Pet dvoraca u centralnoj Srbiji koje moramo spasiti

Nakon što vidite u kakvom su stanju nekada reprezentativni objekti srpske arhitekture, doći će vam da se zapitate: Da li mi mrzimo sopstvenu istoriju?

Kada je došao socijalizam, posle 1945. godine, činilo se da nove vlasti namerno žele da pokažu da je negdašnji sjaj buržoaskih građevina prošao, te su palate i dvorce širom Srbije pretvorili u „utilitarne“ zgrade – tu su se smestili hoteli, direktorijati raznih poljoprivrednih kombinata, škole. Ali, imali su ti dvorci i te palate neku namenu.

A kada je došla tranzicija, kao da se pojavila nova grupa ljudi koja želi da kaže da je samo novo dobro, a da restauracija starog i tuđeg nije poželjna. Kao što je Isak Njutn rekao: „Lako mi je bilo, stajao sam na ramenima divova“ – samo obratno. Ovde kao da je ideja vodilja: „Ne želim da stojim na ramenima divova!“.

Predstavljamo vam 5 dvoraca u Centralnoj Srbiji koje zaista moramo spasiti.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Sedam vojvođanskih dvoraca koje moramo spasiti
• Gorelo Staro zdanje: Evo u čemu leži značaj ove zgrade

1. Dvorac Džervin, Knjaževac

Danas je svi zovu „Vila Džervin“ ili „Dvorac Džervin“, zato što je bila centar poljoprivrednog dobra sa istim imenom, ali je njena istorija mnogo slikovitija. Pravilnije bi bilo „Vila Cvetković“ ili „Cvetkovićev dvorac“, budući da ju je, na zabačenom i pomalo jezovitom mestu na raskrsnici koja sačinjava završetak Grobljanske ulice i raskrsnice koja vodi ka groblju, sazidao 30-ih godina 20. veka slavni knjaževački i beogradski kafedžija i hotelijer Đorđe – Đoka Cvetković.

Neki kažu da je vila, koja je građena poput „Lastavičjeg gnezda“ na Krimu, i koja pripada talasu „fantastičnih zamkova“, sagrađena tek 1939. godine, neposredno pred Drugi svetski rat, što joj daje posebnu tragičnost – tek malo je uspela da poživi kao dom pomenutog Cvetkovića.

Vila je posedovala vlastiti vodovod, kao i kanalizaciju, i rezervoar sa vodom od 300 litara na vrhu.

Zanimljivo je da ju je Cvetković dao sagraditi kao simbol svoje moći, za skoro milion tadašnjih dinara, što je bila ogromna svota. Cvetković je posedovao slavnu beogradsku kafanu „Kolarac“, a bio je, zahvaljujući ugovorima sa vladom koji su bili veoma unosni, i veliki vojni liferant.  Takođe, bio je ekskluzivni zastupnik „Plzenjskog piva“ iz Čehoslovačke. Zanimao se i za kinematografiju i bio jedan od njenih pionira.

Đorđe nije slučajno izabrao stil zamka iz zapadne Evrope, budući da je sam išao često u Plzenj na dogovore i odsedao u obližnjoj banji Karlove Vari (Karlsbad) družeći se sa elitom finansija tadašnje Evrope.

Vila ima prizemlje, dva sprata, kao i vidikovac i kulu, a bila je još tada najsavremenije opremljena – imala je masivni nameštaj, češku keramiku u sanitarnim čvorovima, kaljeve peći, kao i ukrasni zid visine tri metra kao zaštitu od nezvanaca.

Takođe, posedovala je vlastiti vodovod, kao i kanalizaciju, i rezervoar sa vodom od 300 litara na vrhu. Oko vile je bio vinograd, a na 85 ari bile su zasađene najbolje sorte vinove loze.

Moša Pijade sprečio konfiskaciju

Već 1941. Knjaževac prelazi pod bugarsku vlast, ali se Đokino vlasništvo ne dira, za razliku od njegovog prezimena, koje postaje Cvetkov. Kada se 1944. godine Bugari povlače, Cvetkov ponovo postaje Cvetković, ali nove vlasti nemaju razumevanja za bogataše.

Već 1947. godine on umire, ostaje bez naslednika, a jedini prijatelj mu je ostao Moša Pijade, kome je Đoka slao pakete u zatvor, da bi mu se Moša odužio time što imanje i vila ipak nisu konfiskovani 1945. godine. Pijade je čak slao i lekove Cvetkoviću tokom poslednjih godina bolesti, kada je bio zaboravljen od svih i usamljen.

Godine 1967. vilu otkupljuje kombinat Džervin, koji ima svoje zvezdane trenutke u socijalizmu, ali 2002, u doba tranzicije, propada i zgradu otkupljuje Jugobanka, koja je nedugo zatim prodata strancima, kojima ona ne treba, te se seli kod novih i novih vlasnika koji sve manje mare za nju. Njena belina sa bordo detaljima sve više je sablasna, a rastinje i šiblje je polako sklanja od pogleda.

2. Vila Draga, Banja Koviljača

Vila Draga je dvorac sa najtragičnijom sudbinom u Centralnoj Srbiji. Neverovatan nemar u banjskom gradiću Banja Koviljača, koji se ne može meriti ni sa čim osim za Chaltubom u Gruziji ili Banjom Herkulane u Banatu, u Rumuniji, doveo je mnoge vile ovog grada u jadno stanje.

A ako izuzmemo Kur Salon, koji dominira centralnim Banjskim parkom, najreprezentativnija i najraskošnija vila Banje Koviljače, a istodobno i u najgorem stanju, upravo je Vila Draga, koja se nalazi u neposrednoj blizini pravoslavne crkve, kao i Vile Zdravlje.

Vila “Draga” sagrađena je odmah iznad parka i crkve, a ispod brda i šume koja krije Koviljkin grad.

Ona je imala eminentne goste, budući da je i sam kralj Petar I Karađorđević često dolazio u posetu i odsedao kod svog prijatelja, trgovca Marjana Katića, čija je vila bila. Danas je doživela tužnu sudbinu, kao Špicerov dvorac. Nalazi se pred urušavanjem.

Petar prvi je odmah po stupanju na presto počeo sa gradnjom kraljevske banje, a za njim su išli i mnogi bogati ljudi, kakav je bio običaj tog vremena, i pravili vile sebi tamo gde i kralj. Među njima je bio i kraljev prijatelj Katić. Marjan je sagradio i najlepšu vilu, koju je nazvao “Draga”, odmah iznad parka i crkve, a ispod brda i šume koja krije Koviljkin grad.

Rezultati višegodišnjeg nemara

Vila je još uvek u vlasništvu Železnica Srbije, koje izgleda nemaju pojma šta s njom, i polako propada.

Ima prostran trem i terasu, sa stubovima od betona koji se još uvek drže. Trem je polukružan i ima elemente secesije, tada trendi stila gradnje. Zgradu je pojela vlaga, unutrašnjost je ruinirana, krov je popustio, a ukradene su i električne instalacije.

Stepeništima nedostaju ograde, sva stakla su polupana, a drvenarija je trula. Na spratu se nalazi terasa sa secesijskim ukrasima u stilu alpskih kuća, sa drvenom ogradom koja se raspada. Unutrašnjost je puna šuta.

 3. Staro zdanje, Aranđelovac

Najtragičniju sudbinu ipak možda ima Staro zdanje u Aranđelovcu, koje je nedavno napunilo novinske stupce, kako se to nekad popularno govorilo. A Staro zdanje jeste jedan od najlepših dvoraca u Srbiji i rame uz rame sa „Kapetan Mišinim zdanjem“ smatralo se najlepšom zgradom u Kneževini Srbiji.

Knez Mihajlo je voleo Ugarsku i Evropu, ali je bio i romantični nacionalista. On je inicirao njegovu gradnju, 1868. godine, a za projektanta je uzeo Kostu Šreplovića, koji je završio škole u Minhenu. Knez Mihajlo je sam bio veliki pobornik sjedinjenja srpskog duha i evropske modernosti, te je u Staro zdanje utkan duh romantizma.

Težnja kneza Mihaila bila je da Skupština Kneževine Srbije bude baš Staro zdanje.

Starom zdanju bila je namenjena velika sudbina: težnja kneza Mihaila bila je da Skupština Kneževine Srbije bude baš Staro zdanje, sa svojih 9.000 m², a s obzirom da je tada prestonica Srbije bila u obližnjem Kragujevcu, ovo je bila logična ideja.

Međutim, kako je prestonica prebačena u Beograd, ova ideja je odbačena, te je Staro zdanje postalo ogroman letnjikovac kneževske porodice Obrenović.

Ekskluzivni hotel i u vreme socijalizma

Naravno, posle Majskog prevrata i promene dinastija, 1903. Staro zdanje, kao i sve što je bilo vezano za Obrenoviće, gubi značaj. Ali, već 1906. se gradi pruga uskog koloseka od Beograda do Aranđelovca, te Staro zdanje postaje hotel koji udomljuje navalu gostiju. Staro zdanje ostaje ekskluzivni hotel i u vreme socijalizma.

Međutim, i ovaj hotel je propao, dvorac je vandalizovan, u njemu je nedavno izbio požar za koji se sumnja da je podmetnut, pa nam ostaje samo nada da će Opština Aranđelovac, koja je u posedu dvorca, renovirati objekat.

Kada to već nije uspelo premijeru Zoranu Đinđiću koji je 2002. tražio da se do 2004. godine, odnosno do 200-godišnjice Prvog srpskog ustanka, zdanje pretvori u simbol srpske kulture. On nije doživeo 2004, dvorac jeste, ali ovako – neće ni on dugo.

4. Karađorđev dom, Rača kragujevačka

Tek tako iznebuha, u malom selu Rača pored Kragujevca, uzdiže se palata dostojna engleskog „kantrisajda”. Ali, za razliku od britanskih, koji su vešto održavani, ovaj očigledno propada. Čiji je bio? Karađorđev? Nikako, u to doba Srbija je imala male kuće, kao u Vukovom Tršiću. Natpis „Karađorđev dom“ je, zapravo, sećanje na ime koje je kralj Aleksandar I Karađorđević dao ovom velelepnom objektu.

A dvorac pod imenom „Karađorđev dom“ u Rači sagrađen je za smeštaj napuštene dece i siročadi iz novoosnovane Dunavske banovine, koja je obuhvatala Vojvodinu i Severnu Srbiju. Izgradnja je omogućena donacijama kraljice Marije i bogatih građana Rače.

Svojom razuđenošću i lepotom ubrajala se u lepše i reprezentativne objekte u Kraljevini Jugoslaviji.

Projektovao ga je arhitekta Dušan Mičević, a građen je od 1929. do 1933. Svojom razuđenošću i lepotom se svojevremeno ubrajala u lepše i reprezentativne objekte u Kraljevini Jugoslaviji. Na fasadi mu stoji nešto drugačiji naziv: „Dom Karađorđa“, u genitivu.

Ima tu i renesanse i secesije, i klasicizma, i sa pravom možemo reći da je dvorac sagrađen u eklektičnom stilu. Prvobitno je fasada bila ofarbana u oker boju; danas je obojena zelenom bojom koja otpada s fasade i već je izbledela. Ko je odlučio da je zelena boja prikladnija, nikad nećemo doznati.

Bila je osnovna škola, pa dom za izbeglice sa Kosova i Metohije posle 1999, a danas je napuštena i derutna.  Mnoga su prozorska okna polomljena. Umesto da bude… bilo šta korisno ili na ponos.

5. Vila Klefiš, Jagodina

Dođe preduzetnik iz Italije, nemačkog je porekla, a uputi se u Srbiju. Napravi veliku industriju i vilu koja treba da ga podseća na rodni kraj.

U pitanju je Pjetro Klefiš (Pietro Kleefisch), poreklom iz severne Italije, koji je čuo da u Srbiji ima puno stoke, pa je 1901. godine pohitao da napravi mesnu industriju. Već 1945. njegovom nasledniku oduzeće i vilu i fabriku, i to će postati današnji Juhor. No, malo o vili.

Vila je, u stara dobra vremena, tako rumena i sa italijanskim renesansnim lukovima na prozorima, sa primesama cvetne gotike, imala reprezentativnu funkciju.

Zidovi su glatki, dok su plafoni plitke plastične dekoracije sa gipsanom rozetom u sredini.

Njen enterijer je takođe bio bogato uređen, posebno prizemlje koje je služilo za doček gostiju, organizovanje poslovnih sastanaka i raznih kulturnih događaja.

Podovi su izrađeni od italijanskog keramičkog mozaika, a sporedni prostori od mozaičkog parketa sa geometrijskim oblicima. Zidovi su glatki, dok su plafoni plitke plastične dekoracije sa gipsanom rozetom u sredini.

Danas je napuštena i zarasla. Prozori su na nekim mestima razbijeni. Dvorište je zaključano. Najlepša zgrada u Jagodini puštena je na nemilost zlom zubu bezdušnog vremena.

Fotografije: Mladen Sekulić, Goran Zlatković, Đorđe Mladenović, ustupljeno sa sajta i projekta Dvorci Srbije koji je pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije

Izabrali smo za vas…

• Domaća pamet: Digitalna restauracija starih arhitektonskih objekata