Obnova putem replika – zašto uspeva drugde, ali ne i u Srbiji?

Na više impresivnih primera iz istočne Evrope videli smo da se gradovi posle razaranja mogu poput Feniksa dići iz pepela, ali kod nas to ne ide baš tako lako. 

Posle posete prestonici Poljske, Varšavi, i prestonici Belorusije, Minsku, neka od pitanja koje u Srbiji poprilično potiskujemo (s razlogom, imajući u vidu konstantne kontroverzne projekte i uništavanja kulturne baštine radi profita), smesta su došla na razmatranje. Jedno od njih je i obnova zdanja uništenih u elementarnim nepogodama, zubom vremena i, najčešće, u ratovima. A zemlje nešto severnije od nas mogu nam dati odlične primere kako se to radi, precizno i sa stilom.

Ako ste gledali film Romana Polanskog „Pijanista“, primetili ste na kraju sistematsko rušenje Varšave posle Varšavskog ustanka krajem Drugog svetskog rata, što dinamitom, što bacačima plamena. Od Varšave nije ostalo ništa. A opet, kada danas dođete u prestonicu Poljske, ne primećujete da se išta od toga desilo (verovatno će ignoranti pitati po društvenim mrežama „da li je film izmišljotina?“ ili nešto slično) jer… sve stoji na svome mestu, kao i pre rata.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Balkansko arhitektonsko nasleđe i kako se prema njemu odnosi Srbija
• Rusi dali predlog za Savski most: Umesto rušenja, integracija u memorijalni kompleks

Obnova Varšave do najsitnijih detalja

Odgovor je u tome da je vlada Narodne Republike Poljske (da, u vreme socijalizma!) obnovila skoro svaku zgradu u istorijskom centru i to tako što su – pazite ovo – tražili po svetu razglednice koje su prikazivale Stari grad Varšavu, zatim umetničke slike i fotografije, kao i stare, retke, očuvane planove grada.

I uspelo je. Čak i Kraljevski dvorac u centru je obnovljen do najsitnijeg detalja, iako je do 1975. ceo prostor stajao prazan i vlada NR Poljske je kovala planove da ove sagradi neke nove, socijalističke državne zgrade, ali je odustala pod pritiskom javnosti. Dakle, sve što vidimo – nije istina? Zapravo, jeste, ali nije „baš-baš original“? I da li je ovo uopšte legitimna strategija? Ima raznih mišljenja, ali ukupan utisak je da – ipak jeste.

Trojicko predmešće u Minsku vraćeno je u pređašnje stanje doslovnim repliciranjem starih zgrada po planovima.

Slično se desilo i u Minsku, iako u nešto manjem obimu. Vlada Belorusije je obnovila sve što su u borbama dve strane uništile i nacisti u povlačenju minirali, kao i ono što su sovjetske vlasti uništile u talasu modernizacije, uključujući glavne istorijske objekte, Gradsku kuću i sve crkve, ali je ostalo pitanje najlepše gradske četvrti koja je bila sistematski uništavana i pre i tokom i posle rata, čak sve do 90-ih godina prošlog veka.

Već krajem 80-ih dolazi do građenja vernih replika starih zdanja, a 2004. donosi se ukaz da se Trojicko predmešće, kako se kvart zove, „ima vratiti u pređašnje stanje“, što je urađeno do 2010. doslovnim repliciranjem starih zgrada po planovima, po varšavskom modelu. Drugi delovi grada su obnovljeni sasvim legitimno u novijim stilovima, poput staljinske gotike, socijalističkog realizma i slično, ali, to je već neka druga priča.

Bez pomaka u obnovi građanske arhitekture

Slični primeri dolaze iz Gdanjska (NR Poljska je to uradila odmah posle rata, s izuzetkom terasastih stepeništa koja nisu replicirana da bi se proširili pločni i kolovozi, što je dovelo do talasa kritika koji se ne smiruje još uvek), ili iz Carskog sela pored Sankt-Peterburga, gde su čak i Jantarna dvorana (sa zidovima od ćilibara) i ostale prostorije doslovno dovedene do istog stanja kao što su bile pre nemačkog povlačenja, pljačkanja i paljenja.

Ovakvih primera ima mnogo, a kod nas se ovaj trend ustalio kada je reč o obnovi tvrđava – Vršačka tvrđava, ex-Vršačka kula, zatim Fetislam, Užice i Golubac (ova poslednja obnova je proizvela turističku atrakciju prvog reda, ali je izazvala i brojne kontroverze) – ali kada je reč o građanskoj arhitekturi, ne vidimo pomake.

Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu stoji već 82 godine u obliku sopstvenih temelja, a nije da ne znamo kako je izgledala.

Ako pogledate slike Beograda sa Save od pre Drugog svetskog rata, jasno se vide sve zgrade koje su sada „rupe“ u urbanom pejzažu Karađorđeve ulice, i one ni posle skoro 80 godina od poslednjeg bombardovanja ove gradske regije nisu obnovljene (negde imamo potpuno neuklopljene zgrade, negde su čak i brvnare!). Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu takođe stoji, poput rimskih iskopina, već 82 godine u obliku sopstvenih temelja, a nije da ne znamo kako je izgledala.

I ovo nije samo poziv da se revitalizuje putem replika istoricističko nasleđe, već – svako. Monumentalna zgrada Generalštaba stoji polurazrušena već 24 godine, a često čujemo priče o njenom rušenju, umesto o rekonstrukciji (opet znamo sasvim dobro kako je izgledala), a tu su i brojne druge zgrade širom naše prestonice, ali i zemlje. I ništa se ne dešava – niti moderna interpolacija na mestu stare srušene zgrade, niti dizanje replike.

Zaljubljeni u sopstvene rane

Više puta sam pomislio da je ovo zapravo, nešto što nije nedostatak novca, već više „zaljubljenost u sopstvene rane“ – Srbi kao da vole da gledaju svoje rane i da ih pokazuju drugima uz reči „Vidite šta su nam uradili!“, a pouzdano znamo da to nikoga posebno ne impresionira. Ono što impresionira je da se gradovi dignu kao feniksi iz pepela. A to kod nas ne ide tako lako. Jer, možda i jesmo zaljubljeni u sopstvene rane.