Tradicionalna srpska kuća: Vol. 2 – Projektanti
Prisećamo se dela velikana iz prošlog veka, ali se osvrćemo i na primere uticaja lokalnog narodnog graditeljstva na savremenu arhitektonsku praksu.
Nakon prvog dela teksta o razvoju narodnog graditeljstva, gde su opisani pre svega istraživači, istoričari i teoretičari, sledi nastavak u kojem se govori o projektantima. To ne znači da se i ove arhitekte nisu bavile/ne bave se istraživanjem, već da su svoj rad orijentisali pre svega na kreativno stvaralaštvo, tj. praktičnu primenu svojih istraživanja i razmišljanja.
Gotovo svi su bili savremenici, kolege, a često i prijatelji arhitekata koje smo naveli u prvom delu, pa je možda i njihov zajednički rad i privatno druženje iznedrilo jednu moćnu simbiozu u kojoj su nastajale neke od najzanimljivijih tradicionalnih kuća, inspirisanih srpskom tradicijom i folklorom.
Najzanimljivija je činjenica da narodno graditeljstvo ne prestaje da inspiriše i da pod njegovim uticajem i dalje nastaju neka veoma originalna arhitektonska ostvarenja, naročito u poslednjih pet do deset godina.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Tradicionalna srpska kuća: Vol. 1 – Istoričari i teoretičari
- Balkansko arhitektonsko nasleđe i kako se prema njemu odnosi Srbija
Branislav Kojić i nastanak folklorizma
Arhitekta Branislav Kojić bio je savremenik arhitekte Aleksandra Deroka, njegov kolega profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a kasnije i redovni član SANU-a. U mnogo čemu se njegov rad i razmišljanja o arhitekturi poklapaju sa Derokovim, ali je u svom stvaralačkom opusu imao više sklonosti da narodno graditeljstvo interpretira u svojim ostvarenjima.
Sa još nekoliko kolega – prof. Milanom Zlokovićem, Janom Dubovijem i Dušanom Babićem, 1928. godine osniva Grupu arhitekata modernog pravca (GAMP), sa željom da na prostor Kraljevine SHS/Jugoslavije što više prošire ideju rane moderne. To su činili kroz predavanja, izložbe, stručne tekstove, projekte i izvedene objekte u kojima se skretali pažnju na pojavu novih arhitektonskih tendencija u Evropi i svetu.
Zalagali su se za prevazilaženje tipičnih istorističkih i dekorativističkih arhitektonskih struktura, najavljujući pre svega funkcionalnost zgrade i pročišćenost fasadnog platna, svodeći prisustvo plastične dekoracije na nivo naglašenih pojedinačnih motiva.
U njegovim delima dosta se pojavljuju i stubovi, bilo kao konstruktivni, bilo kao dekorativni element, gde flankiraju zalučene prozorske otvore.
Kod prof. Zlokovića veliku ulogu imala je geometrijska struktura, proporcionalni odnosi elemenata i ideja „zlatnog preseka“, dok se prof. Kojić okrenuo savremenim interpretacijama narodnog graditeljstva, koje su noviji istraživači nazvali folklorizam.
Njega karakteriše prisustvo strukturnih elemenata, poput divanhana, tremova i viševodnih kosih krovova, a u delima profesora Kojića dosta se pojavljuju i stubovi, bilo kao konstruktivni, bilo kao dekorativni element, gde flankiraju zalučene prozorske otvore. Time je vešto kombinovana tradicionalna osmansko-balkanska i srednjovekovna arhitektura.
Pored stotine crteža na temu savremene folklorne arhitekture, iza arhitekte Kojića ostalo je više kuća, projektovanih u duhu moderne, ali sa motivima narodnog narativa, među kojima i njegova porodična kuća koju je projektovao i izveo 1926/1927. godine.
Inkiostri Medenjak koristio je izvorni nameštaj, poput tronošca ili motive folklorne tradicije, kako bi stvorio autentičan srpski likovni izraz.
Slične ideje imao je i slikar/dizajner enterijera Dragutin Inkiostri Medenjak. Ovaj umetnik i kreativni dizajner enterijera i nameštaja živeo je i stvarao krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka.
Podržavao je one arhitekte koji su oživljavali srpsku tradicionalnu arhitekturu (nasuprot onih koji su oživljavali vizantijsku), što je i sam radio na polju dizajna enterijera i nameštaja, koristeći izvorni nameštaj, poput tronošca ili motive folklorne tradicije, kako bi stvorio autentičan srpski likovni izraz.
Krunu njegovog rada možemo videti baš na primeru porodične kuće Jovana Cvijića, čiji total dizajn, od motiva na tapetama i plafonima, pa sve do ručno rađenog i autorski dizajniranog nameštaja, potpisuje dizajner Inkiostri Medenjak.
Božidar Petrović i posleratni povratak tradiciji
Profesori Deroko i Kojić su ostavili veliki uticaj na svoje studente, naročito na one koji su u tradicionalnoj arhitekturi pronalazili inspiraciju za svoj rad.
Naveli smo njihove učenike, kasnije i profesore Branislava Milenkovića i Zorana Petrovića, ali se njima pridružuje još jedan veliki ljubitelj narodnog graditeljstva – arhitekta prof. Božidar Petrović.
Ponekad se pridružuje svojim kolegama na proputovanjima širom Balkana, ali daleko više nego oni biva posvećen projektovanju porodičnih kuća inspirisanih lokalnom tradicijom, koju sam naziva „šumadijski stil“.
Iza sebe je ostavio oko 50 kuća, projektovanih širom Srbije, koje su sve imale nekoliko zajedničkih osobina – građene su dobrim delom od prirodnih materijala, kao što su kamen i drvo, imaju viševodne kose krovove i ono na čemu je prof. Petrović najviše insistirao – imaju prostrane tremove.
Knjiga prof. Petrovića nezamenljivo je štivo za svakog arhitektu koji želi da se posveti istraživanju i projektovanju u duhu našeg izvornog graditeljstva.
Kada ukucate na internet pretraživaču „tradicionalna srpska kuća“, gotovo uvek će vam među prvim slikama izaći neka od Petrovićevih ostvarenja, a u svoje vreme, kada internet još uvek nije zavladao ovim prostorom, trudio se da svoje ideje proširi štampanjem knjiga, u kojima je promovisao svoje, savremene interpretacija tradicionalnog graditeljstva.
Najpoznatija knjiga prof. Petrovića je Stare srpske kuće kao graditeljski podsticaj, u kojoj je prikazao na desetine svojih izvedenih objekata i nezamenljivo je štivo za svakog arhitektu koji želi da se posveti istraživanju i projektovanju u duhu našeg izvornog, tradicionalnog graditeljstva.
Njegovim stopama u dobroj meri je krenuo arhitekta prof. Dr Aleksandar Videnović, kome je uže polje istraživanja ruralni prostor i aktiviranje prirodnog potencijala i vrednosti, tj. projektovanje u ruralnim sredinama. Svoja istraživanja vešto je uklopio i u projektovanje, pa je i autor nekoliko arhitektonskih objekata koji poseduju sve elemente tradicionalne arhitekture.
Savremene interpretacije
Sve do smrti prof. Božidara Petrovića (2012), polje tradicionalne arhitekture bilo je rezervisano za njegov rad. Iako se trudio da što više proširi svoje ideje i da podstakne ljude da u njegovim kućama pronalaze inspiracije za projektovanje i zidanje svojih kuća, decenijama nije bilo mlađih kolega koji bi nastavili njegovu misiju. Izgleda da nije bilo toliko moderno projektovati u romantičarskom duhu seoske arhitekture, kako su mnogi doživljavali ovaj Petrovićev podsticaj.
Međutim, početkom 2000-ih počinju da se pojavljuju mlađe generacije arhitekata, koje su kao osnov uzele Petrovićeva istraživanja, vratili se izvornim idejama i dodatno ih razradili u genijalne primere autorskog arhitektonskog izraza. Među prvima tu je arhitekta Blagota Pešić, koji je svojom kućom Pejović na Povlenu postavio nov nivo funkcionalno-umetničkih vrednosti, koji je i posle dve decenije i dalje neprevaziđen za mnoge arhitekte.
Pored tradicionalne arhitekture kuća, Pešića je posebno inspirisala srednjovekovna fortifikaciona arhitektura utvrđenih gradova i manastira.
Kuća je projektovana 2000, a izvedena do kraja 2004. godine, sa svim elementima koje poseduje tradicionalno graditeljstvo. Za početak, najveći deo građevinskih elemenata su prirodni materijali – kamen i drvo, koji su nekoliko godina dopremani i vešto ugrađivani u planinsku kuću za odmor.
Pored tradicionalne arhitekture kuća, arhitektu Pešića posebno je inspirisala srednjovekovna fortifikaciona arhitektura utvrđenih gradova i manastira. Zato na pročelju ove kuće vidimo masivne kubične forme, izvedene u tesanom kamenu, dok je ostatak objekta realizovan primarno u drvetu.
Kamin kao interpretacija ognjišta
Kako kuća prevazilazi gabarite tipičnih planinskih ili seoskih kuća, arhitekta Pešić nije projektovao viševodni kosi krov, naglašavajući da bi on morao i proporcionalno da prati gabarite kuće, što bi na kraju narušilo kompletnu kompoziciju, pa se odlučuje za jednostavnu formu dvovodnog krova.
Naravno, kompletan enterijer prati arhitektonski koncept, pa je u dnevnom boravku kuće prisutan i masivni kamin, kojim se naglašava centralna uloga ognjišta u svim kućama, u nekoliko hiljada godina dugoj istoriji izgradnje kuća na ovim prostorima.
Objekat je u relativno maloj kvadraturi efektno zaokružio ideju svojih autora i poslužio kao direktan uzor nekolicini drugih objekata.
Gotovo čitavu deceniju kasnije nastaje delo, koje je nastavilo spoj tradicionalnih uzora i savremenih autorskih zamisli, koje potpisuje arhitektonski studio Exe. 2015. godine izgrađena je planinska kuća na Divčibarama, koja je sa pravom osvojila prestižne nagrade na nekoliko domaćih i regionalnih izložbi.
Objekat je u relativno maloj kvadraturi efektno zaokružio ideju svojih autora i poslužio kao direktan uzor nekolicini drugih objekata, kako u okruženju tako i na nekoliko drugih lokacija u Srbiji i regionu.
Jednostavna forma planinske kolibe, spojena je sa ekspresionističkom savremenom arhitekturom, a sve to materijalizovano drvenim pokrivačem i pročišćenom fasadom, izvedenom u pločama. Naravno, enterijer kuće u potpunosti prati svoju tradicionalno-minimalističku arhitekturu.
Nagrađivni kompleks studija Alterno
Ovaj povratak vernakularnom graditeljstvu, u svetu i u Srbiji, ohrabrio je još neke arhitekte da krenu istim stopama. Koju godinu kasnije, na Staroj planini nastaje svojevrstan urbanistički kompleks, koji čini više objekata projektovanih u duhu tradicionalne arhitekture, a koji potpisuje niški studio Alterno.
Ove kućice za odmor radnika pekare, svojom formom i upotrebom prirodnih materijala u potpunosti slede prethodno navedene ideje. Kompleks kuća je sa pravom takođe osvojio nekoliko domaćih i regionalnih nagrada, čime se pokazalo da domaća scena ni po čemu ne zaostaje za regionalnom ili svetskom arhitektonskom praksom.
Gotovo svaki jednoporodični objekat koji izađe iz ruku Modelartovog tima, poseduje spoj
tradicionalnog i modernog.
Vrhunac projektovanja savremenih stambenih objekata, koji su prožeti duhom šumadijske ili vojvođanske tradicije, na pravi način se ogleda u delima studija Modelart arhitekti iz Novog Sada.
Jednostavno je nemoguće odlučiti se za jednu ili dve kuće koje bi se uzeli za primer, jer gotovo svaki jednoporodični objekat koji izađe iz ruku ovog tima, poseduje spoj tradicionalnog i modernog, tj. povratak izvornim vrednostima narodnog graditeljstva.
Sve ovo ogleda se u neizostavnom kosom krovu, ali i dekorativnim motivima i prirodnim materijalima, koji se negde više, a negde manje zastupljeni na njihovim kućama.
Folklorni detalji sve traženiji među klijentima
Navedeni primeri savremene arhitektonske prakse govore nam da uticaj lokalnog narodnog graditeljstva i dalje ima svoje kreativne protagoniste.
I možda na njihovim kućama nisu toliko prisutni folklorni detalji u vidu dekoracije, oni su zadržali elemente izvorne tradicije, koji su sve više traženi među klijentima, naročito za vreme i posle kovid pandemije, koji sebi žele da priušte kvalitetnu kuću u gradu ili vikendicu na planini.
