Arhitektura paralelnih svetova Oskarom nagrađenog filma „Sve u isto vreme“

Otkrivamo vam kako su vizuelno dočarani mnogobrojni univerzumi i naizgled besmisleni scenariji u ostvarenju Danijela Kvana i Danijela Šajnerta. 

Naučno-fantastična komedija apsurda nagrađena sa čak sedam Oskara predstavlja put glavne junakinje kroz nadrealne paralelne univerzume, u kojima ona spoznaje i sebe i svoje veze sa bliskim ljudima.

„Sve u isto vreme“ (eng. Everything Everywhere All at Once) je film koji nam donosi pogled na svet jedne majke, kineske imigrantkinje, te se kroz njeno psihodelično putovanje prikazuju slojevi međugeneracijskih i interkulturalnih trauma, nudeći joj tako put do empatije.

Naime, vlasnica perionice veša Evelin Vang (Mišel Jeo) ima ograničen pogled na svet, te i naizgled nerešiv problematičan odnos sa svojom kćerkom Džoj (Stefani Hsu), čiji je kreativni impulsi, težnje i seksualnost razočaravaju. Ograničena finansijskom nestabilnošću i nedostatkom kulturne asimilacije, Evelinin svet se okreće naglavačke kada biva bačena u multiverzum apsurda. Dok putuje, ona mora da se suoči sa sopstvenom ulogom u nesreći svoje kćerke.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Zavirite u spektakularnu arhitekturu filma Parazit
• 007 arhitektura: Upečatljive zgrade iz filmova o Bondu, Džejmsu Bondu

Odbojnost prema novim idejama

Dizajn prostora Evelininog stvarnog sveta oslikava ograničenja njene vizije i njenog života koji je prožet iscrpljenošću, usamljenošću i odbojnošću prema novim idejama, piše Architectural Digest.

Dom koji deli sa svojim mužem Vejmondom (Ke Huj Kvan), koji se nalazi iznad perionice veša, skučen je prostor ispunjen belo-plavim porcelanskim činijama, biljkama bambusa i talismanima za prosperitet.

Uprkos obilju porodičnih fotografija i omaža njihovoj porodici u Kini, malo je prostora za Džoj i njenu devojku. Međutim, određeni detalji poput priveska u duginom bojama, suptilno nagoveštavaju Evelinin odlazak iz života ispunjenog tradicijom.

Strogost koncepta poreske uprave aludira na borbu kineske imigrantske porodice da pronađe svoje mesto u „beloj“ Americi.

Jedna od scena snimljena je i u sivo-bež prostoru kancelarija poreske uprave, u koje porodica Vang dolazi radi revizije poreza. Osim kolorita, „bezdušnosti“ ove zgrade doprinose i homogene kancelarije i fluoroscentno osvetljenje.

Njihova revizorka Dirdri (Džejmi Li Kertis) sedi u kabinetu okružena nagradama za revizora meseca, a strogost koncepta poreske uprave aludira na borbu kineske imigrantske porodice da pronađe svoje mesto u „beloj“ Americi.

Baš u kancelarijama poreske uprave Evelin prvi put počinje da se prebacuje između univerzuma. Mnogobrojni univerzumi i naizgled besmisleni scenariji dovode do toga da namerno senzorno preopterećenje olakšava Evelinin put ka empatiji.

To je vizuelni prikaz njenog unutrašnjeg putovanja, a Evelin vremenom prihvata ovo apsolutno ludo okruženje jer se kroz njega razvija.

Najveći izazov za empatiju

Među najupečatljivijim univerzumima je onaj u kom poreska revizorka Dirdri postaje njena ljubavnica i iz nekog neobjašnjivog razloga one imaju prste poput viršli.

Pisali smo scenario i razmišljali: „Moramo da osmislimo univerzum koji je najveći izazov za empatiju“, rekao je korežiser Danijel Šajnert. Ovaj univerzum pružio joj je iskustvo koje joj je bilo potrebno da stvori saosećanje prema vezi svoje kćerke.

I u ovom univerzumu postoji dosta simbola i elemenata paralelnog dizajna, pa tako masivni portreti mačaka ukazuju na kolekciju uramljenih fotografija mačaka na Dirdrinom kancelarijskom stolu.

Set dekoraterka Kelsi Efraim opisuje paletu boja u ovom univerzumu kao „mesnatu“.

Takođe, režiseri su se igrali i simbolom uskršnjih jaja, koji se pojavljuje tokom celog filma, doprinoseći ludom maksimalizmu. Zanimljivo je i da set dekoraterka Kelsi Efraim opisuje paletu boja u ovom univerzumu kao „mesnatu“.

U pretposlednjem univerzumu, The Temple of Bagel iliti Hramu Đevreka, Džobu (alternativna verzija Džoi) dovodi Evelin u “the everything bagel”, odnosno u nekakvu vrstu vrtloga Džojine generacijske traume materijalizovane u jedinstven entitet.

Barokna arhitektura kao inspiracija

Scene su snimljene u Vibiani, istorijskoj katoličkoj crkvi u Los Anđelesu, koja je ogromno barokno svetilište i koja je inspirisala ekipu, a ujedno i pužila mogućnost da se u lokalnom prostoru snime adekvatne scene uz mali budžet od 14.000 dolara.

Taman pod objekta prekriven je niskim slojem dima, te je čitav prostor zabeljen i uspeo je da postane „eterični prostor van mreže koji se ne vezuje ni za šta drugo što smo videli ili uradili, već je to jednostavno prostor u kom živi đevrek i odvojen je od svega ostalog“.

U ovoj sceni Evelin iznenada vidi i oseća sve što je poricala, a što je najvažnije – depresiju svoje kćerke.

Film stvara ključni dijalog oko odrastanja u ograničenom kulturnom okviru koji se često izostavlja u razgovoru.

Film služi kao ljubavno pismo kineskim imigrantkinjama koje su u stanju da izađu iz zone komfora i prihvate složenosti i sve slojeve svoje dece.

„Sve u isto vreme“ zapravo stvara ključni dijalog oko odrastanja u ograničenom kulturnom okviru koji se često izostavlja u razgovoru.