Razgovaramo o mladosti i školovanju, profesorima i nekadašnjim studentima, novim i starim projektima, ali i o uticaju Mesijevog driblinga na arhitekturu.
Boris Podreka (Podrecca), bečki arhitekta i urbanista poreklom sa ovih prostora dobro je poznat ovdašnjoj publici. Izlagao je već u Beogradu – u Galeriji SANU 2006. i u sklopu Beogradske internacionalne nedelje arhitekture, 2011. godine.
Posle više od jedne decenije opet izlaže u rodnom gradu. Na svoj 83. rođendan, 30. januara, na dva nivoa u Muzeju primenjene umetnosti otvorio svoju izložbu Arhikultura. A na njoj su, osim arhitekture, izloženi i upotrebni predmeti, knjige, slike…
Krajem februara opet je došao u Beograd – da održi predavanja na Univerzitetu umetnosti i Arhitektonskom fakultetu, a i da provede publiku kroz svoju izložbu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Timotej Jevšenak: Borba za arhitekturu od Vardara do Triglava
- Branislav Mitrović: Radiću konkurse sve dok arhitektonski mislim
Arhitekta sa klasičnim obrazovanjem
Njegove realizacije su u Piranu i Ljubljani, Zagrebu i Silbi, Veneciji, Napulju, Bolcanu, Beču… Uradio je i nekoliko projekata za Beograd – rekonstrukciju Muzeja nauke i tehnike i tri trga – Studentski trg, na Kosančićevom i Topličinom vencu.
Jedina realizacija mu je od pre desetak godina na Novom Beogradu – hotel Falkenštajner (Falkensteiner) sa poslovnom zgradom. Možda će se uskoro raditi i Kosančićev venac – trg na mestu nekadašnje Narodne biblioteke srušene u bombardovanju 1941.
Govori u slikama, mešavinom ekavice, ijekavice, nemačkog, italijanskog, slovenačkog, engleskog… Ubedljivo i zavodljivo objašnjava svoje projekte i smešta ih u prostor, među ljude. Od onih je retkih arhitekata sa klasičnim obrazovanjem.
Odrastajući u višejezičnoj i multikulturalnoj sredini Srednje Evrope naučio je da tu mešavinu različitih kultura primenjuje i u svojoj arhitekturi.
Odrastajući u višejezičnoj i multikulturalnoj sredini Srednje Evrope naučio je da tu mešavinu različitih kultura primenjuje i u svojoj arhitekturi. Od samih početaka profesionalno je vezan za prostor nekadašnje Jugoslavije koliko i za Italiju i Austriju.
Osamdesetih godina prošlog veka bio je redovni posetilac i učesnik Piranskih dana arhitekture, a zahvaljujući njemu mnoge tadašnje arhitektonske zvezde dolazile su u, njima do tada nepoznat, primorski Piran i govorile o arhitekturi jugoslovenskim arhitektima i studentima.
Sa Borisom Podrekom razgovarala sam o njegovoj mladosti i školovanju, profesorima i nekadašnjim studentima, šta voli i čime se bavio poslednjih godina: “Radio sam dosta raznih projekata. Jako sam retko radio veliki javni prostor, a da nisam tamo nešto i gradio. Da imam tu treću dimenziju… da ne peglam samo prostor, nego da imam i objekat koji se obraća prostoru i sa njim traži dijalog. To me je uvek interesovalo. Interesovala me je voda – napravili smo 36 fontana u celoj Evropi. Verovatno smo prvi u Evropi po javnim prostorima.“
Nikad više od trideset ljudi
Kada to kažete, mislite na svoj biro?
Da, ali ima još nešto. Kad sam bio mlad, tek što sam bio završio, radio sam kod Hansa Holajna (Hans Hollein) – svetski poznatog arhitekte. Govorio mi je: Borise, ako ideš dalje – nikad više od trideset ljudi, jer ako pređeš trideset ljudi u ateljeu, onda radiš konfekciju, a ako radiš sažeto, da imaš kontrolu nad svime, onda radiš odela po meri. To sam zapamtio i nikad nisam prelazio te granice.
Ali, ako imate puno posla, onda neki put morate. Nećete reći ne jednom lepom radu, ako treba kulu da napravite, u Pragu recimo… teško možete reći ne. I zato, mislim da se to prvi put u Evropi radi… sa svojim bivšim studentima, ili nekadašnjim asistentima, sad… kao neka mreža postoji. Recimo, ako radim u Veneciji, onda je tu Marko Zordano (Marco Zordano). I radimo skupa. Jer taj dečko zna sve o meni, zna šta se meni sviđa, zna kako bih reagovao… ali moram uvek biti prisutan pri svemu tome.
A obojica odlično poznajete Veneciju.
Ja sam u Veneciji radio četiri projekta, Korbizije (Le Corbusier) nije ni jednog, a probao je, Frenk Lojd Rajt (Frank Lloyd Wright) nema ni jednog, a probao je.
Zašto ne bih radio sa tim ljudima koji su me slušali, koji veruju u moje ideje i koji i žele da rade sa mnom.
U Veneciji ste izveli razne stvari, od stambenih do javnih objekata.
Radio sam jednu stvar koja nije publikovana, koju ne bih smeo fotografisati – to je rezidencija patrijarha. Venecija nema kardinala, katoličkog, nego se venecijanski kardinal po starom vizantijskom pravilu zove se patrijarh. Njemu sam sredio jednu divnu palatu pored crkve Svetog Marka. Biblioteku, njegov stan, Galeriju papa – pošto je puno papa bilo iz Venecije. Jako lepa stvar, samo nisam smeo slikati, to ću sad probati, da imam i taj rad. Radio sam kuće, muzej…
Sad je to, dakle, jedna nova tehnika rada. Zašto ne bih radio sa tim ljudima koji su me slušali, koji veruju u moje ideje i koji i žele da rade sa mnom. Da i oni nešto nauče, pa i da zarade. Sad znači mogu da smanjim malo atelje, ali da ga zato raširim po Evropi. Da probam sad raditi zbilja evropski. Da organizujem ateljea sa svojim bivšim đacima i asistentima. Ako je taj kapital tu, koji možda drugi nemaju, onda zašto ga ne bih upotrebio da radim ekonomičnije. a i da imam nekog pored sebe koji te stvari koje radim već zna. Ne mora da se uči tri godine, pa da onda radimo skupa. To je ta nova tehnika rada.
Vrlo je praktična i može biti i jako uspešna.
Jeste. Druga stvar je u načinu rada. Ja se kao arhitekta, ne osećam kao umetnik nego kao antropolog. Svađamo se sa Pajhlom (Gustav Peichl) i drugima koji kažu arhitektura je umetnost – đavola je umetnost. Nije istina. Arhitektura gleda umetnost, ona koketira sa umetnošću, ali u suštini, arhitektura je antropologija. Moram da pazim na vas, da živite duže nego pre dve ili četiri hiljade godina, kada ste umirali sa 45 godina. Ja vas moram pokriti, moram vas prekriti, moram vam dati toplinu, jedan paspartu života. Arhitektura je antropologija. Ako mi sad kažete – pa ti nisi doktor. Gledaj. Kad je čovek izašao iz pećine crko bi sa 45 godina. Šta je mogao da radi? Mogao je samo da čupa trave, da uzima bambuse koji se mogu saviti… i onda je napravio čvor.
Plural čvorova je vaš pulover. Plural vašeg pulovera je šator. Posle šatora – teksture života, dolazi struktura života. Kad pravite kuću od pletenog zida, morate imati nešto što ga drži. U tom momentu pojavi se i vatra… živite sa vatrom, kuvate, gvožđe savijate… I tu se desi prva kuća. Desi se tekstura, to pokrivanje, ta deka, čvorovi… a u drugoj fazi se to emancipuje. Pleteni zid možete farbati farbom ubijenog bika – crveno ili druge boje… i farba ulazi u čvorove… i tako prvi put nastaje polihromija.
Drugi put, kasnije, nastaje polihromija u klasičnoj arhitekturi kada se kamen farba, što danas ne bismo smeli da radimo, ali čitava klasična arhitektura bila je polihromna. Danas mislimo kao minimalisti – monohromno. Kad se pitam zašto to radim, zašto sam arhitekta, radim li neke lepuškaste stvari? Ne. Da radim li neki dizajn? Ne. Tu se dodirujemo sa onima koji kažu da je to umetnost, a to je meni premalo i premalo duboko. Znači ona je nešto više.
August Černigoj kao drugi otac
Kako ste došli do arhitekture?
U gimnaziji sam bio loš đak. Jedino sam bio najbolji u sportu – plivanje. U Italiji sam bio drugi na dvesta metara leđno, a imao sam sedmo vreme u Evropi na dvesto metara. Plivali smo, igrali vaterpolo, a onda fudbal. Tu sam bio šampion, igrao sam u prvoj ligi, prvo u Muđi – to je mali grad pored Trsta, onda u Triestini (klub). Bio sam prvo rezervni golman, a onda u Beču… prva liga… isto rezervni golman. Sa dvadeset dve, tri, četiri godine prestao je sport. A pre toga sam crtao. Ima jedna moja stvar, sad su je našli, sa 13 godina sam je radio – jedan fantastičan kubizam. Imao sam profesora Černigoja…
Konstruktivista August Černigoj…
Bio je prvi italijanski konstruktivista, 1929… I pošto tada, posle rata, nisi mogao živeti od prodaje slika, bio je profesor u gimnaziji. Jako me je voleo. Bio sam njegov mili đak. Vodio me je popodne u Američki institut u Trstu. To je bila jedina biblioteka tada u kojoj je bilo knjiga o umetnosti. I onda me je učio o Džeksonu Poloku (Jackson Pollock), Krasnerovoj (Lee Krasner), Madervelu (Robert Motherwell)… svoj toj američkoj umetnosti… Kad sam došao u Beč bio sam zvezda… svi ti slikari znali su mnogo, ali ne toliko koliko ja. Černigoj je bio moj drugi otac i on me je opredelio za život u umetnosti. Sport sam napustio, a ovo sam primio dosta jako… i radio sam. Prvi put sam sa njim 17 godina izlagao u Galeria Komunale di Trieste.
Zoran Mušič mi je stalno govorio: Nemoj biti arhitekta, ti imaš druge talente. U arhitekturi imaš stalno posla sa nekim brojevima…
Sa Černigojem?
Da. Bili su tu još i drugi, ali sa mojih 17 godina… bilo je to kao da sam došao da radim na novom Akropolju.
Drugi koji me je opredelio za umetnost bio je Zoran Mušič, veliki međunarodni slikar. Živeo je sa jednom slikarkom. Kada sam radio u Veneciji, imao sam stan maltene u istoj ulici s njim. Skupa smo doručkovali. Živeo je u jednoj fantastičnoj palati iz koje je video Đudeku (Giudecca) i Kanal Grande. Imao je veliki atelje. On gore, žena je živela dole. Živeli su skupa, ali ne baš skupa. Kad sam radio Skarpinu (Carlo Scarpa) izložbu, on mi je govorio…
Karlo Skarpa, arhitekta…
Veliki arhitekta u Veneciji. Od njega sam puno naučio. Veliki ego. Mogao bih knjigu o njemu napisati. Mušič mi je stalno govorio: Nemoj biti arhitekta, ti imaš druge talente. U arhitekturi imaš stalno posla sa nekim brojevima, stalno s nekim brojevima… To mi je govorio i Černigoj… nemoj brojeve… Ja sam već osećao arhitekturu kroz prostor. Kad igraš fuzbal imaš prostor. Kad imaš loptu, radiš sa parabolama.
Danas kad gledam fuzbal, kad gledam Mesija kako one lopte daje levo-desno, ostane 4 do 6 akcija u mojoj glavi. I kad zatvorim oči i te stvari stavim skupa, već sam konstruisao baziliku. Kako pobediti prostor, ne samo kako dati gol, već kako pobediti u prostoru. Zato gledam do dva po noći taj fuzbal, s jednim okom kao sport, a drugim kao arhitekturu.
Preko skulpture do arhitekture
I tako ste stigli do arhitekture…
Počeo sam kao skulptor. Skulptura mi je bila bliža arhitekturi nego slikanje, nego ploha. Onda sam bio kod Votrube (Fritz Wotruba), dve godine. On je tada bio kao Džamonja ovde, kao Henri Mur (Henry Moore) u Engleskoj, Marino Marini u Italiji… glavni skulptor. On me je primio, pokazao sam mu neke stvari koje sam radio sa Černigojem, neke monotipije. Ne verujem da su mu se sviđale, ali video je jednog luđaka, primio me je. Tamo sam bio dve godine. To je bila fantastična škola, ali ja sam bio došao sa športa, mlad živ… a to su bili sve… sve alkoholičari. Genijalni alkoholičari. Taj ambijent nije bio za mene.
Tu mi se prvi put desilo da sam vidio temu koja mi je puno više odgovarala, taj fizis… obraditi taj fizis više me nije zanimalo, već to šta se dešava između mene i tebe. Taj prostor. Vakuum koji mora imati svoj oblik. Koje od dešavanja među nama stane… i ja odlučujem koji momenat treba da se ostvari kad se stane. Prostor treba granicu – ako nema granice nije prostor. Tako sam preko skulpture prešao u arhitekturu. Prvo sam bio na tehnici i to mi nije odgovaralo. Bila je to ogromna škola, hiljadu ljudi, a najbolji arhitekta bio je Ronald Rainer. Imao je svoju radionicu na akademiji umetnosti. Tu su bili Oto Vagner (Otto Wagner), Plečnik, Hofman (Josef Hoffmann)… svi ti dobri arhitekti.
Vagner je uzimao pet-šest ljudi na godinu, nije više. Elitna škola je to bila. A ja mnogo toga nisam znao. Jednog dana, ima sam krizu, otišao sam u Akademiju, na treći sprat, znao sam gde je, znao sam da je tamo jedna grozna sekretarica. Ušao sam tamo, prošao, kucao, bio je tamo sto… i Roland Rainer… video je da je došao neki luđak… pogledao me je… Imao sam crteže iz Pariza, kuću koju je Adolf Los radio za Tristana Caru (Tzara). On je to pogledao je, video da nisam neko levi… rekao mi je da sednem. Seli smo za jedan mali sto, otvorio je vrata i izvadio dve čaše i vino… porto. I video sam da sam prošao. Rekao mi je: Ajte dole po zeleni, beli i žuti papir i onda ću vam samo potpisati. Sekretarica me je htela ubiti. Vratio sam se, on je potpisao i onda su me primili. I tu počinje arhitektura za mene.
Funkcionalnost dolazi posle
Antropologija o kojoj govorite u stvari je funkcionalnost?
Jeste. Apsolutno. Funkcionalnost je bazična, ali postoji i aura prostora. Forma, karakter prostora. Ako je čvor prvi detalj u čovečanstvu, ako je plural ta deka koja nas smiri da živimo 80 godina… ta dobra deka. I ako tu deku, sad je to metafora, pletem do kraja, onda je jasno da u toj deki, u tom pokrivanju i prekrivanju postoji ram gde možemo spavati, pričati… to je ta funkcionalnost. Ali funkcionalnost nije bazična stvar. Ona dolazi posle. Ta prva antropološka faza je ta glavna faza – kako da te štitim. Ti ne moraš ništa da radiš – samo peci svoj hleb i živi… i to je funkcionalnost. Ali ti si već pokriven… imaš paspartu za život.
Imaš krov nad glavom…
Prva stvar je krov. Onda dolazi zid… I onda, kod Rainera počinje druga faza, urbanistička. Ja sam u duši urbanista. Rainer je svoju arhitekturu, ako pitaš o funkcionalnosti, izvodio iz grada – kako stanovati, gde se može raditi visina, da se stanovi ne smeju raditi u kulama, nego moraju bit dole.. danska arhitektura švedska, nordijska arhitektura. Tu svoju poetiku života nam je prenosio. I to su projekti koje smo radili skupa sa Rainerom… I kruna toga bio je poziv u Grčku. Dimitris Stamatiadis, krasan mladi arhitekta. Bio je tu i Konstantin Doksiadis, poznati urbanista koji je studirao u Francuskoj. Otišli smo u Atinu, bio sam tamo dve godine i pobedili smo… master plan Atine. Ima i knjiga o tome.
Generalni urbanistički plan Atine…
Da. Grad sa četiri miliona stanovnika ne može biti linearan grad. Napravili smo policentričan grad sa osam centara. Bilo je to šezdesetih godina prošlog veka… Imali smo divnu kuću… imao sam i psa. Lepo smo živeli. Imali smo kuću na Mikonosu. Bio je to divan period. Pošto nisam imao puno prijatelja, uveče sam u Nemačkom arheološkom institutu studirao gradove – Veneciju, Rim, Atinu, Damask i Alepo. I danas mi fale ta dva grada koji su bili bombardovani. Raspitivao sam se… rekli su da Alepo… taj najlepši deo grada… još postoji. Fale mi Samarkand, Taškent i Alepo. Skoro sam sve proputovao.
Nisam hteo da gradim samo objekte, nego da radim atmosferu grada, da dam jednu čistoću, estetsku higijenu grada.
Dosta ste gradili u bivšoj Jugoslaviji – Ljubljana, Zagreb, Split, Piran… Trgovi su bili važni.
Bili su važni, jer nisam hteo da gradim samo objekte, nego da radim atmosferu grada, da dam jednu čistoću, estetsku higijenu grada. Ako tražiš estetsku higijenu onda moraš raditi trgove. Ne možeš raditi lepu kuću kao što je radio Le Korbizije i da te je baš briga šta je okolo.
Ne volite Korbizijea.
Jako ga poštujem. Ali ako odeš u onu njegovu kuću u Marseju….
Unite de Habitat…
Moraš da platiš, da uđeš u stan, oko 15 evra. I pokažu ti. Imaš tamo ogroman prostor, kao dnevni prostor, ali je stisnut – 4,5 metra. Okreneš se, ima stepenište u zidu, ideš gore, kuhinja – nema prozora, smrdi. Korak dalje, kupatilo – smrdi, nema prozora. Ideš dalje, soba za dva kreveta, za dečka ili curu 2,20 metara… tamo je i crna tabla… Ono što smo učili, sve te lepe stvari… hodnik i dva sprata. Teorija je kod Korbizijea jako lepa, ali praksa… kad uđeš u život… nije. Raj, onaj plezir života, ta sreća života među dobrim zidovima… ne. Onda moraš ići kod Losa.
A Los je radio za bogate…
Ne radi se o bogatima, već o tezi prostora. Los… tu smo u antropologiji i arhikulturi… Tu reč jako volim.
Sve je u antropologiji
Tako se zove ova izložba Arhikultura…
Tačno. Ajmo sad u Losovu kuću Miler (Vila Müller)… tridesetih godina prošlog veka u Pragu. Los nije znao da crta, ali je imao u ateljeu dobrog Čeha koji se zvao Kulka (Henry/Jindřich, Heinrich/Kulka) i koji je znao to da radi. I sad uđeš njegovu kuću… prvo te primi bela soba koja i ne kaže ti puno, kao garderoba je, ali tu se već malo zagreješ i orijentišeš, napraviš par koraka dalje i dođeš u dnevnu sobu. Ta je sa divnim mramorom – jedan je čipolino iz Kirosa. Uđeš u tu sobu i u Grčkoj si. Putuješ u svojoj kući kao džentlmen. Video si Grčku… ima kamen i tri prozora… ideš dalje stepenicama… u trpezariju. Ona je u tamnobraon i crvenom mahagoniju. Odjedanput si u Engleskoj. U Londonu. Džentlmen ide u London i tamo večera. Onda stepenicama ideš u sobu gospođe Miler koja je bila čelistkinja. I soba je u limunu… u drvetu limuna… i odjedanput si u Kapriju, u Italiji. I onda ideš dalje… dođeš u sobu gospodina. Tamo je kamin. Pošto je gospodin Miler pričao Losu da mu je najlepši period u životu bio u Amsterdamu… to su one pločice. Sve skupa spakovano, ne kao kod Korbizijea, već smaknuto, to je taj raumplan… prostorni plan. To je na mene jako puno uticalo. Ako gledaš moje kuće, vidiš da sam jako puno naučio od Losa. Vidiš, sve je u antropologiji. Putuj sa mnom.
U Beogradu nisam imao preko puta sebe ljude koji razumeju stvari o kojima govorim i koji razumeju šta želim da napravim.
Hajdemo u Piran. Tamo su i trg i kuća – galerija Sveti Donat.
Jedan sakralni prostor bio je profanisan. Ali, ne možeš rekonstruisati crkvu – jer ko danas ide u crkvu? Ona je samo dekor na pjaci, ali nema suštinsku funkciju koja titra na trgu. I morala je biti knjižara dole, a galerija gore. Metafora je bila – Piran barka. Barka je glavni instrument u tom gradu. Od toga se živi. I onda sam barku prevrnuo. U tom prostoru je i jedna sakralna tema – sto. Oltar. I tu moraš prestati. Jer je mali prostor. Imaš profanu temu – to je ta barka, i imaš sakralnu – to je sto. I to je to mešanje.
A sad Beograd. Kada smo 2006. razgovarali niste imali ni jednu kuću u Beogradu. Sad imate (Falkenštajner).
Beograd za mene nije baš prijatno iskustvo. Nisam imao preko puta sebe ljude koji razumeju stvari o kojima govorim i koji razumeju šta želim da napravim. Radili smo trgove (Studentski trg, Kosančićev i Topličin venac). Možda će se sad raditi Kosančićev venac.
To je na mestu nekadašnje Narodne biblioteke.
Da. Promenili su se ljudi. Pisao sam pismo na koje nisam dobio odgovor. Ništa se nije desilo. Možda ovde fale ljudi koji su senzibilni za te stvari. Beograd je bio otkačen i diskurs srednje Evrope do njega nije stigao. Gleda se Amerika, gleda se Frenk Geri (Frank Gehry), šta radi postmoderna… To stilsko… Ne ide se do antropoloških problema. U školi se to ne uči, uči se Korbizije, a ne teorija koja ima dubinu.
Ipak ste izveli hotel u Beogradu.
Zato što investitor nije bio odavde. Posle Tita i socijalizma, Beograd je uhvatio ono što zovem turbokapitalizmom. Sve je moguće, ako platiš – gradimo. Ne može se tako raditi arhitektura. Nažalost. Voleo bih da se može, život bi mi bio lakši. Ali ne možeš tako praviti arhitekturu, moraš imati obrazovanje, dubinu za te stvari. Kako to može? I to što sam sada video… te kule…
Ako razumeš priču to je u redu, a ako ne – lepo je. Ne mora da se zna Podrekina priča.
Na izložbi su i upotrebni predmeti.
Ti predmeti nisu dizajn koji ćeš sutra prodati. Zanima me kako napraviti iz elementarnog nešto što će imati više funkcija. Ima jedna lampa jako interesantna, neće je biti na izložbi, ali biće fotografije. I nakit. Nakit, ako ga gledaš dobro, ima svoju priču. To je kao film Žil i Džim sa Žanom Moro (Jeanne Moreau), Anrijem Sereom (Henri Serre) i Oskarom Vernerom (Oskar Werner). Tu su soline u Piranu… jedna krasna žena leži na zlatu, a ti muškarci trče ka njoj. To su antropološke priče, to nije nešto lepuškasto. Ako razumeš priču to je u redu, a ako ne – lepo je. Ne mora da se zna Podrekina priča. Ako neko hoće može da misli o tome. Neću da svi ljudi budu profesori. Ne smeš da dopustiš da to ne bude lepo, već samo intelektualno… imaginarno. To su stvari koje me zanimaju u dizajnu… one su u tim pričama.
A diskretne intervencije u gradu. Na trotoaru, na zidu, neka česma. To je u stvari nakit grada.
Voda recimo. Kad voda teče, to je frula. To je instrument. Ne samo noga da se ohladi. Zato moje fontane, ne sve, ali većina, imaju tri šuma. Jedan šum je kad voda izlazi iz izvora, drugi je kad teče, a treći je kad pada. Imaš osećaj da te voda glorifikuje. Da te napravi važnim… to su te fontane. Napravio sam 36 fontana u 8 evropskih država u Evropi i Kini. Volim vodu, ja sam vodolija. Rođen sam 30. januara.
Kada je i otvorena izložba u MPU.
Rodio sam se na Dunavu u Beogradu. Živeo sam najlepši život, moja mladost u Trstu je na vodi… Sad imam, to sam jako želeo, lepu kuću na Dunavu. I tamo slikam. Ne arhitekturu. Samo tamo i u Piranu, slikam. U kući koju sam tamo napravio. Atelje sa galerijom. Tamo moram zaboraviti arhitekturu. Do sad smo napravili 460 projekata. To je dosta za jedan život.
I onaj ko to gleda ako i ne zna moje storije, to mu se sviđa, a ako ide u dubinu onda je sretan jer mu nosi sobom čitav život i čitav istorijat. I taj problem uvek imam kad radim – kako dati jednoj formi temporalnost. U smislu sukoba sa vremenom. Kao i muž i žena koji žive pedeset godina zajedno, ali su se posvađali petnaest puta. Nije to samo estetsko i sladunjavo, već mora da postoji i konflikt. Tada je forma sočna. Tada je forma živa. Ako ne, onda je bombona. Lepa forma.
Legitimna trajnost arhitekture
Koliko treba da traje arhitektura?
Ako je arhitekta monument jednog doba, može da bude i neka profana stvar, može biti kuća za golubove. Ako ima u sebi potencijal da je dokument jednog vremena, onda je trajnost legitimna. Ako jedna forma umre zato što sledeća forma čini život funkcionalnijim, boljim, srećnijim… e onda je možeš ubiti. Ako jedna forma predstavlja trajnost vremena onda je moraš sačuvati. Niko neće srušiti Panteon, ali je Panteon bezobrazna stvar. Napraviš kupolu, zašto je i praviš – da zaštitiš prostor – inače je ne bi pravio, ali perverzno je da na toj kupoli odrežeš okulus – jedno oko, i pustiš ga bez stakla… i tu pada kiša. I onda Rimljanin kaže za Panteon: Neka pada kiša! Ja sam najjači čovek na svetu! To je taj potencijal moći. I šta još radi (arhitekta) uz to? Kad gledaš iznutra vidiš grčku kasetiranu tavanicu. Arhitekta je uzme, proguta i iskrivi pod kupolom. E to su te lepe stvari u arhitekturi, to se ne može uništiti.
Dejvid Čiperfild (David Chipperfield), Stiven Hol (Steven Holl), Alvaro Siza… to su arhitekti koje volim. To su moji arhitekti. Oni koji nisu stilski arhitekti, da kad vidiš odmah kažeš – evo Kop Himelblau (Coop Himmelb(l)au), evo Frenk Geri… To više ne pali u arhitekturi.
Da li ste zadovoljni kao arhitekta?
(Tišina…) Hajde da pričamo o fuzbalu.
