Zašto uživamo da gledamo kako se gradovi uništavaju u filmovima katastrofe?
Odgovor na pitanje kako na naš mozak i emocije utiče gledanje apokaliptičnih scena ukorenjen je u psihološkim principima koje je postavio Sigmund Frojd.
Film „Dan posle sutra“, koji je premijerno prikazan 2004. godine, zasnovan je na knjizi The Coming Global Superstorm, autora Arta Bela i Vitlija Stribera, i govori o potencijalno katastrofalnim efektima klimatskih promena do kojih bi moglo doći ako zanemarimo upozorenja naučnika širom sveta.
Rezultat bi, prema ovo scenariju, mogao biti niz ekstremnih vremenskih prilika koje nikada ranije nisu zvanično zabeležene, a na kraju čak i novo ledeno doba.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Bjarke Ingels osmislio redizajn čitave planete u cilju zaustavljanja klimatskih promena
- Scenografija filma Parazit kao inspiracija za enterijer stana u Ljubljani
Privlačnost filmova o uništenju
Mnogi veliki gradovi širom sveta, uključujući i Njujork, Tokio, Los Anđeles, London i Pariz, nisu bili pošteđeni od uništenja na bioskopskom platnu.
Bilo da se radi o prirodnoj katastrofi, udaru meteora, invaziji vanzemaljaca ili osvajanju grada od strane džinovskog, nezaustavljivog stvorenja, postoji nešto u filmovima sa takvom tematikom što im donosi veliku popularnost.
Dok posmatramo najgore scenarije koji se odigravaju na ekranu, zamišljamo svet u kom se naši najveći strahovi čine preuveličanim ili gotovo nemogućim, ali neminovno je i da nam se javlja pomisao „Šta ako…?“, što nas na neki način privlači da gledamo ovakva filmska ostvarenja.
Odgovor je ukorenjen u psihološkim principima koje je prvi postavio Sigmund Frojd.
Zašto onda uživamo da gledamo kako se gradovi uništavaju? Kako piše ArchDaily, odgovor je ukorenjen u psihološkim principima koje je prvi postavio Sigmund Frojd, koji je otkrio da postoji mali element zadovoljstva kada je u pitanju gledanje scena u kojim se vaši najgori strahovi hipotetički ostvaruju.
Distopijski filmovi često za osnovnu temu imaju društvenu kritiku, gde nam daju preuveličano upozorenje da, ukoliko nešto preduzmemo ili ne preduzmemo, onda ishod može biti fatalan. Stvarnim pretnjama na ovaj način se daje osećaj fantazije.
Biće skoro propast sveta
To nas dovodi do pitanja: Ukoliko ne preduzmemo korake ka zaustavljanju klimatskih promena, hoće li se Njujork zamrznuti? Ako pustimo majmune na San Francisko, kao što je to urađeno u filmu „Planeta majmuna“, hoće li mostovi izgoreti i na kraju se i čitava civilizacija urušiti?
Nismo sigurni, ali kada vidimo mesta koja su nam poznata ili čak mesta u kojima živimo kako stradaju na filmu i iznenada prestaju da postoje, naši umovi požele odmah da preduzmu kontrolu nad situacijom.
Pored toga, gledanje stradanja nekih od najčuveniji svetskih institucija ili građevina, kao i simbola gradova poput Kipa slobode prekrivenog ledom, daje nam osećaj da će civilizaciji uskoro doći kraj.
Gledaoci su bili toliko uplašeni scenama da su neki od njih vrišteći istrčavali iz bioskopa.
Po izlasku filma „Godzila“ 1954. godine, gledaoci su izjavili da su bili toliko uplašeni scenama u kojima je džinovsko stvorenje uništilo Tokio da su neki od njih vrišteći istrčavali iz bioskopskih sala.
Međutim, to je i dalje bio izuzetno popularan film i to među narodom kome su dva grada uništena u nuklearnim napadima samo jednu deceniju ranije.
Govori se zapravo da je ovo ostvarenje imalo snažnu antinuklearnu poruku koju je reditelj želeo da pošalje Japanu, koji je bio na svom putu oporavka.
Uništenje Tokija je prema režiseru Hondi bila metafora za to kako je „Godzila“ predstavljala i blagoslov i prokletstvo, te da bi uticaj zapada mogao dati naciji priliku da se obnovi pod sopstvenim uslovima.
Nepovratni uticaj na zagađenje
„Dan posle sutra“ završava se dramatičnom scenom u kojoj dva astronauta iz Međunarodne svemirske stanice gledaju na severnu hemisferu Zemlje, koja je prekrivena ledom, te jedan drugom kaže:
– Da li si ikada video da je vazduh tako čist?
Na ovaj način se sugerisalo da je uzrok ove globalne katastrofe naše lično delo i naš nepovratni uticaj na zagađenje.
Ovaj film, kao i mnogi drugi, ne samo da potpuno uništava svet radi pukog uzbuđenja, već nas i upozorava da je vreme da reagujemo pre nego što više ne budemo mogli da živimo u gradovima koje gradimo.
