Amanda Levit tokom poslednjeg gostovanja u Beogradu: Foto: M. Đoković
Aktuelno, Intervju

Amanda Levit u Beogradu: Filharmonija je mnogo više od koncertne dvorane

Sa proslavljenom britanskom arhitektkinjom razgovaramo o konkursima i nagradama, kao i o saradnji sa Ričardom Rodžersom, Janom Kaplickim i studijom Zabriskie.  

Krajem pretprošle godine Program Ujedinjenih nacija za razvoj je uz brojne vladine institucije iz Srbije raspisao međunarodni arhitektonski konkurs za idejno rešenje Koncertne dvorane Beogradske filharmonije. Posle dva kruga, u jakoj konkurenciji pobedio je predlog londonskog arhitektonskog studija Amande Levit (Amanda Levite Architects – AL_A).

Ovih dana Amanda Levit je sa svojim timom boravila u Beogradu, održala predavanje na Arhitektonskom fakultetu i prezentaciju u Beogradskoj filharmoniji. Razgovarale smo o muzici i arhitekturi, o Filharmoniji, gradu i prirodi, o održivosti i saradnji. A počele smo sa Beogradom: „Bili smo ovde u aprilu, kada je bila prva prezentacija našeg konkursnog rada.“

Pročitajte još na Gradnja.rs:

Amanda Levit tokom razgovora sa našom saradnicom (desno); Foto: M. Đoković

Tada ste prvi put posetili Beograd?

Ne. Prvi put je bilo na kratko 2006. I sve je bilo mnogo drugačije. Sada je to grad sa mnogo više samopouzdanja.

Sada?

Da. Sada je mnogo samopouzdaniji. Uživam hodajući. Zgodan je za pešake, jako je lepo grad istraživati peške.

Manji je od Londona…

Naravno, a možete ga i brže obuhvatiti od Londona. Oduševila me je rečna obala. Položaj Beograda na ušću dve reke je spektakularan. Nema takvog grada na svetu. Geografski položaj je izuzetan. A onda… hodate obalom i naiđete na Beton halu.

U mnogim kosmopolitskim gradovima previše je turista, a ovde je sasvim drugačija energija.

Iz tridesetih godina prošlog veka…

Betonske zgrade…

Bila su to skladišta… podseća na londonske dokove…

Tačno… To je divno videti… Restorani, barovi… Mislim da je to izdvaja Beograd od drugih evropskih gradova, to što je život u gradu skoro u potpunosti lokalan, što je zaista posebno. U mnogim kosmopolitskim gradovima previše je turista, a ovde je sasvim drugačija energija. Osećate da je autentična, pozitivna, optimistična… oseća se radost života na ulicama. Niste pretrpani turistima. Beograd je malo sakriven, poseban.

Naša sagovornica oseća radost života na ulicama Beograda; Render: AL_A

Čitajući istoriju umetnosti otkrila sam arhitekturu koja, iskreno govoreći, uopšte nije bila na mom radaru.

Između Istoka i Zapada smo… i politički.

Na vrlo ste važnom strateškom mestu, na ekvidistanci između Istanbula i Beča, kod vas se susreću Istok i Zapad i u različitim delovima Beograda vidim uticaje ta dva grada u arhitekturi. Oseća se to i u hrani… I sve je to jako zanimljivo.

Kako ste se opredelili za arhitekturu?

Bilo je to prilično nekonvencionalno. Napustila sam školu sa 16 godina i otišla u Umetničku školu (fakultet). Bilo je to prilično rano, bila sam jako mlada. Većina to radi sa 18 godina. Mislila sam da ću biti umetnica. Mnogo sam čitala o umetnosti i istoriji umetnosti. To me je jako zanimalo. Čitajući istoriju umetnosti otkrila sam arhitekturu koja, iskreno govoreći, uopšte nije bila na mom radaru. Nemam nikakve porodične veze sa arhitekturom, niti se iko u mojoj porodici njome bavio. Nisam o njoj posebno razmišljala, ali sam shvatila koliko toga arhitektura obuhvata, kako dodiruje ogroman broj različitih svetova i koliko je otporna. Bez obzira da li je u pitanju istorijska otpornost ili otpornost na regule, ili kad je reč o odgovornosti, ili kad su u pitanju socijalne teme… Pa kultura, estetika, funkcija… Arhitektura obuhvata čitav naš život što je mnogo više od svih ostalih disciplina. Postala mi je izuzetno privlačna. Kad ste umetnik nemate ograničenja, a ja dosta dobro poznajem sebe, i znam da najbolje radim, da sam najbolja kad se s nečim borim. I pomislila sam – to je perfektna profesija za mene. I prijavila sam se u arhitektonsku školu, otkrila sam Architectural Association – to je za mene bila veličanstvena umetnička škola. I zaista, osećala sam se slobodnom, bila je konceptualno inovativna, u to vreme su tamo radili izuzetni profesori. Predavao mi je Dejvid Grin (David Green), jedan od osnivača Arhigrama (Archigram). Bilo je to vrlo plodonosno vreme škole. A na intervjuu za upis bila sam tako naivna…

Amanda Levit rođena je 1955. godine u južnom Velsu; Foto: AL_A

Svi smo u tim godinama…

Imala sam to mladalačko samopouzdanje koje vas napušta s godinama. Nisam donela portfolio sa arhitektonskim projektima, već onaj iz umetničke škole. I primili su me.

Početkom 20. veka arhitektura je bila uglavnom muška profesija, danas više nije.

Tačno.

Kako je bilo kad ste studirali, koliko je bilo devojaka?

Nije nas baš bilo pola pola, ali skoro. Mislim da smo danas već došli do tačke da smo iznad pitanja pola. Zaha Hadid je bila među najpoznatijim arhitektima sveta. Bila je predvodnica. Imate premijerku, mi smo imali premijerku… kod nas je na čelu policije žena… Mislim da je došlo vreme da se to pitanje više uopšte ne postavlja.

Znala sam da je objekat u užem izboru ali nisam očekivala da ćemo pobediti.

Za Vašu karijeru bila je veoma značajna Stirlingova nagrada. Džejms Stirling (James Stirling) bio je važan arhitekta. Kakva je to nagrada u britanskom kontekstu?

Stirlingova nagrada bila je prva britanska nagrada za arhitekturu koja ima i međunarodni značaj. Naravno da s tim ima veze i ko je bio Džejms Stirling. Odmah je zapažena na međunarodnoj sceni. Kada smo je Jan (Jan Kaplický) i ja dobili 1999, još je bila relativno nova i pratio ju je vrlo pristojan novčani iznos. To nam je u to vreme bilo neverovatno važno. Tek što smo završili media centar (The Lord’s Media Center) i bukvalno nismo imali novih poslova, bili smo pred bankrotom. Bilo nas je troje-četvoro u birou, uključujući i nas. Jako teško vreme… zaboravili smo da tražimo posao. Pretpostavljali smo, da pošto završimo media centar (proglašena kasnije za jednu od najinovativnijih zgrada 20. veka) da će nas zasuti poslom iz celog sveta. Ali ništa. Bili smo slavni, a nismo imali posla. Uz nagradu je išlo skoro 25.000 funti, što je bila ogromna suma u to vreme i s njom smo mogli da preživimo godinu dana. Znala sam da je objekat u užem izboru ali nisam očekivala da ćemo pobediti. Svi koji su bili u užem izboru pozvani su u Glazgov na dodelu, a mi nismo imali da platimo avionske karte za naš tim. I onda nam je neko rekao da ne bi bio red da ne odemo.

Lord’s Media Centre u Londonu; Foto: Richard Davies

Stirling je bio izuzetan arhitekta koji je lako mogao da se prebacuje iz jednog stila u drugi.

Da li je Stirlingova nagrada još uvek tako ugledna?

Još uvek je važna na arhitektonskoj sceni ali mislim da nije više i novčana. Nisam sigurna, ali mislim da je tako. Poštovana je i svako je priželjkuje.

Kad se danas pomene Džejms Stirling, na šta se misli? Kako se procenjuje njegov opus? Bila sam u Britaniji devedesetih, baš u vreme kada se rušilo jedno od njegovih čuvenih stambenih naselja.

Bio je izuzetan arhitekta koji je lako mogao da se prebacuje iz jednog stila u drugi. Bio je izuzetna ličnost, propovednik (postmoderne), bio je zabavan… veliki učitelj. Ja baš nisam volela njegovu postmodernu, nije to moj omiljeni stil, ali njegova Gradska galerija (Neue Staatsgalerie) u Štutgartu me je oborila s nogu. Iako je ne volim kao objekat, jako je uspešna i veoma dobra kao umetnička galerija. Uživala sam hodajući tim prostorom. To mi je otvorilo oči, oslobodilo me predrasuda, stilskih predrasuda, učinilo da im manje sudim.

A knjižara u Veneciji, da li Vam se sviđa?

Da.

Stirlingova Gradska galerija u Štutgartu; Foto: © Flickr User: pov_steve

Kako ste odlučili da radite konkurs za Beogradsku filharmoniju?

Ne znam kako bih mogla da ga ne radim. Uvek smo želeli da projektujemo koncertnu dvoranu. Muzika i arhitektura, su na vrlo različite načine reprezenti zajednice. One okupljaju ljude, a Beogradska filharmonija je mnogo, mnogo više od koncertne dvorane. Na veoma je važnoj strateškoj poziciji. Ovde se Istok susreće sa Zapadom, na ušću je dve reke, u Novom Beogradu je, u blizini je i stari Beograd, pored je Palate Srbija i Muzeja savremene umetnosti, ima tu i teških uspomena… Kapacitet lokacije je veliki… to treba da bude i mesto pomirenja. Ne mogu da zamislim da postoji bolja lokacija sa koje bi se bolje mogla poslati poruka o Beogradu i napretku. To je velika prednost. I zbog svega toga jako smo želeli da stvorimo oblik, prostor koji će biti takav da se Beogradska filharmonija zaista može čuti i na međunarodnoj sceni. Dobiće prostor u kojem mogu da rastu.

Ne mogu da zamislim da postoji bolja lokacija sa koje bi se bolje mogla poslati poruka o Beogradu i napretku.

Znate li da je na tom mestu bila započeta izgradnja Muzeja revolucije?

Naravno. To je blok 13. Do sada smo uradili dva konkursa za koncertne dvorane. Jedan je bio za univerzitet MIT u Bostonu, a drugi za londonski simfonijski orkestar. Čini mi se da smo ih dobro uradili. Ali, nismo pobedili. I onda, kada sam čula za ovaj beogradski, znala sam da moramo da ga radimo. Bilo je naporno, trudili smo se da dobijemo esenciju onoga što bi to zdanje moglo da bude. A u stvari imate malo vremena da smislite šta to znači vama, šta gradu, a šta orkestru. Bili smo oduševljeni kad smo ušli u drugi krug. Ovo je najveća investicija u kulturu u regiji u poslednjih nekoliko decenija. I već to, samo po sebi, šalje važnu poruku.

Verujete li da će biti izgrađena?

Naravno. Koliko shvatam ovaj projekat ima jaku političku podršku. Sve vode Ujedinjene nacije, što je vrlo pametan strateški potez, jer je sve podignuto na viši nivo. A mislim da je Beogradu to potrebno.

Beogradska filharmonija nalazi se na važnoj strateškoj poziciji, smatra Levit; Render: AL_A

U Zabriskie timu imamo savršene partnere od samog početka.

Na kom nivou projekta, kad radite u inostranstvu, birate lokalni biro s kojim ćete sarađivati?

Još pre nego što smo ušli u drugi krug zapazili smo Zabriskie studio. To su beogradski arhitekti s kojima smo želeli da sarađujemo na ovom projektu. Pozvali smo ih, i oni su nam rekli da su već uključeni u drugi tim na ovom konkursu. A onda, kada smo ušli u uži izbor, čini mi se da su oni nas pozvali i rekli da sa drugim arhitektom nisu ušli u drugi krug i zatražili sastanak. Mislim da su svi želeli da rade s njima, i ispalo je skoro da oni intervjuišu nas zarad moguće saradnje. U Zabriskie timu imamo savršene partnere. Od samog početka. Odlični su, dobro ukorenjeni i dobro povezani, entuzijastični, pružaju mnogo i velika su podrška. Imamo jak međusobni afinitet. Apsolutno je zadovoljstvo raditi s njima. Potrebna nam je lokalna saradnja, ne možemo to sami. Inače, imamo internacionalan tim i na ovom projektu. Sa odličnim peizažnim arhitektima iz Libana (Vladimir Djurovic Landscape Architecture) smo radili muzej u Lisabonu (MAAT – Museum of Art, Architecture and Technology). Tako sam upoznala Vladimira Đurovića koji je poreklom iz Crne Gore, a sada živi u Bejrutu. Sarađujemo sa inženjerskim biroom iz Portugalije (AFA Consult). I s njima smo radili muzej u Lisabonu. Sa Arup Akustiksom (Arup Acoustics) sarađujem skoro 35 godina. Znam ih još iz vremena kada sam radila za Ričarda Rodžersa (Richard Rogers) pre mnogo decenija. Na direktorskom nivou su ljudi sa tri kontinenta. U timu su nam ljudi iz celog sveta, ali sam sasvim svesna da smo ovde relativno nepoznati. Imamo realizacije po celom svetu i veoma smo zadovoljni što smo pozvani u Beograd da govorimo o projektu, jer to je prilika da se predstavimo ovdašnjoj arhitektonskoj zajednici. Jako mi je važno da ih pridobijemo i da nas podrže.

Muzej MAAT u Lisabonu; Foto: Hufton + Crow

Vaš projekat je zavodljiv, a kao što znamo od ideje do realizacije mnogo toga se dogodi. U stvari, koliko se ideja najčešće razlikuje od onoga što se izgradi?

Uvek ima razlike, ali mislim da je najvažnije boriti se za ono što je esencija projekta i njegov konceptualni integritet. Čini mi se da sam dosta dobra i u pregovaranju i da imam osećaj kada treba da se promeni kurs. A to se dogodi kad shvatite da su ograničenja prejaka, bilo da je reč o regulacijama, budžetu ili planiranju. Planiranje je strašno važno. Uradićemo sve što je u našoj moći da realizujemo ono što smo projektovali. Naravno, na svakom nivou se istražuje više, jako vodimo računa o balansu akustike i arhitekture. Važno nam je i da zainteresovanim stranama pokažemo kakve sve mogućnosti postoje za Beograd u ovom poduhvatu. Kao što rekoh, ovo je mnogo više od koncertne dvorane.

Uradićemo sve što je u našoj moći da realizujemo ono što smo projektovali.

To je i tačka okupljanja.

Tačno. Lokacija je važna strateška tačka i ljudi će joj gravitirati. Blizu je Muzeja savremene umetnosti, koja je divna građevina i vrlo je cenim. Projektovali smo prostore okupljanja, ta lokacija je zanimljiva ne samo u urbanom, već i u socijalnom i društvenom smislu. To je na neki način i gradski trg. U parku je, a park nije još dovoljno izrastao. Naša strategija za okolni zeleni prostor je divlja priroda. Potpuno smo svesni snage prirode Velikog ratnog ostrva koje je u neposrednoj blizini. To nema ni jedan grad na svetu. Takvu divljinu usred grada. To je nešto izuzetno i treba mu odati počast. Divljina koja se planira za park i ivicu reke je u stvari proširenje divlje prirode Velikog ratnog ostrva. Bukvalno i metaforički. Želimo da podstaknemo diverzitet flore i faune… i želimo mesto za muziku. Zamislite, kad dolazite, hodate tom lepom… šumom. Bez obzira da li ste umetnik ili posetilac. I taj osećaj otkrivanja – zgrada se ne otkriva odjednom u celini. Možete joj prići sa nekoliko strana, i uvek ćete je drugačije sagledati.

Vrlo ste entuzijastični i strastveni kad govorite o Filharmoniji.

Naravno da jesam, ja to živim i dišem.

Unutrašnjost koncertne dvorane Beogradske filharmonije; Render: AL_A

Kada ste arhitekta ne možete da prestanete da mislite o arhitekturi.

Imate nekoliko paralelnih projekata. Kako uspevate da ih vodite?

Imamo tim od pet direktora, uključujući i mene, svi su izuzetni arhitekti i svi smo prilično različiti. Sastajemo se svaki dan i razgovaramo o projektima ili samo da razgovaramo. Bili smo vrlo disciplinovani u tome pre pandemije. Za vreme pandemije – pošto smo morali da radimo na daljinu – jako smo se trudili da budemo međusobno povezani. Sad smo nastavili u živo, i to je mnogo bolje. Komentarišemo svaki projekat ponaosob i razvijamo ih zajedno. Rad studija je rad tima. Mi smo ništa bez našeg tima.

Da li je to vreme kad razmišljate o arhitekturi?

Kada ste arhitekta ne možete da prestanete da mislite o arhitekturi. Tako je i kad ste muzičar, to je deo vašeg bića, onoga što ste suštinski. To je način na koji gledate svet, deo je vašeg senzibiliteta. Iskušavamo jedni druge, i uvereni smo da kad se svi složimo oko nečega, kad smo svi uzbuđeni zbog nečega, da je to dobro. Ali, ako i jedan od nas ima neku sumnju, čak i ako se jako želi da taj izazov nestane, znamo da to moramo jako ozbiljno da uzmemo u obzir, jer tada nešto nije baš kako treba, da moramo ponovo to da razmotrimo. Po meni je snaga saradnje u tome da uživate u izazovu i da uvek ne znate kuda idete, pa istražujete.

Enterijer Begradske filharmonije prema projektu Amanda Levete Architects; Render: AL_A

Ponekad se od nekih saradnji umori. Da li menjate partnere ili dugo opstajete zajedno? Mislim posle nekog dužeg perioda, ne svake druge godine.

Naš studio je osnovan tek 2009… (smeh)

Mislim metaforično, ne bukvalno.

Zajedno smo kao grupa, kao tim, a nikad nismo imali tako interesantne radove kao sada. Počinjali smo u vrlo teškom trenutku pod utiskom Janove smrti, i potcenila sam činjenicu koliko teško može biti promeniti ime. Imam svoj stari tim, ostali su da rade sa mnom. A bilo je mnogo, mnogo teško. Bila sam jako naivna kad sam zamišljala da će to biti jednostavno. Mislim da moramo da razumemo ko smo postali. Imamo dobro nasleđe, ali moramo da budemo svesni koliko smo bili drugačiji. Trebalo nam je vremena… Morala sam da dokažem da sam dobra i fer. Bilo je teško, ali sam uspela.

Rekli ste da ste radili za Ričarda Rodžersa…

Da, četiri i po godine.

Veoma sam zainteresovana da budem mentorka mladim arhitekticama, da ih ohrabrim da predstave svoje ideje.

Pre mnogo decenija… Imate li sebe kao početnicu na umu kad u studio primate novog mladog arhitektu?

Ne. Ne stavljam se u tu situaciju, ali… Naučila sam mnogo od Ričarda. Ne samo o arhitekturi. Bio je izuzetno velikodušna osoba, ogromna podrška. Svako u birou može da mi se obrati u svakom trenutku… Uživam u prirodnim talentima, uživam u tome da podržim mlade arhitekte, veoma sam zainteresovana da budem mentorka mladim arhitekticama, da ih ohrabrim da predstave svoje ideje. A mentorstvo nije nešto ekskluzivno. Mislim da ima nečeg i u kulturi koju smo ustanovili u našem birou. To je najvažnija stvar koju sam od Ričarda naučila. Kad smo se videli poslednji put pred njegovu smrt, bili smo na večeri, samo nas dvoje. Ogovarali smo sve i svašta, a onda mi je rekao – uspostaviti kulturu u birou je mnogo teže nego raditi. I bio je u pravu. Kad se to uspostavi onda rad ide sam od sebe. Morate ozbiljno da se potrudite da stvorite kulturu podrške, izazova u najboljem značenju te reči, otvorenosti prema idejama… da budete jaki, vredni, zabavni… Mislim da sve to imamo u birou. Pitali su me pre neki dan iz nekog časopisa, ko je moja inspiracija.

I ko je?

Odgovorila sam – kad svako jutro uđem u biro čeka me velika gomila izuvenih cipela – mi izuvamo cipele u birou. Tad osetim energiju mladosti, talenta… To je moja inspiracija.

Centar za kancer u Sautemptonu;

Da li je bilo lakše biti arhitekta u vreme Ričarda Rodžersa? Govori se da se menja uloga arhitekte, da su manje važni.

Nisam sigurna da je tako. Izuzetno je teško biti arhitekta, imate mnogo konfliktnih zahteva. Morate imati vrlo razvijenu moć ubeđivanja, koja mora biti duboko ukorenjena u intelektualnoj analizi i razumevanju, lokacija, klijenta, grada… Ako razvijete tu vrstu narativa, onda ste mnogo ubedljiviji. Nije ovde reč o ubeđivanju u vezi sa stilom, više je zauzimanje za filozofsku, intelektualnu ili socijalnu poziciju. Mislim da arhitekti danas imaju veliku odgovornost kad je reč o održivosti. To je na prvom mestu. Jer ako ne bude tako… Gradimo jer verujemo u budućnost. Zato arhitektura postoji. Ali, ako održivost ne bude na prvom mestu, onda nemamo budućnost. Moramo da žaštitimo naše gradove i učinimo ih lepšim, čistijim, i zelenijim… treba da uvedemo što više prirode u naše gradove. Beogradska filharmonija je amblematski primer te želje.

Mislim da arhitekti danas imaju veliku odgovornost kad je reč o održivosti, to je na prvom mestu.

Koliko vremena mislite da će biti potrebno da se Filharmonija izgradi?

Svim velikim, komplikovanim kulturnim projektima od ideje do realizacije treba minimum pet godina. MAAT u Lisabonu je nešto brže izgrađen, ali je bio na čekanju godinu dana. Svakom projektu se nešto dogodi. To je jako komplikovan put, a stvari se događaju.

Kao arhitekta osećam odgovornost, želim da budem ambasador i da se borim za ono u šta verujem. Nisam prestala da projektujem zgrade, uradiću sve što mogu da se objekat dogodi, tu spadaju i politički kontakti, razvijanje odnosa sa ključnim ljudima, ili pomoć da se sakupi novac… Šta god da je u pitanju, to je takođe rad na projektu. Uvek. Svi smo u tome.

Morate da budete diplomata.

Da. A nisam uvek.

Upravna zgrada kampusa Sky Central u Londonu; Foto: Hufton + Crow

Svaka generacija želi da napreduje i proba nešto novo i drugačije.

Posedujete umeće pregovaranja, a i susrećete se sa vrlo različitim ljudima tokom rada na projektu – od onih na visokim pozicijama, do onih na gradilištu. A ovi poslednji u stvari grade zgradu.

Oni stvaraju, oni je prave. Jako mnogo tražimo od naših partnera. Kad smo radili renoviranje Viktoria i Albert muzeja (Victoria and Albert Museum) u Londonu sarađivali smo sa najstarijom porcelanskom kompanijom u Holandiji (Tichelaar). Želeli smo da s njima proizvedemo posebne porculanske pločice kakve još nisu radili. Taj posao je zahtevao ogromnu posvećenost i obostrano poverenje. Bila je apsolutna radost sarađivati s njima – to su zanatlije koji imaju osmo čulo za materijal. Iskustvo se prenosi sa generacije na generaciju – to se ne može naučiti, to se upija. I zato oni to mogu da naprave. I u Lisabonu (MAAT) smo radili sa porodičnom firmom (Ceramica Cumella), a one imaju posebnu motivaciju. Kod njih nije reč samo o onom komercijalnom, već i o nečemu u njima, hoće da napreduju.

Ima tu i ponosa.

Apsolutno. Svaka generacija želi da napreduje i proba nešto novo i drugačije. Sa Cumellom smo radili na velikim dimenzijama pločica sa posebnom glazurom. S njima smo sarađivali kasnije, na mnogo manjem projektu, na Centru za kancer u Sautemptonu (Maggie’s Southampton) koji smo završili prošle godine. Tamo smo koristili prvi put keramiku kao noseći element. Uspelo je, jer smo imali dobru vezu s njima, pa smo mogli da probamo i da grešimo, i da probamo… dok ne uspemo. Kad bi se to stavilo na tender, niko to ne bi hteo. Morate da znate s kim radite, jer jako mnogo zahtevate, a svako to ne može. Tražite vreme, posvećenost, veru… i želju da pomerite granice… Kad nađemo takve ljude, onda želimo s njima da radimo ponovo, i ponovo, i ponovo… jer se tako napreduje.

Victoria and Albert Museum u britanskoj prestonici; Foto: Hufton + Crow

Imate li vremena za svoj privatni život?  

Naravno.

Idete li na odmore?

Nisam najbolja osoba za odmore. Nije zato što ne mogu, ni zato što mi je dosadno… nemam isti osećaj sebe kad sam na odmoru… uznemirava me.

Tokom projektovanja nauči se mnogo, od medicine do kulture. Uči se i o građenju. Arhitekti u svari imaju jako široko obrazovanje. Kako stoje stvari sa mladim arhitektima koji dolaze u vaš biro?

Ne znam zašto je tako, ali mislim da mladi diplomanti nemaju isto razumevanje istorije arhitekture kao što je to imala moja generacija i one pre mene. To je bio način kako se poučavalo. Ipak, ne kažem to kritički, mladi lakše putuju, sve je jeftinije, može se otići bilo gde, izloženi su internetu…. Ponekad kad razgovaramo o projektima i referencama pomene se Arhigram, a oni ne znaju da je to jedna od konceptualno najuticajnijih arhitektonskih grupa koja nije gradila, ali čiji se uticaj oseća čak i danas.

Mladi diplomanti nemaju isto razumevanje istorije arhitekture kao što je to imala moja generacija i one pre mene.

Razumeju li arhitekturu 20. veka?

O da. Nisam rekla da ne razumeju. To je tipično. Imamo u ofisu arhitekte iz celog sveta, što je karakteristično za biroe koji rade na internacionalnom nivou. Svako od njih donosi različito obrazovanje, kulturne reference, senzibilitete. I to čini razgovore mnogo bogatijima. Što to je jako pozitivno.

Znači sretni ste?

Jesam, ali moram da kažem da je Bregzit naštetio pristupu Evropskoj uniji i slobodnom kretanju arhitekata Evropom.

Amanda Levit održala je predavanje u Beogradu 9. juna; Foto: M. Đoković

Izabrali smo za vas…

Postani deo Gradnja zajednice

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Srodni tekstovi

Ostavite odgovor

Obavezna polja *