Oskar Nimajer i preneseno značenje jedne opsesije
Uzmite bicikl, kola, voz i proputuje svoj komšiluk ili neko daleko mesto. Kulturno bogatstvo kojim nas putovanje oblikuje ostaje zauvek. Ova epizoda upravo to potvrđuje.
Obično imena “arhitektonskih zvezda” donose neke velike projekte omađijane kompjuterskim algoritmima ili velikim sumama novca finansiranih od strane država, političara, društava ili organizacija koje nagoveštavaju megalomanske investicije posebnih projekata, zgrada, palata, stadiona… u službi promocije moći i ideala zahuktalog tehnološkog i ekonomskog napretka.
I Oskar Nimajer je poznati arhitektonski megaloman, prijatelj najmoćnijih ljudi Brazila 20. veka. Čuvene su njegove javne palate, ministarstva i parlament u Braziliji koje predstavljaju omaž političkoj moći. Pa ipak, poznat je i kao arhitekta koji je pravio najlepše kapele i crkve.
Možda i najbolja od takvih je Crkva Svetog Franje Asiškog u Belo Horizonteu. Primer Nimajerovog vrhunskog remek-dela koje je kao glavnu karakteristiku, po mišljenju autora ovih redova, nosilo samo oreol ljudskosti. Neke običnosti, prizemnosti arhitektonskog artesanata „oblikovanog rukama“ u „običnoj glini“.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- U Lajpcigu posthumno izvedeno delo Oskara Nimajera
- Nimajerova zgrada u kojoj živi 5.000 ljudi i koja ima sopstveni poštanski broj
Proporcije prilagođene ljudskoj antropologiji
Dakle, prvi utisak je – razmera. Savršene proporcije malenog, prilagođenog ljudskoj antropologiji. Sve je nekako „obično“ što se tiče veličine. Njena malenkost, crkvica, je stojala usamljeno u prostoru i iako ekspresivna po svojoj obradi i teksturama, tiho je bivstvovala.
Iznenađujući je i broj detalja i oblika koji su proizilazili iz nje. Odmah se stiče utisak da to nije bilo obično modernističko delo zasnovano na pet principa Internacionalnog stila – belo, belo, prazno, neutralno i… glatko.
Ovde je snaga ekspresije bila na vrhuncu svake površine i detalja, svakog oblika, otvora i keramičkih obloga neverovatnih mozaika koji su se mešali sa bojom neba.
Mozaik je na svoj modernistički način oslikao Kandido Portinari, a Nimajer „začinio“ svojim krivinama betonskih konstruktivnih ljuski.
I te fasade! Svaka drugačija, svaka na svoj način sakralno metaforična ali neke sa dozom svetovnog (ovozemaljskog); baš tu na ulazu u „carstvo nebesko“… Nimajer nas „uvodi“ u priču kroz dijalektiku kontrasta ovog i onog Sveta.
„Nebeska priča“ ispričana na tradicionalni način – portugalskim „azuleižosima“, tradicionalnoj belo plavoj keramici, mozaiku koji je, opet, na svoj modernistički način oslikao Kandido Portinari, a Nimajer „začinio“ svojim krivinama betonskih konstruktivnih ljuski.
Vanserijski portinarijevski oltar
Arhitekta insistira na stalnim kontrastima. Pa tako postavlja posetiocu „običnu fasadu“ ulaza sa koje se sagledava u isto vreme “industrijski karakter“ fasadne podele stakla, ali i palma koja nas iz drugog plana „vodi u raj“.
Unutra je snaga ekspresije bila na vrhuncu svake površine, detalja, svakog oblika, otvora i svetlosnog zraka koji su prodirali u unutrašnjost. Sve nekako titra ispred nas u kontrastu sa tišinom enterijera.
Ali kakva je to unutrašnjost!? Kakav vanserijski portinarijevski oltar: u isto vreme Moderan ali i klasičan, tragičan, ozbiljan, ali na kraju krajeva – i jako živ.
Nimajer uvodi svetlost na velikom staklenom panelu i krovnim lanternama koji su u kontrastu sa rustičnom drvenom obradom betonske ljuske.
Nimajer ne prestaje sa dijalektikom i uvodi svetlost na velikom staklenom panelu i krovnim lanternama koji su u kontrastu sa rustičnom drvenom obradom betonske ljuske. Taj detalj je jako iznenađujući, nekako Altovski.
„Teško“ drvo u lakoj modernističkoj viziji nisam nigde video, a sve ovo u kombinaciji sa bareljefima na ulazu i brisolejima na čeonom staklenom platnu koji su senčili enterijer donosilo je misticizam.
Misticizam koji je u metafori doživljavao katarzu jer je voda jezera „ulazila“ kroz stakleni zid „spirajući grehe“ donoseći novi život.
Glavna vrednost ovog dela je njegova kulturološka dubina integralnog koda starog i novog, duhovnog i ovozemaljskog.
U suštini, ova kapela – crkvica ne predstavlja, po mom dubokom ubeđenju, neki očekivani jednostrani omaž brazilskom modernizmu 20. veka, već dublju priču duhovne dijalektike kroz prizmu elemenata tradicionalne crkve.
To je glavna vrednost ovog dela – njegova kulturološka dubina integralnog koda starog i novog, duhovnog i ovozemaljskog. Kakva je to samo interpretacija!
Zato i imamo taj narativ „Campanila“, crkvenog tornja koji stoji pored i koji unosi živost u grupnu formu podsećajući na najbolja ostvarenja svetske sakralne arhitekture kao Santa Maria del Fiore u Firenci ili Sant’ Apollinare in Classe u Raveni.
Što nas opet dovodi do zaključka o kompleksnosti značenja i veza univerzalnog crkvenog kodeksa koji je arhitekta uspeo da transformiše u vremenu.
Lični utisak stečen kroz putovanje
I za kraj ove lične ekspresije moram da naglasim značaj putovanja kao arhitektonske metodologije učenja arhitekture kroz putovanje koje može da oblikuje lični utisak, promeni percepciju za nešto što ste mislili da je generično i bezlično do potpunog pozitivnog paradoksa koji se meni desio.
Izuzetno uvažavanje arhitekture Oskara Nimajera za koju nisam imao neko naročito mišljenje s obzirom da je za mene bila suviše plastična, umetnička, prazna.
Kao da joj je falilo arhitekture, funkcije i simbolike, a ovde se to desilo i to me je oduševilo i navelo da preporučim svima da odmah uzmu bicikl, kola, voz i proputuju svoj komšiluk ili neko daleko mesto.
Kulturno bogatstvo kojim nas putovanje oblikuje ostaje zauvek.
