Bratimljenje Splita i Novog Sada: Kako su ova dva grada povezana arhitekturom

Novi Sad i Split u arhitektonskom smislu povezuju pre svega Spens i Gripe, dva od četiri mega-sportska kompleksa koji dolaze iz sarajevske radionice arhitekte Živorada Jankovića, kaže arhitekta Aleksandar Bede.

Povezivanje dvaju gradova nije neuobičajeno. Grad Novi Sad je, na primer, grad-pobratim italijanskoj Modeni, engleskom Noriču, a na spisku istaknutom na Gradskoj kući ih je još 12. A možda uskoro i jedan više.

Naime, građanska inicijativa „Drugi grad“ pokrenula je ideju bratimljenja Splita s Novim Sadom.

Žitelji dva grada, oba druga po veličini u svojim državama, oba glavna grada najveće pokrajine/županije, oba sa pozivnim brojem 021, oba sa poštanskim brojem 21.000 – pokrenuli su građansku inicijativu za bratimljenjem Splita i Novog Sada.

Srodni članci na portalu Gradnja:

• Svi projekti na portalu Gradnja o Splitu

Novi Sad i Split u arhitektonskom smislu povezuju pre svega sportski kompleksi Spens i Gripe.

Međutim, kao dodatni argument za bratimljenje mogla bi se dodati i povezanost po pitanju arhitekture. Naime, pored toga što je nekoliko arhitekata i projektanata iz Splita i Dalmacije ostavilo veliki trag na novosadskom urbanom tkivu, Novi Sad i Split u arhitektonskom smislu povezuju pre svega Spens i Gripe, dva od četiri mega-sportska kompleksa sa proširenim sadržajima koji dolaze iz sarajevske radionice arhitekte Živorada Jankovića.

„Čak nekoliko puta sam bio svedok prvih impresija raznih Splićana koji su, prolazeći pored Spensa, a ne znajući za priču o istom arhitekti, izjavili kako ih kompleks podseća na njihovu dvoranu Gripe i prateći trgovački centar Koteks. Intuicija ih nije prevarila“ – navodi za Gradnju novosadski arhitekta Aleksandar Bede.

Splitske arhitekte koji su gradili u Novom Sadu

Na pitanje da li je bilo arhitekata iz Splita koji su u prošlosti radili i gradili u Novom Sadu (i obrnuto), Aleksandru su na pamet pala tri imena: Ivo Kurtović, Ana Jankov (Grubić) i Stanko Fabris.

“Ivo Kurtović zapravo nije Splićanin nego Hvaranin, ali je u Splitu išao u gimnaziju. Takođe, svako ko je upoznat sa metabolizmom dalmatinskih ostrva razume koliko je život na njima upućen na brodske veze sa Splitom radi obavljanja svakodnevnih životnih obaveza, pa mi je i to bio izgovor da Kurtovića uvrstim u ovaj izbor” – kaže Bede i dodaje:

“Zanimljivo je da je on splitsku gimnaziju pohađao istovremeno kad i još jedan Dalmatinac čije je delo obeležilo Novi Sad, a to je Branko Žeželj, rodom iz Benkovca.”

Kurtović je arhitekta zgrade Spomen zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, otvorene 1961. godine na osnovu njegovog pobedničkog rada na konkursu iz 1958.

Albert Josipović je realizovao nekoliko školskih i predškolskih zgrada u Novom Sadu.

Po istom kriterijumu možemo pomenuti i Alberta Josipovića (1942), arhitektu iz Makarske koji je u Splitu pohađao Srednju tehničko-arhitektonsku školu, a od 1974. do 1982. je radio kao projektant u Zavodu za fizičku kulturu Vojvodine u Novom Sadu, tj. u njihovom Projektnom birou.

“U tom kratkom periodu imao je pri­like da realizuje, između ostalog, nekoliko školskih i predškolskih zgrada u Novom Sadu, po čemu je ostao upamćen u gradu. To su Dečija ustanova Telep (1978), te osnovne škole: „Prva vojvođanska brigada“ (1978-80), „Jožef Atila“ (1979-80) i „Žarko Zrenjanin“ (1980-81). Takođe je projektovao veliki broj sportskih objekata i kompleksa širom Jugoslavije, često u ko-autorstvu sa kolegom iz biroa Miroslavom Grujićem” – kaže Bede.

Ana Jankov

Splićanka Ana Jankov, devojačko Grubić, radila je u Urbanističko-projektnom birou, jednom od nekolicine projektantskih preduzeća koja su pedesetih i šezdesetih bila aktivna u Novom Sadu.

Tako su realizovani projekti koje Ana potpisuje kao projektant ili ko-autor: Stambena zgrada za „Jugoalat“ u Vase Stajića 18 (1957), Stambena zgrada za Upravu za izgradnju Kanala DTD u Vase Stajića 20 (1957), Zgrada Komiteta u Vase Stajića 8-10 (1957, ko-autor Petar Jankov). Nerealizovani projekat je Stambena vojna zgrada u Maksima Gorkog 48 (1957, ko-autor Petar Jankov).

Oko 1960. izgleda da prelazi u drugo projektno preduzeće – Pogon – za koje projektuje Stambenu zgradu u Vojvođanskoj 2 (1960), nerealizovanu poslovnu zgradu Tehnometala (1961) na mestu gde je kasnije izgrađena zgrada Dnevnika, te stambeni neboder na oštrom uglu Maksima Gorkog i Vojvode Mišića (1961), koji je možda njen najprepoznatljiviji objekat u gradu.

“Upravo tu zgradu smo 2017. odabrali kao antologijsku i prikazali u uskom izboru objekata na izložbi „Fokus na modernizam – Arhitektura Novog Sada (1950-1970) u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, a za tu priliku je Relja Ivanić profesionalno fotografisao zgradu iz svih uglova” – kaže Aleksandar Bede.

Stanko Fabris

Nakon opsežnog istraživanja, arhitekta Bede otkrio je ko je autor slobodnostojećeg objekta na uzdignutoj platformi sa prilaznim rampama u ulici Žarka Vasiljevića 12-14-16 u Novom Sadu. U pitanju je splitski arhitekta Stanko Fabris.

“Ako čitate o arhitekturi Splita i Hrvatske u periodu nakon Drugog svetskog rata, steći ćete utisak da je Stanko Fabris jedan od najvoljenijih arhitekata današnjim generacijama istraživača i kolega. Fabris je rođen u Splitu 1909. i tamo je završio Srednju tehničku školu. Arhitekturu je pred sam rat završio u Briselu, a kasnije ga je karijera vezala za Zagreb, gde je decenijama radio u Arhitektonskom projektnom birou Zagreb.” – kaže Bede i dodaje.

“Ono što je specifično za njega je i to da je autor niza vinarija, koje je projektovao po čitavoj Jugoslaviji, od kojih je nekoliko Srbiji, uključujući tu i Vojvodinu. Kao jezgro ovog opusa možemo izdvojiti njegove objekte za Dalmacijavino u Splitskoj luci, kao i u Starom Gradu na Hvaru, Šibeniku i Drnišu” – zaključuje na kraju Aleksandar Bede.