je da živimo u kapitalističkom društvu, da je bitna samo zarada, da se pare peru i obrću u građevini, ali ne vidim da sve kapitalističke zemlje uništavaju svoje gradove. To nije opravdanje.
Kad u vlasti sede neuke ulizice investitorima, i oni koji uzimaju deo tog kolača, dobijamo ovo što imamo. A arhitekte prvog tipa im u tome zdušno pomažu.
potpisujem sve gore navedeno a ako bih poceo da dodajem jos….. sustina i razlog
Dvadeset pet godina se u ovoj zemlji zidalo bez dozvole, sa poluprojektima ili bez njih. Milion i po kuća divlje gradnje, od udžerica do poslovnih kompleksa. U isto vreme se školuje 600 arhitekata godišnje. Čemu? Napravljena je inflacija struke, koja je izgubila svaku vrednost normalnu za pristojne zemlje. Pri tome strukovna udruženja se nisu oglašavala. Advokatima kad stanu na žulj, blokiraju celo pravosuđe, taksistima kad neko napravi problem, blokiraju kolima ceo grad. Arhitekte su zlostavljali preko dve decenije i svi su ćutali – i udruženja i profesori i akademici. Da su tužili državu za uništenje struke i sudili se do međunarodnih sudova, ne bi izgubili spor.
Sad je veliki uspeh kada se naprave normalne zgrade, makar bile i nemštovite (što nije nikakvo čudo ni u svetu, a kamoli ovde). A što nema ozbiljne kritike? Pa ako ste ikada radili sa ovim domaćim peračima para, znate na šta su sve spremni. Može mrak da proguta.
Sa jednim delom teksta se apsolutno ne slažem, a to je da u ostalim sferama umetnosti i života uopšte kritike upućuju samo stručna lica. Sve je danas podložno kritici svakoga, i to je prosto tekovina današnjeg vremena. Iz fotelje se daju saveti Novaku Đokoviću gde je trebao da pošalje lopticu, dalje nema šta da se priča. Ljudi su oduvek bili skloni da negativno komentarišu stvari u koje nedovoljno razumeju, samo je danas isuviše lako javno kritikovati, pa je kritikovanje poprimilo oblik epitemije.
Tu dolazimo do drugog problema. Malo ko je tako osetljiv na kritiku kao arhitekta. Stvar je jednostavna, ukoliko si uradio dobar posao, zašto ti smeta neosnovana kritika? Ako si uradio loš posao, neosnovana pohvala ti ne može biti uteha. Najčešće je istina negde između, mnoge stvari utiču na mogućnosti da se iz nekog posla izvuče maksimum i postoje opravdani, racionalni razlozi za kompromise koji se prave da bi neki objekat uopšte bio izveden. Država, tržište, društvo, spoljni faktori, više sile, retrogradni Merkur, ograničavajući faktori postoje u svakom polju života, nama ostaje da promenimo ono što možemo i da prihvatimo ono što ne možemo da promenimo. Upravo to pravi razliku između najboljih u svom poslu i onih ostalih, bez obzira čime se bavili. Veština da u okolnostima u kojima se nalaze daju maksimum.
Autor toliko maši poentu da se pitam da li je uopšte proveo nekoliko dana u Srbiji u poslednjih 10ak godina.
Hajde baš da vidimo da li postoji 10 značajnijih projekata u Beogradu koji NE zaslužuju kritiku.
– Topličin venac
– Obnova fasada (mada je i ovo odrađeno mahom nekvalitetno i stihijski)
– Obnova parka na Ušću (mada i tu ima manjkavosti)
– Obnova Pionirskog parka
– Privatni projekti tipa Hilton, Skyline, i West65 kula, itd.
– i verovatno bi moglo da se doda još par projekata…
Sa druge strane, imamo projekte koji su katastrofalno:
1. Bespotrebni
2. Nefunkcionalni
3. Nekvalitetno odrađeni tako da su po otvaranju zreli za temeljnu rekonstrukciju
4. Nezavršeni uprkos nadrealno dugačkim rokovima i otvaranjima u par navrata
5. Takvi da se negira javni interes ili korist a forsira interest/korist sumnjivih lica
Iz ovih 5 kategorija, siguran sam da i neko ko samo ovlaš prati stanje može da navede po 10 projekata u roku od desetak sekundi.
I onda se autor pita odakle to otpor…?
Zato što nas je iskustvo naučilo da je bolje da se ništa ne radi nego da se radi nakaradno. Eto, jasno i glasno.
Zahvaljujući portalima kao što je ovaj dajemo sebi slobodu da nešto i ako nestručni komentarišemo. Fransoa Trifo proslavljen filmski kritičar i režiser je izjavio da su propali filmski režiseri postali filmski kritičari. Što se tiče arhitekture kod nas obično kritikuju neki objekat oni čiji rad nije prošao na konkursu npr. kritike na račun spomenika Stefanu Nemanji ili Patrijarhu Pavlu. Ima i onih koji su krtikovali određene projekte iz čisto političkih razloga kao npr. izgradnja gondole Kalemendan – Ušće zbog navodnog urušavanja izgleda spomenika pod zaštitom države i ako je čak i drevni grad Kotor dobio gondolu od Lovćena do Kotora. Kritikuje se i vidikovac na Kablaru. Opravdano se krutikuje izmeštanje starog Tramvajskog Mosta „Na suvo“ kod Ušća.
Sve u svemu dobar esej koji tera na razmišljanje.
bitno je da se ti sa naglaskom iz peći apsolutno raumeš u sve, tvoje nagrađene projekte prožimamo svaki dan po beogradu glavnom gradu republike srbije ili novom sadu, nišu ?neprocenjivo za ovako slobodne uvrede svima a razumevanje čak i za gondolu ? napriča nebuloze koje veze nemaju ni sa arhitekturom niti sa zadatom temom čak si se dotakao i patrijarha i stefana ne bi me začudilo da si išao u školu sa dotičnim?
Uz dužno poštovanje prema autoru, ovaj tekst je jednostran i uskovid, na mestima na granici sa uvredljivim. Da li je zaista stručni argument da narod kritikuje projekte jer nema dovoljno novca da priušti sebi stan ili zbog nakupljenog političkog nezadovoljstva? I zašto autor smatra da su „intelektualci iz nižih slojeva“ oni koji žele da učestvuju u odlukama koje se tiču grada u kojima oni žive i u oblikovanju sredine koja ih okružuje? Autor kritikuje nestručna lica koje iznose svoje mišljenje, ali autor kao stručnjak propušta da vidi greške koje sam pravi u pisanju ovog stručnog teksta.
Svima nama je jasno da živimo u kapitalizmu i da odluke donosi onaj koji ima novac. Ali da li to znači da treba da spustimo glavu i da sve što nam se servira prihvatamo zdravo za gotovo, jer eto, takvo je vreme u kom sada živimo? Moderni objekti zanemaruju osnovne urbanističke principe, i nisu samo neprijatni za oko nego već i nefunkcionalni, o čemu nema reči u ovom tekstu. I to je pravi problem.
bravoo!
Ovaj tekst je jako nestručan, možda mu je mesto na nekom „rant“ redditu, ali ne ovde.
U zemlji gde ne postoji participacija gradjana u oblikovanju grada, u zemlju gde se ljudi isteruju sa javnog uvida i gradski urbanisti im se smeju u lice za njihovo mišljenje, i tuku dok protestuju zbog neodgovarajućeg projekta za same gradjane, gde im siledžije legnu na ledja dok pokušavaju da zaštite „zaštićeni“ Šodroš, Vi plačite tekst gde se kritikuje „kritika“ ili pobuna?
Pa šta je ostalo ovo narodu osim da dočekuje te objektivno loše projekte na nož? Da im još aplaudira? Evo uzmite sve naše pare od poreza, zadužite još koju generaciju i napravite „velelepne“ stvari i ugradite se još malo?!
Nisu arhitekte i urbanisti umetnici da okače sliku na zid u galeriji pa kome se svidja kome se ne svidja, oni oblikuju prostor koji koriste SVI i oni koji nemaju ništa i milioneri
eeee da, bravo!
Politička opredeljenost jeste jedan od osnovnih razloga kritike svega kod nas i to je činjenica. Pa tako imamo često etiketiranje modernizma kao „komunističke arhitekture“ a da ne idemo u temu dnevne politike i političkih frustracija koje projektujemo na sve sfere života pa i na arhitekturu. Mada mi se čini da je tako širom sveta, sem možda u nekolicini razvijenih stabilnih država gde politika prosto nije tema.
Druga važna greška koju pravimo je apsolutno nerazumevanje uloge arhitekte u društvu. I to čini mi se mi arhitekte to razumemo manje nego ostali. Da jedna od bitnih uloga projektanta je i da omogući investitoru da zaradi od tog projekta. Uloga arhitekte je da balansira interese investitora, budućih stanara i javne interese društva u okvirima zakona, urbanističkih parametara i pravila struke. Ne može se očekivati da arhitekta projektom ispravlja loš politički sistem koji proizvodi loš urbanizam a stan ide na tržište gde prosečan kupac apsolutno nikada i nigde ne zahteva prostor, provetrenost, zelenilo, park. Ni najskuplji stanovi u Beogradu nemaju ove bitne kvalitete. Zapitajmo se zašto je to tako? Zato što su investitori „zli“ ili zato što prosečan stanovnik ovog grada naprosto ne vrednuje to prilikom kupovine novog stana i nije spreman da plati više takav kvalitet. Kako održavamo zgrade i stanove koji su građeni u nekom drugom vremenu a koji imaju sve kvalitete dobre stanogradnje? Tako što ne promenimo lift 50 godina i što nećemo da popravimo krov koji prokišnjava jer „ja živim u prizemlju baš me briga za krov“. Ako na taj način vrednujemo postojeće kvalitetne stanove šta možemo da očekujemo od investitora? Samo da preoru sve to kad dođe u stanje raspada i da izgrade ono što tržište očigledno i dalje traži, što više kvadrata i parking mesto a kad mi treba park voziću dete na Adu. Dakle prvo je potrebno da kao društvo zahtevamo veću participaciju građana u kreiranju urbanističkih planova (i neke građanske inicijative tu rade zaista dobar posao), da na tržištu tražimo stanove koji imaju prave kvalitete a ne mermerni hol i četiri žardinjere ispred ulaza i da vrednujemo i održavamo sopstvenu imovinu i stanove koji su građeni onako kako mislimo da treba, a barem Beograd ima čitave delove grada sa jako kvalitetnim i stanovima i kompletnim blokovima. Uz izdvajanje protivvrednosti 3-4 paklice cigara mesečno za investiciono održavanje od strane svih stanara, imali bi za 10 godina vrlo pristojne zgrade, prijatne za život.
Prvo, mi smo društvo (ne pojedinci) bez razvijene estetske kulture. Razvijamo se kroz Pink i rijaliti programe. Bitniji nam je nacionalni stadion od operske hale. Nekolicina ce videti razliku na koju ce ukazati (društveni angažman). Drugo, pre su postojali ozbiljni dugoročni planovi, strategije, za razvoj gradova. Ono se prezentovalo javnosti, dogovaralo, raspravljalo. Danas se o tome odlučuje u malom krugu i samo da kao gotovo rešenje iako narod obezbedjuje sredstva i isti narod treba da koristi. Isti onaj narod koji se edukuje kroz Pink i rijaliti. Kako i gde da se utice, cuje glas, one nekolicini koji vide stetnost projekata, kako kroz funkcionalnu tako i kroz estetsku formu?