Balkansko arhitektonsko nasleđe i kako se prema njemu odnosi Srbija

Da smo više pažnje posvetili očuvanju svoje arhitektonske balkanske baštine, danas bi svaki grad u centralnoj Srbiji izgledao kao valjevski Tešnjar.

Malo je naroda, pa čak i na Balkanu, koji se prema svome arhitektonskom nasleđu odnose sa toliko nemara. Zapravo, malo je reći nemara. Sa više ili manje otvorene mržnje ili prezira. A on ima duboke korene.

Uvreženo je mišljenje da je srpska kultura, pa time i arhitektonsko nasleđe, ostalo u raskoraku između tri tradicije i kulture: staru srednjevekovnu srpsku kulturu smo izgubili zbog osmanlijske vlasti tokom 200 do 500 godina (zavisno od kraja), evropsku post-renesansnu kulturu nismo uspeli da apsorbujemo (osim u Vojvodini i Boki) jer smo pod njen uticaj došli prekasno, i direktno iz „blata i opanaka“ ušli u modernu 1919. godine, a stranu, osmansku kulturu smo odbacili i iskorenili kao kolonijalni relikt. Da li je baš tako?

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Srušen simbol grada: Parno kupatilo u Aranđelovcu otišlo u istoriju
• Gorelo Staro zdanje: Evo u čemu leži značaj ove zgrade

Svi filmovi epohe snimljeni na istoj lokaciji

Svakako, rezultat je nestanak čitave jedne civilizacije koju je Srbija organizovano „demontirala“, tako da sada manjka prostora da se u našoj zemlji nađe prostor koji bi „glumio“ epohu: svi filmovi se snimaju na jednoj lokaciji – valjevskom Tešnjaru.

Ovde su snimani svi oni filmovi koji se dešavaju u drugim gradovima, ali u kojima takvih starih četvrti više nema. Jedina autentična ulica koja je u Srbiji ostala iz 19. veka, jeste baš ona koja je u Tešnjaru glavna.

Tešnjar je ostao jedna od retkih orijentalnih celina u Srbiji, i srećom, sačuvan je za buduća pokolenja.

Da je Srbija više pažnje posvetila očuvanju svoje arhitektonske balkanske baštine, danas bi svaki grad u centralnoj Srbiji ovako izgledao, kao stare čaršije u Raškoj, na Kosovu i Metohiji ili Makedoniji, ili kao Plovdiv ili Ohrid, Mostar ili Berat.

Ovako, Niš mora da glumi – Valjevo! I „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava” su snimane tu. I „Montevideo, Bog te video“ i „Toma“. Tešnjar je ostao jedna od retkih orijentalnih celina u Srbiji, i srećom, sačuvan je za buduća pokolenja.

Tešnjar kao kulturno nasleđe Srbije

Tešnjar je stara četvrt grada Valjeva. Nastao je u 19. veku i dugo je bio trgovački centar, smešten na desnoj obali Kolubare. Sastoji se od jedne ulice koja prati tok reke Kolubare i nekoliko manjih ulica ispod brda.

Naziv je verovatno dobio po uskim, tesnim ulicama, a vikendom Tešnjar služi kao glavno mesto omladine za posete kafanama, a tu je mnogo takvih lokala u boemskom stilu. Proglašena je kulturnim nasleđem Srbije.

Većina kuća u njoj nastala je u 19. veku, uz neobično, za ono doba u Srbiji sklonoj evropeizaciji po svaku cenu, poštovanje zatečenog stila i prostornog rasporeda.

Većina „turskih kuća“ u Leskovcu, drugom po veličini gradu u zemlji, srušena je već u prvim decenijama priključenja Srbiji.

A kako je došlo do toga da imamo samo Tešnjar i tek po koju kuću u Leskovcu, Nišu, Zaječaru, Pirotu, Knjaževcu? A tako mnogo njih u već pomenutima Ohridu, Beratu, Đirokastri, Plovdivu, Velikom Trnovu, Mostaru, Prizrenu?

Pa, razlog je upravo taj osećaj da se rušenjem tih zgrada, koje su nosile pečat „osmanske arhitekture“, oslobađamo i kolonijalne prošlosti.

Već smo pisali da je prema popisu iz 1888. godine, u Leskovcu, drugom po veličini gradu u Srbiji, bilo je čak 500, ili po nekim izvorima, i svih 900 „turskih kuća“, od kojih je već u prvim decenijama priključenja Srbiji srušena većina njih.

Srušen i Šašit-pašin saraj

Najupečatljivije zdanje je bilo Šašit-pašin saraj, koji je sagrađen 1790, a bio je biser grada, ali srušen je 1890. godine. Slika koju čuva Narodni muzej Leskovca snimljena je 23. aprila 1882. godine na dočeku srpskog kralja Milana, koji je obilazio oslobođene krajeve od Turaka od proglašenja Srbije kraljevinom.

Kralja je dočekala srpska vojska, a predstavnici opštinske vlasti i ugledniji Leskovčani, nalaze se neposredno ispred Šašit-pašinog saraja ili Konaka, kako se navodi u nekim zapisima, u kojem je tada bio Opštinski dom i sudska uprava.

Leskovčani su osećali da je svaka zgrada građena u balkanskom stilu „ruga našeg grada, ponora tiranije, ropstva i mračnjaštva“.

Ovakvih primera rušilaštva ima puno. „S tadašnje tačke gledišta, njegovo rušenje je bilo opravdano, a vrednovanje i očuvanje građevinskih spomenika, to je bila nemoguća reč i misao“, primetili su potonji istoričari.

Leskovčani su osećali da je svaka zgrada građena u balkanskom stilu „ruga našeg grada, ponora tiranije, ropstva i mračnjaštva“.

Jedan od znakova da smo duboko zabrazdili u kolonijalni duh je taj da smo pokušali da uništimo nasleđe države od koje se odvajamo, a drugi je, koji sam sretao svuda od Brazila do Afrike i Šri Lanke, da se stare zgrade generalno ne cene, već se smatraju „tuđima“ i simbolima bede, dok se nove smatraju „našima“ i simbolima progresa.

Gradnja bez osećaja za istorijski kontekst

Otud i ovaj drugi val uništavanja, koji vidimo sada po Srbiji, gde investitori otkupljuju stare zgrade (najgori primer je Vračar) i na njihovom mestu prave nove, bez osećaja za istorijski kontekst.

Tako su prošle i tvrđave po Srbiji – Soko Grad je skoro demontiran, kao i Užička i Šabačka tvrđava, jer su simbolizovale okupaciju.

Tek se odnedavno tvrđave u Srbiji obnavljaju i smatraju nacionalnim i turističkim blagom. Dotad su bile posmatrane na isti način na koji u Gani lokalci gledaju na obalske tvrđave iz kojih je za Novi svet polazilo roblje u galijama – puštano je da propada.

Brojne četvrti širom Iberije savršeno su restaurirane i u njima naslednici, hrišćani, žive u savršenom skladu sa urbanističkim nasleđem Mavara.

Sa druge strane, ako pogledamo Alfamu u Lisabonu ili Albajsin u Granadi, ili brojne druge četvrti širom Iberije, vidimo da su savršeno restaurirane i da u njima naslednici, hrišćani, žive u savršenom skladu sa urbanističkim nasleđem Mavara.

A turisti su spremni da to vide i – da papreno plate. Kako su se Plovdiv i Veliko Trnovo, i mnogi drugi bugarski gradovi sačuvali? Pa, kasnije su dobili nezavisnost od Turske, tek 1908. A pre toga nisu baš tako lako smeli da ruše „turske“ zgrade.

Na Kosovo i Makedoniju (Prizren, Ohrid…), gde ima puno gradova sa očuvanom arhitekturom, Srbija je stigla tek 1912, a odgovor zašto očuvanih primera čaršija i starog urbanizma kojem se svi dive kao „živim spomenicima“ ima u Albaniji ili Bosni i Hercegovini je da je Albanija oslobođena Osmanlija 1912, a BiH tek 1908, kad i Bugarska. Grci su vrlo mudro sačuvali svoju arhitekturu, a videćemo i zašto.

Osmanski stil kao kopija vizantijskog

I konačno, da vidimo – zašto? Na kraju priče sledi nam obrt, „twist ending“. Ako smo se ikada pitali kako je izgledala Srbija (makar onaj deo koji nije bio u Ugarskoj do dolaska Turaka), odnosno, kako je izgledala Vizantija, i vizantijski tip ulica, gradova i kuća… odgovor je – isto kao i osmanski.

Zapravo, Turci su, kao nomadski turkijski narod, znali malo o arhitekturi pre dolaska u Malu Aziju. Sve što su videli, kopirali su od Vizantinaca – od Aja Sofije kao modela za džamiju, do vizantijskih kuća koje su postale model za turski tip kuća.

Nije se „osmanski stil širio“ sa turskim osvajanjima, jer su kuće u Srbiji u Srednjem veku već izgledale upravo isto kao u Vizantiji ili Maloj Aziji. Tragedija je – Srbi su, misleći da ruše „znak turske tiranije“, uništili svoje sopstveno nacionalno nasleđe.

Ispostavlja se da srpska kultura nije bila zarobljena između osmanske, koju je izbrisala, evropske, koju nije stigla da upije, i srpske, koju je izgubila.

Grci nisu. Oni su dobro znali da je to – njihovo, vizantijsko, čitaj: grčko, nasleđe. A sada mi odlazimo i besomučno fotografišemo Ohrid i Kruševo, Prizren i Mostar, Plovdiv i Berat, Đirokastru i Počitelj, Eskišehir i Zlatograd, Mecovo i Nesebar.

A nama ostaje samo Tešnjar i tek po neka kućica. Jer, u bizarnom raspletu, ispostavlja se da srpska kultura nije bila zarobljena između osmanske, koju je izbrisala, evropske, koju nije stigla da upije, i srpske, koju je izgubila.

Osmanska i srpska srednjovekovna kultura bile su iste, osim vere i bogomolja. Naš „oslobodilački i antikolonijalni, opravdani kulturocid“ nad osmanskom arhitekturom, bio je zapravo kulturni suicid. A sada je već kasno.

Vidimo se ponovo u Tešnjaru. U nekom novom filmu.