Slučaj Paundberi: Očuvanje nasleđa ili fejk arhitektura?
Dok se jedni dive niskoj spratnosti zgrada i podražavanju stare arhitekture, drugi pak govore da je grad zarobljen u vremenu i da pruža lažnu nostalgiju.
Ukoliko vas put nanese u Englesku i nabasate na idilični savršeno očuvani gradić Paundberi (Poundbury), verovatno ćete ostati bez daha i pohvaliti Engleze kako „pažljivo čuvaju svoje nasleđe, za razliku od nekih… nas, na primer“. Ali, to je varka. Paundberi je sasvim nov grad, sagrađen u tradicionalnom stilu.
Naime, Paundberi se nalazi u idiličnoj grofoviji Dorset, na jugu Engleske, i građen je tako da bude namerno „starinski“ po svom izgledu i urbanizmu i da se uklopi u okolne gradiće, ali to je urađeno s namerom.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Šareni portugalski gradić: Costa Nova
- Britanska kraljevska porodica podiže novi održivi grad u Engleskoj
Prinčev upliv u estetiku
Paundberi se nalazi odmah pored Dorčestera, a na ovu ideju došao je zapravo veliki ljubitelj i zagovarač „arhitekture restauracije“, Princ od Velsa, prestolonaslednik Čarls lično.
Arhitektura restauracije se zalaže da se sve gradi u stilovima koji su bili lokalni pre moderne i globalizacije, a Čarls je vatreni obožavalac ovog stila i ulaže puno novca em u restauracije postojećih starih gradskih jezgara po svetu, em i u gradnju novih po ugledu na stare.
Zapravo, princ od Velsa je i dao zemlju na kojoj se gradić izgradio, pa otud i njegov upliv u estetiku.
Posle završetka gradnje Paundberi će imati šest hiljada stanovnika.
Sam gradić je projektovao Leon Krir, arhitekta neoklasičar, koji je svoj rad zasnivao na filozofiji „novog urbanizma“ i tradicionalnoj arhitekturi Britanije – ušorenost, parkovi, fasade od tamnih opeka.
Posle završetka gradnje, a to se očekuje 2025. godine, ako pandemija nije pokvarila neke rokove, grad će imati 6.000 stanovnika, a trenutno ih u dovršenim kućama ima oko 3.500, uključujući i 180 firmi, radnji i agencija.
Kažu da je Krir uzeo kao uzor grad Tetberi i da je značajno „pozajmljivao“ sa njegovih ulica.
Lažna nostalgija
Jedan od problema s kojima su se gradovi iz projekta „new towns“, koji su uglavnom bili građeni oko Londona, bio je taj da urbanistički nisu odgovarali duhu Londonaca koji su bili iseljeni tamo, te da je veliki broj građana Bazildona ili Milton Kinsa, na primer, na kraju ponovo završio u Londonu.
Paundberi je pokušao da drugačijim likovnim jezikom u izgradnji grada reši problem napuštanja „new towns“-a.
Naravno, od početka se povela žustra rasprava da li je Paundberi sjajan primer vraćanja tradiciji ili na nivou fejk-kiča kineskih replika evropskih gradova.
Oni koji ga hvale, divili su se niskoj spratnosti zgrada i podražavanju stare arhitekture.
Oni koji ga hvale, divili su se niskoj spratnosti zgrada i podražavanju stare arhitekture, a protivnici su govorili da je zarobljen u vremenu i da pruža lažnu nostalgiju, te da se novi gradovi imaju graditi po trendovima deceniije u kojoj se grade, a ne po ličnim nostalgičnim fantazijama.
Druga je kritika bila to što nije redukovano korišćenje automobila, iako je to bilo prvobitno planirano – grad je sada isti kao i svaki drugi, motorizovan.
Grad dobio i kritike i pohvale
No, čija zemlja, toga i ukus. Paundberi je izgrađen po principima princa Čarlsa, koji je poznat po čvrstim stavovima koji osporavaju posleratne trendove u planiranju prigradskih naselja i satelitskih gradića.
Čarls je svoje urbanističke svetonazore dugo brusio, a i kraljevska je glava, pa je imao znatan uticaj na škole izgradnje u Britaniji.
Od početka gradnje, 1993. godine, grad je dobio i kritike i pohvale od arhitekata i kritičara dizajna i projektovanja.
Planeri kažu da dizajniraju razvoj oko ljudi, a ne oko automobila.
Razvoj je izgrađen prema tradicionalnom urbanom obrascu visoke gustine, a ne prema prigradskom, fokusiranom na stvaranje integrisane zajednice prodavnica, preduzeća i privatnih i društvenih stanova. Takođe, nema zoniranja.
Planeri kažu da dizajniraju razvoj oko ljudi, a ne oko automobila, i imaju za cilj da obezbede okruženje visokog kvaliteta, od arhitekture do odabira materijala, do putokaza i pejzaža.
Prozori radi čiste estetike
U opisu razvoja navedeno je postojanje centra izgrađenog u klasičnom stilu i spoljašnjih područja u narodnom stilu, a elementi istoricizma uključuju ograde od kovanog gvožđa, tremove, kao i „slepe prozore“, koji nemaju stakla, već tradicionalno imaju čisto estetsku funkciju.
Bilo kako bilo, gradnja se uskoro završava, ali ne i rasprave. U časopisu Architect, profesor Vitold Rabčinski je pun panegirika: „Paundberi otelotvoruje društvene, ekonomske i inovacije planiranja koje se mogu nazvati samo radikalnim.“
Ali, ni kritičari nisu ćutljivi: „lažan, bezdušan, autoritaran i mračno sladak“, kažu oni kojima nije godilo ovakvo prizivanje nostalgije.
Ovo nije nostalgija, već znanje koje se prenosi iz veka u vek.
Pre nekoliko godina Oliver Vejnrajt iz Gardijana, britanski kritičar arhitekture i dizajna, napisao je da je „Paundberi, tradicionalističko selo princa od Velsa u Dorsetu, dugo je ismevan kao feudalni Diznilend“, ali da sada grad počinje da živi.
Prema engleskom filozofu Ser Rodžeru Skratonu, „proporcije grada su ljudske proporcije; detalji su mirni za oko. Ovo nije sjajna ili originalna arhitektura, niti pokušava da bude; to je skroman pokušaj da se stvari isprave prateći obrasce i primere iz tradicije. Ovo nije nostalgija, već znanje koje se prenosi iz veka u vek.“
Između divljenja i užasavanja
Naravno, lepota jeste u oku posmatrača, ali i u umu posmatrača. Uprkos ljubiteljima, Paundberi će nekima biti populistički kič, nastao pod presijom nostalgične neobrazovane javnosti koja zahteva poznate oblike. Prosto, fejk arhitektura. Laž kao, recimo, savremeni centar Skoplja.
Turisti i arhitekti i dalje dolaze u gradić, neki da se dive, neki da se užasavaju. Bitke oko procene estetike i estetske vrednosti Paundberija će biti duge i vatrene.
