Poštovanje tla: Nenametljiva arhitektura arheološkog parka Belo brdo u Vinči
Celokupni osećaj neolitskog života postignut je upotrebom neolitskih metoda gradnje i prirodnih materijala, kao i sadnjom vinčanskih biljnih kultura.
Renomirani biro AKVS arhitektura iz Beograda osvojio je u septembru prošle godine prvu nagradu na javnom međunarodnom urbanističko-arhitektonskom konkursu za uređenje arheološkog parka Belo brdo sa idejnim rešenjima objekata centra za posetioce i naučno-istraživačkog centra. Naručilac konkursa bio je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture sa Nacionalnom platformom Srbija Stvara.
Autori projekta su Anđela Karabašević Sudžum i Vladislav Sudžum, sa projektantima Marijom Matijević, Dunjom Dedić, Nenadom Pavlovićem i Vukom Zlatkovićem, a u redovima koji slede beogradski arhitekti otkriće vam sve što treba da znate o budućem izgledu ovog višeslojnog praistorijskog staništa.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Rezultati konkursa: Ovako će izgledati arheološki park Belo brdo u Vinči
- Projekat Ložionica: Ovako će za dve godine izgledati bivša okretnica kod Mostarske petlje
Vinča: Memorija zemlje
Vinčansko tlo u sebi nosi dragocene informacije proteklih 8 milenijuma kontinuiranog života na ovom mestu. U tom smislu, ovaj projekat se u celini zasniva na stavu poštovanja zemlje i podizanja svesti o memoriji tla.
Karakteristična topografija lokacije – sa jedne strane dolina dve reke, sa druge vertikalni profil dosadašnjih iskopina, i pokrenutost terena između, postavlja osnovne parametre arhitektonskih intervencija na ovom mestu.
Originalna topografija u najvećoj meri ostaje nepromenjena i samo je suptilno dodiruju elementi fragilne arhitekture koji se nižu zateknutim pejzažom.
Jedan na jedan sa tlom – Vinčanska civilizacija se na ovom mestu ne izlaže, ona se živi i oseća.
„Memorija zemlje se u svakom trenutku oseća i ona gradi osnovni doživljaj svakog prostora. Umesto izolovanog izlaganja konkretnih informacija posetiocima, težimo celokupnom prostornom osećaju neolitskog života, čoveka i zajednice, materijala, umetnosti i zanata, prirodnog prostranstva“ – objašnjavaju autori.
Na pokrenutom terenu, svaka intervencija je strukturalna i odignuta od tla. Arhitekte polaze od upotrebe tradicionalnih materijala korišćenih još u neolitu – drvo, trska, platno, pečena zemlja, u sadejstvu sa savremenim tehnologijama gradnje.
Čitav Arheološki park oživljava memoriju proteklih milenijuma, a opet predstavnik je savremenog trenutka i budućeg razvoja društva.
Centar za posetioce
Početak celokupnog doživljaja vezan je za Centar za posetioce. Odignut od tla na stotinu tačkastih oslonaca, pod jednim grandioznim trščanim krovom, lebdi nad arheološkim tlom.
Objektu se iz pravca glavnog parkinga prilazi odozdo, ispod cele strukture, tako da se dramatično oseti superpozicija tla i nove arhitekture. Dugačke rampe postepeno vode ka glavnom ulazu ispod odignutog trščanog krova.
Radni prostori za zaposlene i zajednički prostor smešteni su na galerijama i lebdećim mostovima okačenim o drvenu konstrukciju.
Podizanjem jednog kraja krova, iznutra se suočavaju dve atmosfere – prva izrazito svetla, sa panoramskim pogledom ka zelenilu Arheo-parka i celoj sadašnjoj Vinči u pozadini. I druga, potpuno sakrivena krovom, tamna i fokusirana na izložene eksponate, sa velikom terasom koja iznenada otvara pogled ka moćnom dunavskom prostranstvu.
Unutrašnjost celog objekta čini jedan jedinstven dvovisinski prostor, primarno posvećen izložbenoj postavci na nivou prizemlja. Radni prostori za zaposlene i zajednički prostor smešteni su na galerijama i lebdećim mostovima okačenim o drvenu konstrukciju, sa pogledom na postavku sa visine.
Iz tamne sobe na panoramsku terasu
Obilazak Centra se završava tamnom sobom – immersive experience – na krovu, iz koje se izlazi direktno na veliku panoramsku krovnu terasu, sa pogledom na arheološke iskopine, Arheo-park, reke Dunav i Bolečicu, i sadašnju Vinču, kao najnoviji sloj višemilenijumskog razvoja civilizacija na ovom mestu.
Sa panoramske krovne terase posetioci se liftovima spuštaju ispod objekta, direktno do nivoa tla, odakle ulaze u Arheo-park.
Do ovog nivoa se spuštaju samo komunikacije u kutiji zaštićenoj od poplava – ovde je istovremeno i brzi ulazak zaposlenih i prijem izložbenih artefakata.
Svega 20 cm trske bez ikakvih dodatnih slojeva ima sposobnosti i toplotne i hidroizolacije unutrašnjeg prostora u skladu sa današnjim propisima.
Struktura objekta je hibridna, drvo kao osnovni materijal sa dopunom čelika na mestima koja su izložena atmosferskim uticajima, kako se ne bi ugrozila statička stabilnost cele kuće.
Trščani krov je upotrebljen kao savršen krovni pokrivač, prirodan, i korišćen još u doba neolita, gde svega 20 cm trske bez ikakvih dodatnih slojeva, već ima sposobnosti i toplotne i hidroizolacije unutrašnjeg prostora u skladu sa današnjim propisima o energetskoj efikasnosti.
Ceo Centar prekriven je grandioznim savršeno izvajanim trščanim krovom iz jednog komada, a primenom savremenih tehnologija (premaza, ugrađenih prskalica) može se zaštiti od požara ili rashladiti na letnjim vrućinama, uz dodatni atmosferski, gotovo scenični efekat raspršivanja magle oko cele strukture.
Infrastruktura za aktiviranje AR
Plato ispred Centra neformalno je uređen travnatim i šljunkovitim površinama, mestimičnim platformama za zadržavanje i pojedinačnim izložbenim artefaktima.
Opremljen je infrastrukturom za aktiviranje AR (augmented reality) doživljaja sa krovne terase – doživljaja realnosti proširene kompjuterski generisanom slikom, zvukom…
„Ovo je inicijacija projekta koji bi mogao da se razvija daleko u budućnost, paralelno sa arheološkim iskopavanjima u Vinči i sa razvojem kompjuterskih tehnologija, gde bi potencijalno sa panoramske krovne terase mogao da se sagleda život celog prostora šire lokacije kakav je bio pre 8 milenijuma“ – kažu iz AKVS arhitekture.
Arheo-park
U dolini sliva reke Bolečice, na izrazito plavnom području sadašnjih obradivih površina, pruža se Arheo-park, kao sveobuhvatni muzej neolitskog života na otvorenom, potpuno integrisan u nepregledno prirodno prostranstvo.
Tlo parka je u blagom padu ka dolini reke (od kote 73 do 71 uz samu obaloutvrdu, na dužini od oko 100 metara), a izgradnjom planirane obaloutvrde uz Bolečicu formiraće se karakteristična linijska dolina koju autori zadržavaju kao svojevrsno obeležje ovog prostora, i dodatno je naglašavaju sa 7 drvenih pasarela koje povezuju niže kote terena sa obaloutvrdom i nadvišuju formiranu dolinu. Svaka pasarela završava vidikovcem ka reci Bolečici.
Vinčanska flora gradi prirodni ambijent Arheo-parka i oživljava duh istog ovog mesta pre nepunih
8 milenijuma.
U dolini, ispod pasarela, nižu se njive vinčanskih biljnih kultura ispresecane neformalnom pešačkom putanjom, kojom se potpuno uranja u neolitski pejzaž.
Vinčanska flora je time osnovni element ozelenjavanja celog parka – polja lana, žita, kupinjaci, voćnjaci kruške, mestimični drvoredi usamljenih hrastova… – grade prirodni ambijent Arheo-parka i oživljavaju duh istog ovog mesta pre nepunih 8 milenijuma.
Ovime ceo Arheo-park potencijalno može aktivno učestvovati u prehranjivanju ili angažovanju lokalne zajednice, mogu se organizovati kolektivne berbe, i neolitske poljoprivredne ili kulinarske radionice“ – objašnjavaju beogradski arhitekti.
Stvaranje i oživljavanje osećaja zajednice
Na potezu više kote nasuprot reci (73.0) je ravniji teren u vidu platoa celom dužinom parka, pa su ovde pretežno formirane livade sa divljim začinskim i lekovitim biljem, i tampon zona visokog zelenila uz obodnu internu saobraćajnicu.
Nad livadama se nižu male naseobine – grupacije laganih platnenih nadstrešnica odignutih od tla, sa tematskim izložbenim postavkama i prostorima za radionice i rad u prirodi.
Logika grupisanja streha proistekla je iz Vinčanske logike gusto građenih kuća kao jednog od osnovnih znakova neolitskog grada na ovom mestu. Grupisanjem nadstrešnica, autori teže stvaranju i oživljavanju osećaja zajednice i blizine među ljudima.
Pokrenutim krovom nadstrešnica, upuštanjem jednog ili više ćoškova na dole, dobija se gradacija atmosfera u prostoru iznutra.
Strehe čini jednostavna drvena konstrukcija kojom se odižu od terena, suptilnije ili dramatičnije u zavisnosti od topografije.
Kosi krovovi, na rasteru od štapova bambusa, pokriveni belim prozračnim platnima, propuštaju meku difuznu svetlost u natkrivene prostore.
Pokrenutim krovom nadstrešnica, upuštanjem jednog ili više ćoškova na dole, dobija se gradacija atmosfera u prostoru iznutra, od potpuno izložene do zaštićene i zaklonjene.
Visok nivo fleksibilnosti korišćenja prostora
Grupacije streha nastaju kombinacijom dva osnovna tipa strehe u različitim veličinama i neformalnim dispozicijama, tako da u svakoj grupaciji uvek postoji kontinulani natkriveni put kroz celu postavku.
Koncipirane su tako da omoguće visok nivo fleksibilnosti korišćenja prostora, a svaka streha se može platnenim zastorima privremeno odvojiti od okoline, tako da ostatak grupe nesmetano funkcioniše.
Time jedna grupacija ima nekoliko mogućih načina korišćenja, od jedinstvenih prostora ispod svih streha zajedno, do pojedinačno izolovanih celina sa atmosferičnim prolazima među spuštenim platnima.
Dodatno, drvena konstrukcija se može ispunjavati modularnim izložbenim panelima za privremene ili stalne postavke po potrebi.
Priobalje Dunava
Zone priobalja reke Dunav i reke Bolečice neposredno uz Arheološki park Belo Brdo arhitekte iz AKVS-a rešavaju integralno, jedinstvenim objektom obaloutvrde sa kotom krune 76.50 uz ivicu cele lokacije ka vodi.
Kako teren cele lokacije dostiže najnižu kotu (71.0) neposredno uz reku Bolečicu, u periodima podizanja vodostaja Dunava područje Arheo-parka je najizloženije plavljenju.
Uz samo nalazište kota postojeće obaloutvrde je na visini 74.0, pa se reka Dunav izliva u Bolečicu i plavi nisko tlo u njenoj dolini.
Osim hidrotehničkog objekta obaloutvrde, originalno tlo nije nigde dodatno nasipano.
Prateći osnovni stav celokupne intervencije – poštovanje prema zemlji i minimalne intervencije na tlu – osim hidrotehničkog objekta obaloutvrde originalno tlo nije nigde dodatno nasipano, imajući u vidu da se na celom ovom području potencijalno nalaze slojevi vrednih ostataka koji čekaju da budu iskopani.
„Iz ovog razloga je većina stalnih i privremenih objekata, staza i platformi za okupljanja, potpuno odignuta od tla, stvarajući jedinstvenu mrežu pešačkog kretanja u vazduhu, superponiranu sa slojevima tla ispod nje“ – kažu naši sagovornici.
Samo priobalje je rešeno minimalnim intervencijama – na kruni obaloutvrde su pešačka i biciklistička staza, dok se levo i desno od nje spuštaju rampe, i drvene platforme – terase na koti krune – sa kojih se pruža pogled ka Dunavu sa jedne strane i ka Arheološkom parku sa druge.
Potpuno prirodna obala uz Bolečicu
Najveća terasa neposredno uz Centar za posetioce je ujedno i glavno mesto suočavanja sa Centrom pri dolasku sa Dunava. Kota krune nasipa i kota prizemlja, odnosno terase Centra ka Dunavu su jednake, pa su posetilac i grandiozni Centar na momenat suočeni i ravnopravni, pre bilo kakvog bližeg kontakta i ulaska u objekat.
Izgradnjom obaloutvrde formira se dvojna atmosfera otvorenog prostora oko linije nasipa – ka reci i ka kopnu. Ambijent ka reci Dunav čini berma u produžetku stare obaloutvrde (kota 74.0) i kamena zona niže od nje, ka regulacionoj liniji male vode.
U odnosu na urbaniju i uređenu obalu Dunava, obala uz reku Bolečicu je potpuno prirodna, sa ciljem da se maksimalno očuva bogatstvo prirodnog mikroambijenta koje je trenutno na ovoj lokaciji.
Arheološko nalazište
Područje aktuelnih arheoloških istraživanja, u okviru I zone zaštite projektom je tretirano kroz niz modularnih lako montažnih elemenata za potrebe istraživača, posetioca i prezentacije arheoloških ostataka.
„Ova zona je trenutno većim delom neistražena, pa bi bilo kakvo dalje projektovanje moralo ići u korak sa detaljnim planom arheoloških iskopavanja“ – kažu arhitekte za Gradnju.
U tom smislu na planovima i u modelu je prikazana jedna od mogućih situacija u budućnosti, i sklop montažnih elemenata u skladu sa tim.
Modularni mostovi premošćavaju iskopine i razlike u nivelaciji terena, olakšavajući kretanje istraživača, kao i sagledavanje iskopina sa visine.
Duž celog nalazišta, od vrha, niz blaži deo padine, pa do priobalja, pruža se putanja za posetioce – modularna staza odignuta od terena sa proširenjima za zadržavanje, montažnim rampama za privremeni pristup iskopinama, vidikovcima na delovima prepuštenim nad iskopinama i vertikalnim profilima zemlje.
Elementi za rad istraživača u samoj zoni aktuelnih istraživanja (arheološkoj sondi) čine modularni mostovi koji premošćavaju iskopine i razlike u nivelaciji terena, time olakšavajući kretanje istraživača, kao i sagledavanje iskopina sa visine.
Mostovi istovremeno služe kao svojevrsne osovine za razapinjanje platnenih streha na sajlama, u različitim kombinacijama i veličinama u zavisnosti od prostornih potreba, i vremenskih prilika na aktuelnim iskopinama.
Mostovi prilagodljivi visini i dubini iskopina
Deset metara slojeva prethodnih civilizacija u tlu sugeriše potencijalni kaskadni iskop, kako bi se istražio i prezentovao sloj po sloj, postupno. U tom smislu mostovi su prilagodljivi različitim visinama i dubinama iskopina.
Prvu kategoriju elemenata za istraživače, van iskopina, čine modularni objekti prstenastog sklopa, sa unutrašnjim dvorištem – prilagodljive su veličine u zavisnosti od potrebe tima istraživača, i mogu se delimično zatvoriti za radne prostore, kafe kuhinju, sanitarni blok i priručni magacin i radionicu.
Dvorište je natkriveno ETFE translucentnom membranom, razvučenom na sajlama unutar strukture.
Prezentacija arheoloških ostataka rešena je po istom principu, modularnom prstenastom strukturom sa unutrašnjim dvorištem, sa kružnom natkrivenom platformom za kretanje i posmatranje iskopina u sredini.
Dvorište je natkriveno ETFE translucentnom membranom, razvučenom na sajlama unutar strukture. Membrana sprovodi difuznu dnevnu svetlost ka iskopinama u središtu, i štiti ih od atmosferskih uticaja i mehaničkih oštećenja.
Naučno-istraživački centar neolita
Izdvojen od ostatka kompleksa, objekat Naučno-istraživačkog Centra je pozicioniran u okviru gusto izgrađenog naselja jednoporodičnih kuća sa dvorištima, na trougaonoj parceli na putu ka Arheološkom parku iz centra Beograda.
Kako je parcela na samom uglu dve glavne saobraćajnice naselja, okružena porodičnim kućama, rasterećivanjem prizemlja i povlačenjem granice spolja-unutra, autori teže stvaranju osećaja zajednice sa okruženjem i ekstenziji javnog gradskog prostora koji na ovom mestu nedostaje usled neplanske izgradnje.
Centar se zasniva na neolitskim metodima gradnje u kombinaciji sa savremenim materijalima.
Objekat Centra je dvojni, koncipiran kao dve velike strehe nad slobodnim prizemljem, sa minimalnim sadržajima uz samo tlo – u okviru jedne strehe je pristupna zona za istraživače, dok je ispod druge javni hol i konferencijska sala u sredini.
Laboratorije za istraživače su odignute u dva prstena iza streha na prvom spratu, dok su na krovovima uprava i administracija, odnosno smeštaj za istraživače, u okviru ekstenzivno ozelenjenih panoramskih krovnih terasa.
Centar se zasniva na neolitskim metodima gradnje u kombinaciji sa savremenim materijalima, koji su odraz najnaprednije tehnologije istraživanja koje će se ovde odvijati u budućnosti.
Idealna klima za laboratorijski rad
Objekat je, u tom smislu, vazdušast i prozračan – hibridna drveno-čelična struktura lagano odiže fasadne opne od tla, poput lepršavih suknji, i ispunjena je jastučićima od ETFE (etilen-tetrafluoretilen) translucentne membrane, koja je visoko propusna za svetlost, toplotno izolujuća, otporna na požar i do 100 puta lakša od stakla.
Ujedno membrana ima mogućnost doziranja prozirnosti i boje, čime se opna može dodatno prilagođavati potrebama pojedinačnih laboratorija. Filtriranjem spoljašnjih klimatskih uticaja, ETFE jastučićima se može postići idealna mirkoklima za rad sa uzorcima u laboratorijama.
Kako su prostori na spratu zatvoreni ka spoljašnjosti ETFE opnom, arhitekt iznutra uvode mestimične šupljine kroz celu visinu kuće, neposredno iza opne, tako da svi prostori iznutra nesmetano dišu i mogu otvarati prozore ka svežem vazduhu, u okviru malih unutrašnjih bašta zaštićenim ETFE jastučićima.
Grafički prilozi
Makete i renderi
Jako ruzni objekti.
Ne bih se složio.
potpuno genijalno! oduševljen sam
A ti mi se sve razumes u arhitekturu…
za tebe sam je izmislio realno!
Gledajuci ovo resenje, deluje mi da je jak uticaj na autore pri oblikovanju imao Peter Zumthor i njegov Steilneset Memorial u Norveskoj.