Evo koji bi građevinski materijali mogli nestati u budućnosti

Otkrivamo vam koje zdravstvene i ekološke rizike nose sa sobom materijali za koje stručnjaci tvrde da nisu u skladu sa idejom o održivoj budućnosti planete.

Desetine zemalja širom sveta već su zabranile upotrebu azbesta u građevinskom sektoru uključujući i Srbiju. Jeftin za ekstrakciju i rasprostranjen u prirodi, ovaj silikatni mineral je prirodno vlakno koje se koristi za proizvodnju rezervoara za vodu, izolacije, pregrade, pločice i dekorativne elemente.

Njegova svojstva uključuju veliku fleksibilnost i visoku hemijsku, termičku i električnu otpornost, što ga čini naizgled idealnim materijalom. Međutim, postoje naučni dokazi koji povezuju izloženost azbestu sa nekoliko vrsta karcinoma, kao i sa azbestozom – kada se vlakna minerala talože u plućne alveole, ugrožavajući respiratorni kapacitet.

Slučaj sa azbestom pokazuje kako određeni građevinski materijali mogu – iznenada ili ne – postati davna uspomena zbog svog negativnog uticaja. Pored efekata na zdravlje, trenutno je pod pritiskom i upotreba materijala sa velikom potrošnjom energije ili onima napravljenim od retkih sirovina, jer stručnjaci pozivaju da se njihova upotreba smanji ili da načini njihove proizvodnje budu „zeleniji”.

Kazna? Nestanak u bliskoj budućnosti, postajući još jedan na listi zabranjenih građevinskih materijala. U ovom članku osrvnućemo se na neke od njih i otkriti vam koje sve rizike nose sa sobom.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Azbest ponovo preti! Odobreno korišćenje opasnog materijala u SAD zahvaljujući izmeni propisa
• Zgrade od pečuraka? Budućnost građevine možda leži u materijalu kojeg ima svuda oko nas

Materijali kojima se ne piše dobro

Pored ozloglašenog azbesta, postoje još neki materijali koji mogu izazvati trovanje ili su uzročnik određenih bolesti, a za koje su neke zemlje već donele strožiju zakonsku regulativu u pogledu njihove upotrebe. Na toj listi se nalaze:

• Boje na bazi olova: U obliku pigmenta, olovo je element koji se dodaje boji kako bi se ubrzalo njeno sušenje, povećala trajnost i otpornost na vlagu i koroziju. Iako je njegova primena dozvoljena i dalje u nekim zemljama, on može izazvati ozbiljna oštećenja nervnog sistema i bubrega, kao i zaostajanje u razvoju kod dece.
• Formaldehid: Bezbojni gas jakog, karakterističnog mirisa koji je lako zapaljiv, a prisutan je u smolama u MDF-u i ivericama, kao i u mnogim drugim industrijama. Formaldehid može izazvati iritaciju kože, očiju, nosa i grla, a visoki nivoi izloženosti mogu izazvati neke vrste raka.
• PVC: Njegova široka primena je u vodovodnim cevima, a problem nastaje što ovaj materijal može osloboditi visoko toksične hemikalije kada se spali.
• Tradicionalni izolacioni materijali: Fiberglas i mineralna vuna, na primer, mogu predstavljati neke zdravstvene rizike poput iritacije kože i respiratornog sistema. Osim toga, postoje i određene studije koje povezuju udisanje fiberglasa sa povećanim rizikom od raka pluća.

Rizik po životnu sredinu

• Lepkovi i zaptivači na hemijskoj bazi: Pored negativnih uticaja na kvalitet vazduha u zatvorenom prostoru i zdravlje ljudi, lepkovi i zaptivači na bazi hemikalija takođe mogu imati i značajan negativan uticaj na životnu sredinu, jer mogu oslobađati zagađivače vazduha, pa čak i zagaditi vodu tokom procesa proizvodnje. Pošto su uglavnom na bazi nafte, mogu i dodatno doprineti iscrpljivanju prirodnih resursa i degradaciji životne sredine.
• Asfaltne šindre: Asfaltne šindre na bazi nafte, koje su neobnovljivi izvori, široko se koriste u određenim regionima zbog niske cene i adekvatnih performansi. Međutim ona sa sobom nosi i nekoliko negativnih uticaja na životnu sredinu, poput onih već pomenutih ali i formiranja urbanih ostrva zbog visoke apsorpcije sunčeve energije.
• Plastika ojačana staklenim vlaknima: Koristi se za proizvodnju ploča za popločavanje krovova, a može je biti i u dekorativnim panelima, toplotnim i izolacionim sistemima. Proizvodnja ovih materijala uključuje upotrebu mnogobrojnih hemikalija, koje oslobađaju veoma toksična isparenja i prašinu i tako doprinose emisiji gasova staklene bašte i klimatskim promenama, a pritom nisu biorazgradivi.

Vrlo je verovatno da ćemo morati da smislimo metode kojima bismo proizvodnju betona učinili održivijom.

Metali koji se ne mogu reciklirati: Proizvodnja čelika je energetski intenzivna, što značajno doprinosi emisiji gasova staklene bašte i klimatskim promenama. Ipak, čelik se danas i dosta reciklira, ali postoje neki metali koje je izuzetno teško reciklirati, kao što je čelik koji sadrži visoke nivoe legirajućih elemenata kao što su hrom, nikl i molibden.

Osim toga, kada je kontaminiran drugim materijalima kao što su lepkovi, boje ili premazi od drugih materijala to dodatno može otežati proces recikliranja, a ponekad je i potpuno neizvodljivo. Zbog ovoga je važno obratiti pažnju na klasifikaciju čelika koji se reciklira, kao i da se izbegne upotreba elemenata koji mogu da otežaju i poskupe proces.

Beton: O uticaju betona na životnu sredinu već se dosta zna, kao i o poteškoćama u njegovoj reciklaži, ali, s druge strane, čovečanstvo je ipak veoma zavisno od ovog građevinskog materijala. Iako je gotovo nemoguće zamisliti svet u potpunosti bez betona, vrlo je verovatno da ćemo morati da smislimo metode kojim bismo proizvodnju betona učinili održivijom. To može uključivati povećanje njegove izdržljivosti ili promenu nekih njegovih komponenti, kako bi se poboljšao njegov ekološki otisak.

Ključna uloga arhitekata

Iako građevinska industrija ima veoma veliki uticaj na životnu sredinu, pa čak i na zdravlje ljudi, arhitekte igraju ključnu ulogu u nastojanju da definišu ekološki odgovornije i bezbednije materijale za korisnike svojih objekata.

Pored toga, struka može da se zalaže za održivije metode gradnje i materijale, obrazujući tako društvo o njihovim opasnostima ili prednostima prirodnih materijala ili onih sa malim uticajem na životnu sredinu.