Od outsourcinga do autorske arhitekture: Kako pronaći pravi balans, a ne ispeći (jako) ruke
Koje su prednosti i mane bavljenja outsourcingom, šta se iz ovog posla može naučiti i kako da bavljenje autorskim radom bude održivo, bile su samo neke od tema na drugom po redu BDN u organizaciji portala Gradnja.
Pre par meseci smo na Instagram Storyju postavili anketu da nam se jave biroi koji su učestvovali na projektovanju Tesline gigafabrike u Berlinu pošto smo načuli da su i naše prakse tu umešale svoje prste. Ispostavilo se da je, sudeći po odgovorima, na tom projektu radilo pet biroa iz Srbije.
Dešavalo nam se da objavimo neki zanimljiv projekat iz Rusije, Nemačke ili SAD i da nam se u komentarima pojavi komentar da su u tom projektu učestvovali domaći biroi.
Drugo po redu veče arhitekture
Zbog svega ovoga nam je bilo interesantno da organizujemo drugi po redu Business Developement Night (BDN) na temu outsourcinga u arhitekturi – događaj koji su podržale kompanije Tarkett, Wienerberger, EuroDOM, Alumil, Herz i Saint Gobain.
Pozvali smo predstavnike tri biroa koji su dobro uključeni u temu, a to su Miloje Krunić iz Unknown Studija, Nemanja Kordić iz MART Achitecture, kao i Marko Matejić i Nikola Ivković iz MAIN Architects.
Događaj je održan 28. septembra 2022. u punoj sali Kalemegdan Business Centra.
Outsourcing bih smestio negde između frilensa i kolaborativnog rada između dve firme.
Kako biste vi definisali outsourcing u arhitekturi?
Nemanja Kordić: Za mene je outsourcing neka vrsta rada za drugu firmu koja pokriva određeni segment rada. To nije isto što i frilens, jer frilens je više neka operacija, a outsourcing je baš neki segment rada. To može biti neka faza projekta ili neki fizički deo projekta (ako je projekat veći, npr. ima više zona). Outsourcing bih smestio negde između frilensa i kolaborativnog rada između dve firme.
Outsourcing se kod nas prvenstveno vezuje za IT sektor, ali izgleda da je i u arhitekturi veoma popularan?
Marko Matejić: Jeste rasprostranjen, ali ne znam baš da li bih rekao da je popularan. Pre bih rekao da je nepopularan (smeh). O njemu se ne priča javno, zato što nije dovoljno prestižan, zato što u outsourcingu nema slave, zato što niko ne voli da radi za drugoga. Svako od nas arhitekata ima svoj ego (u manjoj ili većoj dozi) i svako voli da bude arhitekta-autor ili takozvani star arhitekt. Stekao sam utisak da se outsourcing u arhitektonskoj praksi smatra manje vrednim. Sa druge strane, Nikola i ja smatramo da outsourcing ima dobar biznis potencijal. Cela IT industrija se izgradila na outsourcingu za strano tržište i možda možemo i u arhitekturi da primenimo sličan model. Na primer, na nekim većim projektima u Srbiji domaći biroi su veoma često prisutni u ulozi lokalnih partnera, što je na neki način malo „finiji“ izraz za outsourcing. Ali lokalno partnerstvo može da ide i u drugom smeru, gde bi naši biroi učestvovali u projektima na stranim tržištima.
Cela IT industrija se izgradila na outsourcingu za strano tržište i možda možemo i u arhitekturi da primenimo sličan model.
Nikola Ivković: Outsourcing je dobar način da mlade i firme u razvoju učestvuju na većim projektima na kojima inače ne bi bili u prilici da učestvuju. Na primer, MAIN Architects je u svojoj prvoj godini nakon osnivanja sarađivao sa kolegom Miljanom Radojevićem na nekoliko velikih projekata u Austriji, u Beču i okolini. Takođe, sa profesorom Goranom Vojvodićem smo sarađivali na projektu za izvođenje za Muzej grada Beograda, pre nešto više od dve godine. Na kraju, učestvovali smo i na izradi projekta za rekonstrukciju fasade Sava centra, sa kolegama iz Hyperfacade, Centroprojektom i Delta Real Estate. MAIN Architects kao mlad arhitektonski studio u tim trenucima ne bi imao priliku da radi na projektima te veličine i značaja da nije bilo te vrste saradnje.
Ima li outsourcing negativnu konotaciju u javnosti?
Miloje Krunić: Smatram da outsourcing kod nas u studiju nema negativnu konotaciju iz prostog razloga jer je to alat iz koga smo mi u nekoj meri i potekli. To je bila finansijska osnova za naš autorski rad u momentima kada taj autorski rad prosto nije mogao biti naplaćen adekvatno onome što je u njega ulagano. U toj situaciji, sa aspekta biznisa moraš imati nešto iz čega prelivaš. U tim situacijama je super baviti se outsourceom jer, u suštini, super je imati ga kao okosnicu ili, u slučaju MAIN-a, što ga i dalje drže kao jednu granu svog biznisa iz koje vuku neki kapital, neka sredstva. Konkretno, u našem slučaju, mi smo to zapostavili, sveli na minimum, možda da smo ranije bili pametniji to ne bismo uradili, ali ne žalimo se, samo konstatujem.
Outsourcing kod nas u studiju nema negativnu konotaciju iz prostog razloga jer je to alat iz koga smo mi u nekoj meri i potekli.
Nemanja, rekli ste da ste prva iskustva dobili iz biroa u kojima ste nekada ranije radili. Kako ih nalazite sada?
Nemanja Kordić: Sada su to takođe profesionalni kontakti, možda nisu kontakti direktno iz bivših firmi. Jednostavno, kad si mlad i stekneš prva iskustva u nekoj firmi, to je prvi trenutak kada tebe kao pojedinca, ili tvoj tim za koji garantuješ, uoče kao nekog ko ima potencijal da odradi i završi određeni posao. Vremenom, kada praksa malo poraste i postane vidljivija, i iskustva i outsource projekti koje možemo da dobijemo i uradimo postaju ozbiljniji… Tako da, u suštini, mreža kontakata je nešto što polako raste, a kreće od ličnih i prvih profesionalnih iskustava.
Kakva je situacija u MAIN-u?
Marko Matejić: Kod nas je situacija malo specifična. Sa jedne strane, postoje poznanstva sa fakulteta, sa kolegama koje rade u pojedinim biroima u inostranstvu. To je jedan kanal saradnje odakle dolazi određeni broj projekata. Sa druge strane, imamo celu jednu grupu projekata porodičnih kuća u SAD, koje su značajan segment našeg poslovanja i za koje imamo posebno formiran tim, koji radi samo na ovim projektima. Rad na ovim projektima je rezultat saradnje sa jednom arhitektonskom firmom iz SAD. Ova saradnja traje od 2011. godine i sada već ima istorijat od 11 godina i različite faze razvoja te saradnje. U početku sam to radio kao freelance uz doktorske studije, a nakon nekoliko godina priključio se i Nikola. Njemu je to predstavljalo dodatni posao uz stalno zaposlenje. Nakon što smo osnovali MAIN Architects imali smo dilemu da li da se odreknemo toga zarad fokusiranja na autorsko delovanje ili da to zadržimo kao jedan od izvora finansijske stabilnosti i sigurnosti.
Izgradili smo sa klijentima profesionalan odnos koji se bazira na uzajamnom poverenju i poštovanju.
Nikola Ivković: Na početku, kada smo osnovali MAIN Architects, jedan od segmenata našeg biznis plana je bio da kolege koje smo poznavali sa fakulteta, a koje su otišle iz Srbije zbog ekonomske krize 2009. godine, kad smo mi završili fakultet, aktiviramo i animiramo da oni vide potencijal u saradnji jer je to win-win-win situacija. To je win situacija za nas jer možemo da postignemo višu cenu radnog sata nego u Srbiji, to je win situacija za nosioca projekta jer on dobija visoko kvalitetnu uslugu po nižoj ceni i može da ostvari finansijsku korist u razlici naše cene radnog sata i tamošnje cene radnog sata i da uz to klijentu ponudi nižu cenu, što je na kraju i win situacija za klijenta. Od toga smo krenuli, kao ideje za biznis plan. Međutim, u životu ne ide sve kako smo zamislili, ali nešto se od toga proizvelo i ostvarilo i nama je dalo snagu u početku da ne moramo da radimo sve što nam se od projekata ponudi za bilo koju cenu. Dalo nam je mogućnost da možemo malo i da biramo na kojim projektima smo želeli da radimo i sa kojim klijentima smo želeli da sarađujemo. Na taj način smo izgradili samopouzdanje da definišemo cenu rada koja je u skladu sa našim biznis planom i projekcijama razvoja, kako na domaćem tržištu, tako i na inostranom. Kao rezultat toga, izgradili smo sa klijentima profesionalan odnos koji se bazira na uzajamnom poverenju i poštovanju.
Vaš biro raste, a pretpostavljam da rastu i cene usluga. Kako ostati konkurentan na tržištu?
Nikola Ivković: Trudimo se da stalno podižemo kvalitet usluge, da se postepeno razvijamo i da klijentima pružamo veći stepen pouzdanosti i sigurnosti. Sa druge strane, ako želite da budete u mogućnosti da klijentima pružite određeni nivo usluge, morate da obezbedite i odgovarajući kvalitet i strukturu resursa – prostornih, ljudskih i drugih. Visoki kvalitet usluge prate i viši troškovi, a samim tim i viša cena. Sve to zajedno mora da ide nekim tokom, ne može ništa da se desi preko noći.
Marko Matejić: Vremenom se menjalo ko postavlja uslove. Pre 11 godina, kada smo krenuli da radimo kao frilenseri imali smo manju moć pregovaranja, uglavnom je bilo – „koliko kažeš da je cena za toliko ću da radim“. Vremenom, kada imaš određeno iskustvo i samopouzdanje, kada kroz dugogodišnju saradnju neko stekne poverenje u tebe, stvorio si potencijal i osnovu da dogovoriš i bolje uslove, posebno danas kada nastupamo kao firma koja ima resurse da klijentu pruži određeni nivo sigurnosti.
Kako se u Unknownu nosite s tim stvarima? Kako klijenti doživljavaju povećanje cena?
Miloje Krunić: Bolno (smeh). Generalno, naša outsource grana i naš outsource kanal je u tom nekom kontekstu počeo sa razilaskom članova tima firme gde smo Jovana i ja prethodno sarađivalii i onda su to dominantno bili neki nasleđeni kontakti. Paralelno smo se trudili da razvijemo i neku priču autorskog rada i onda prosto u jednom momentu nismo više imali kapaciteta da te ljude ispoštujemo i tu granu smo pustili. Ali što se tiče tog autorskog dela i starih klijenata, na svaku promenu cene i promenu troška reaguju jako, jako bolno.
Pretpostavljam da Srbija nije ni najskuplja ni najjeftinija kada su u pitanju cene arhitektonskih usluga. Kako mi stojimo u odnosu na konkurenciju?
Nemanja Kordić: Čini mi se da u budućnosti neće biti presudna naša konkurentnost sa nižom cenom, nego iskustvo koje se akumulira i ekspertiza koja se gradi kao i nivo usluge koju možemo da pružimo. Na kraju dana, čini mi se da je nekom ko je ozbiljan važnije to – „ova ekipa može da mi završi ovaj posao, efikasno i kvalitetno, ne moram da brinem o tom segmentu“, nego da se malo uštedi sa nekim čije su usluge jeftinije ali sa sobom povlače rizik. Poverenje i sigurnost je nešto što se gradi i to je najvažnije, a to će se pre ili kasnije naplatiti. Naravno, i dalje postoji stvar pristajanja na neke projekte i sa manjim budžetima zarad potencijalne dobre reference ili uloga za buduće veće poslove, i tu se traži balans o kome govorimo od početka, između autorske prakse i outsourcea.
U budućnosti neće biti presudna naša konkurentnost sa nižom cenom, nego iskustvo koje se akumulira i ekspertiza koja se gradi.
Koja ste iskustva sve stekli radeći kao outsource? Primenjujete li ih danas u praksi?
Nemanja Kordić: Svaki tip projekata vuče neko svoje iskustvo. Recimo, trenutno radimo seriju single-family kuća i to je jedna kategorija iskustva koja nam sada ide dosta brzo i dobro funkcioniše, što je iskustvo koje lako primenjujemo i u autorskoj praksi. Radeći za umetnički studio, naučili smo šta podrazumeva exhibiton design, tako da se i tu brusi određena ekspertiza koja je primenljiva i u našim projektima, bilo da su u pitanju enterijeri ili scenografije. Tehnike za postizanje rezultata i savladavanje tog posla određujemo sami ili u dogovoru sa poslodavcem i i one su nekad takođe faktor koji nas kvalifikuje za određeni tip posla, na primer, zato što smo kompatibilni u načinu rada, softvera, grafičkog senzibiliteta i ostalog.
Marko, tu je i metodologija „oni spavaju dok vi radite“ i obrnuto. Šta ste naučili iz toga?
Marko Matejić: Možda i najbitnija stvar koju smo naučili kroz saradnju sa partnerima iz inostranstva i rad na inostranim projektima je time tracking, to je ono što mislim da nas izdvaja trenutno na tržištu. Posvećeno se bavimo time trackingom od osnivanja MAIN-a. U prethodnih pet godina smo vodili preciznu statistiku svih radnih sati. Ovo nam omogućava da na osnovu preciznih podataka i realnih resursa ugovaramo poslove, definišemo cenu, definišemo rokove i generalno organizaciju posla.
Važna stvar koju smo naučili kroz saradnju sa partnerima iz inostranstva jeste time tracking.
Nikola Ivković: Pored time trackinga, dosta toga smo naučili o načinu korišćenja softvera i organizacije i strukture foldera unutar projekata. Na primer, korišćenje AutoCAD-a smo unapredili do, može se reći, primitivne varijante BIM-a, sa korišćenjem XREF-ova, baznih i master fajlova, layer states, itd. Baš dosta stvari smo naučili i sad to iscrpno primenjujemo u svakodnevnom radu.
Kakva je situacija po pitanju sličnih iskustava u Unknownu?
Miloje Krunić: U suštini, imamo dužu evidenciju radnih sati od MAIN-a (smeh), ali jako dugo nismo znali šta da radimo s njom. To je zapravo ostalo iz svog tog outsourcea, da revnosno trekujemo sve što se radi, ali tek u nekom momentu – kada smo shvatili da radimo biznis, a ne da se igramo arhitekture – onda smo ukapirali šta možemo sa tim podacima. Postao je jedan ozbiljan alat u kome ozbiljno procenjuješ i rokove i vreme i kapacitete ljudi sa kojima sarađuješ i verovatno je to najkorisniji alat koji smo iz tog outsourcea izvukli. Što se tiče metodologije, pristupa klijentu, analiza, to sve ne bih dodatno naglašavao. Druga najkorisnija stvar koju smo iz svog tog outsourcea naučili je zapravo fleksibilnost. Jer kad radiš za više naručilaca, za više klijenata – koji su u većini slučajeva zapravo tvoje kolege – naučiš da se pomeriš van zone komfora i da svoj mentalni sklop „šaltaš“ prema tome kako oni rade. To daje jednu posebnu prizmu sagledavanja stvari i taj momenat iskoraka van onoga što si stvarno ti kasnije u autorskom radu dosta doprinosi bržem pronalasku zajedničkog jezika, da brže nađeš šta oni mogu da čuju i da im to plasiraš kao neki sales point koji je, u krajnjem slučaju, bitan, jer bez tog salesa ništa nemamo.
Kad radiš za više naručilaca, naučiš da se pomeriš van zone komfora i da svoj mentalni sklop „šaltaš“ prema tome kako oni rade.
Da se nakratko vratimo na time tracking. Da li vi svoje usluge naplaćujete po satu?
Miloje Krunić: Mi izražavamo cenu po kvadratu, ali kažemo koliko radnih sati je tu predviđeno. Znači, na nekom procentu utrošenih sati, ako se odstupa od predviđenog, obavestimo klijenta i onda se ugovara tarifa za dalje.
Kakva su iskustva u MART Architecture kada je naplata u pitanju?
Nemanja Kordić: Zavisi od projekta do projekta i od klijenta/poslodavca, nekad je po satu, mesecu, kvadratu ili samo urađenom poslu. Vrlo pomešano, generalno bilo bi bolje da je uvek po satu. U određenim slučajevima i za neke određene segmente je po satu, ali ako je u pitanju klasična arhitektura generalno je po kvadratu.
Kako usklađujete radno vreme s američkim klijentima?
Nemanja Kordić: Trenutno imamo samo jednog klijenta iz Amerike, pritom je i naš čovek pa se dobro kapiramo (smeh), postoji rok kada krajnjem klijentu koji je zainteresovan za porodične kuće treba isporučiti koncept i postoji određeni protokol kada on daje feedback i kako mi vraćamo određeni materijal i to funkcioniše bez nekog velikog stresa i svakodnevnog veoma brzog rada. Definisali smo realistične rokove koji su dovoljni da se razvije svaki od projekata na željenom nivou za fazu koncepta koje trenutno radimo.
Autorstvo i reference u outsourcingu nisu zanemarljiva stvar…
Marko Matejić: Po pitanju autorstva postoji tri osnovne kategorije u našem portfoliju. Prvo, su autorski projekti, koji su najvećim delom u Srbiji. Drugo su outsource projekti, koji su najvećim delom u SAD. I treća grupa projekata, koju smo nazvali autorski outsource, su projekti na kojima mi nismo bili nosioci posla ali smo učestvovali na projektima kao koautori. Na primer, projekti koje smo radili u Austriji sa kolegom Miljanom Radojevićem su koautorski projekti. U slučaju ovih projekata od samog početka saradnje sa Miljanom mi smo na projektima uključeni ravnopravno u svim fazama kao koautori. Svi ti projekti koje smo uradili sa Miljanom se nalaze kod nas na sajtu. Tu se pre može koristiti termin kolaboracija nego outsource, kao što je spomenuo Nemanja. Sa druge strane, kao što je rekao Miloje, ponekad ste ugovorom ili nekim drugim papirom uslovljeni da određene projekte ne možete koristiti kao reference na vašem sajtu, ali i to je okej. Znanje i iskustvo iz tih projekata, koji ostaju, je ono što je vrednije.
Može li outsourcing biti kreativan?
Nemanja Kordić: Naravno. Mi u principu (što možda nije uvek pametna odluka), uglavnom biramo projekte koji sadrže kreativnu komponentu. Čak mislim da to nije uvek dobro, jer kreativni poslovi često nose i rizik, a nekad je dobro imati nekakav regularan tok posla koji može da se relativno brzo i lako radi i da se od tog nešto i zaradi u predvidivom roku i uloženom vremenu. Mi smo počeli kao autorska, a ne kao outsource praksa, tako da smo uvek birali da nešto što uzmemo da radimo bude ono što nam se radi.
Sve može da se delegira, u principu, ali generalno mi ne outsourceujemo naše projekte, posebno ne taj kreativni deo.
Može li kreativan posao da se delegira?
Marko Matejić: Sve može da se delegira, u principu, ali generalno mi ne outsourceujemo naše projekte, posebno ne taj kreativni deo. Ono što outsourceujemo su spoljni saradnici u smislu statike, instalacija i drugih inženjerskih struka, a svakako da outsource može da bude kreativan. Kao što sam već rekao, na nekim outsource projektima smo učestovali u tim kreativnim procesima, u nekima nismo. Iskreno, čini mi se da taj kreativni deo crpi najviše emocija i energije i onda mi ponekad bude lakše kada ne moram da se bavim tim delom.
Da li ste nekada dobili neki takav outsource projekat?
Miloje Krunić: Jesmo, većim delom je to zapravo bilo kreativno, jer takva nam je bila tipologija poslova koje smo radili, dominantno idejna rešenja, tu i tamo neke razrade. U suštini, sve može da bude kreativno, to samo zavisi kako se istripuješ (smeh). I zakon može da bude kreativan ako u njemu tražiš loophole kako da izvedeš neki projekat i kako da proguraš nešto što je zanimljivo, a zakon ne prepoznaje. U tom kontekstu i razrada može da bude kreativna ukoliko gledaš na nju kao na neko novo iskustvo koje ćeš steći i nešto novo što ćeš naučiti. Ako se istripuješ da tržište samo tebe čeka da se pojaviš i da će svi da padnu ničice, pa onda ti ništa neće biti kreativno – zato što ne čeka.
Bitno je da su i outsource i autorski projekti samoodrživi u finansijskom smislu. Ne može jedno da finansira drugo.
Da li je bavljenje autorskim radom u MAIN-u sada održivo?
Nikola Ivković: Apsolutno jeste. Mislim da je veoma bitno da su i outsource i autorski projekti samoodrživi u finansijskom smislu. Ne može jedno da finansira drugo. Jednostavno, tako smo postavili stvari, ne dozvoljavamo da nas emocija kod autorskih projekata dovede u situaciju da budemo “ucenjeni” od strane klijenta, da nešto radimo samo iz ljubavi, “jer smo umetnici”. Na kraju dana, opredelili smo se za arhitekturu kao biznis i onda se tako i ponašamo.
Marko Matejić: Mislim da o tome možemo mnogo da naučimo od naših inženjera saradnika – statičara, mašinskih inženjera, elektro-inženjera, jer oni nemaju tu emotivnu vezu sa samim projektom kao što imaju arhitekte. Njima uopšte nije problem, ako im nešto ne odgovara ili ukoliko im projekat nije finansijski isplativ, da takav projekat odbiju i ne učestvuju u njemu, da se okrenu i odu i da završe sa tim projektom. Oni nemaju tu potrebu da se nešto realizuje da bi bilo fotografisano ili izloženo ili priznato od strane kolega arhitekata. Upravo zbog te naše povezanosti sa projektima, sa našim „bebama“, kako mi arhitekti volimo da zovemo naše projekte, postoji ta neka emotivna ucena (nazovimo je tako) od strane investitora prema nama arhitektima, koju investitori obilato koriste. Mislim da je veoma bitno da mi arhitekte prerastemo te emotivne ucene i da u tome budemo jedinstveni i da svoje odluke i odnos prema projektima, pre svega, definišemo na osnovu biznis parametara, a ne emocija.
Nemanja Kordić: Mislim da još uvek nije ali radimo na tome da bude i dobro je da smo danas ovde sa sagovornicima koji su to prelomili i razvijaju biznis isključivo u tom pravcu tako da možemo nešto da naučimo od njih.
Miloje Krunić: Finansijski gledano, autorska arhitektura je generalno najranjivija kategorija, zato što jako lako stane, jako lako bude stopirana, reaguje na svaki tremor koji postoj na tržištu. Tako dolazimo u priliku da projekat koji smo uradili 2017. dođe na izvođenje danas, a verovatno je neki deo novca u tih pet godina čekao na naplatu. S tim u vezi, uvek mora da postoji neki dodatni izvor prihoda, poput outsourcea ili korporativnih klijenata. Mora da postoji još nešto, ne može autorstvo jedan kroz jedan jer suviše ima mnogo promenljivih da bi to bio stalan izvor prihoda.
Kada je reč o razvijanu sopstvenog biznisa, da li outsourcing može biti pravi način da biro stane na noge i počne da se bavi autorskom arhitekturom?
Miloje Krunić: Mislim da definitivno može i treba, jer nama je to pružilo lepu mogućnost da radimo nešto što volimo, ali dobra je i prilika da se steknu iskustva, da to, kad tek počinješ, bude neka dobra forma dobro plaćene prakse. Da počinjemo iz početka, definitivno bi opet isto uradili.
Nemanja, šta kažete svojim studentima – od čega da krenu kada završe fakultet?
Nemanja Kordić: Da najpre steknu profesionalna iskustva i veštine i radne navike radeći za nekog druge. Mislim da je bitno steći iskustvo, steći mišiće, steći veštine, i tek onda možeš da te veštine mogu da se ponude kao usluge bilo da je u pitanju outsource ili autorska praksa ili obe stvari zajedno, kao što je kod nas slučaj.
Kada se praksa kao što je MART Architecture u Srbiji (malo tržište u razvoju) sa polazne tačke koja nije bila jaka u smislu ličnih kontakata, početnog kapitala itd. – outsource je zapravo vrlo korisna stvar za razvoj. I ako hoćemo da rastemo, a mi se u studiju trudimo da svake godine rastemo po malo, treba intenzivnije da koristimo taj kanal dobijanja projekata. Na taj način rastu prihodi i možemo da guramo outsource i sopstvene projekte, jer naše reference će u jednom trenutku sazreti dovoljno, pa ćemo moći da se nazovemo, ne samo autorska, već komercijalna praksa u pozitivnom smislu te reči.
Koja je preporuka nekim novim snagama za početak bavljenja arhitekturom?
Miloje Krunić: Outsource je u tom kontekstu okej kanal, ali ne mogu reći da je i jedini. Prosto, mi sa njim imamo iskustva i s tim u vezi možemo da kažemo da može da pruži neke zdrave temelje, ali mislim da svako treba da nađe neki svoj put, da malo „ispeče ruke“, plati svoje greške (smeh), sve je to u redu.
Foto-galerija
Nova druženja
Spremni za još druženja? Uskoro stiže najava naše konferencije BuildUp 2022!
u Srbiji mnogi rade za strance, narošito predsednik, prošla i buduća vlada!
Odličan članak, i ja sam manje-više u sličnoj poziciji. Pozdrav