Gorelo Staro zdanje: Evo u čemu leži značaj ove zgrade
Nakon neuspešne privatizacije hotel je 2019. vraćen u vlasništvo države, čime je monumentalni objekat iz 19. veka nastavio da propada čekajući neke bolje dane.
U utorak uveče došlo je do izbijanja požara u hotelu „Staro zdanje“ u Bukovičkoj banji u Aranđelovcu. Srećom, požar je ugašen oko 1 sat izjutra i, kako navode vatrogasci, izgoreo je krov nad desnim krilom zgrade.
Prava je sreća, ali i stručnost vatrogasaca, što se požar nije dalje proširio, jer je veći deo konstruktivnih elemenata i stolarije izgrađen od drveta, a koji su već godinama u trošnom stanju.
Ali koliko je naša javnost upoznata sa značajem ove zgrade i kolika bi bila tragedija da je šteta bila veća? Da li naše kulturno blago mora biti najpre uništeno da bismo saznali njegovu vrednost?
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Fasade u plamenu: Koji materijal je najizdržljiviji tokom požara
- Obnova Notr Dama može biti pogubnija od požara?
Kompleksna istorija i arhitektonska vrednost
Možda da krenemo sa lakšim pristupom… Svi oni koji su bili na đačkim ekskurzijama i posetili Aranđelovac, morali su obići, bar spolja, ovaj monumentalni objekat. Da, to je onaj „veliki žuti dvorac“ kako deca obično opisuju zgradu, pored koje bi se slikali.
Ali nekako svima promakne neka konkretna informacija o zgradi, osim što je u sećanju većine nas ona ostala kao stari, trošni, napušteni objekat, koji je nekada bio hotel. Njegova istorija i arhitektonska vrednost su daleko kompleksniji.
Veliki iskorak za Kneževinu Srbiju
Inicijativu za podizanje Starog zdanja pokrenuo je još knez Miloš 1859. godine, tokom svoje kratke druge vladavine. Projekat biva poveren domaćem „indžiniru“ (arhitekti) Kosti Šreploviću, koji se tih godina vratio sa školovanja iz Minhena.
Odabir domaćeg arhitekte, školovanog na prestižnom inostranom univerzitetu (ne priučenog neimara ili stranca) bila je veliki iskorak za tadašnju Kneževinu Srbiju. Naravno, ovaj odabir nije bio slučajan jer je arh. Šreplović bio učenik češkog arhitekte Jana Nevolea, autora svima poznatog Kapetan-Mišinog zdanja.
Vrlo je verovatno da je u projektovanju ovog monumentalnog objekta učestvovao i sam Šreplović i da se u projektovanju Starog zdanja veoma ugledao na delo svog učitelja. To se može zapaziti po romantičarskoj arhitekturi u kojoj su izvedena oba objekta.
A ne računajući nekolicinu sakralnih objekata, ove dve zgrade su jedini primeri profanih objekata izvedenih u duhu romantizma u Kneževini Srbiji polovinom 19. veka.
Možda je sada malo jasnije kolika bi šteta bila načinjena da je objekat nesrećnim spletom okolnosti u potpunosti izgoreo. Ali postavlja se pitanje – zbog čega je ovako značajan objekat doživeo svoju sadašnju sudbinu?
Od Obrenovića do Aleksića
Zgrada je zidana u periodu od 1865. do 1872. godine, kada i umire arhitekta Šreplović. Služila je kao letnjikovac, ali i kao prostor za prijeme dinastije Obrenović i nakon Majskog prevrata 1903. godine gubi ovu funkciju.
Srećom, tri godine kasnije, Aranđelovac prugom biva povezan sa Beogradom, pa je sve više Beograđana moglo da poseti ovu varoš i obližnju Bukovičku banju za odmor ili vikend, te je i samo zdanje prenamenovano u hotel.
Njegova funkcija ostaje nepromenjena oko stotinu godina, kada nakon kriza u državi i kraha državnih institucija, doživljava sudbinu mnogih ugostiteljskih objekata. Tokom 2000-ih hotel biva privatizovan, ali tek od 2012. godine, novi vlasnik, industrijalac i hotelijer Miroljub Aleksić, odlučuje da ga renovira.
Isprva je ovo delovalo kao dobitno rešenje jer je Aleksić iza sebe imao u vlasništvu najmanje dva referentna hotela – Izvor (Aranđelovac) i Tornik (Zlatibor), koji su bili ekskluzivno opremljeni i imali krajnje pozitivne kritike gostiju.
Neprikladnom rekonstrukcijom objekat bi izgubio svoju kulturno-umetničku vrednost.
Međutim, niko nije obraćao pažnju na jedan detalj, a to je da je i pored kvalitetnog opremanja i rekonstrukcije, g. Aleksić svojim arhitektama davao vrlo malo slobode u likovnom izrazu i da su oba ova hotela bila izvedena u duhu arhitekture ruskih oligarha, gde su stilovi, boje, materijali krajnje amaterski-kič odabrani od strane svog vlasnika.
To i ne mora biti nešto važno kada je u pitanju zidanje novih ili rekonstrukcija starijih objekata, koji nemaju neku kulturno-istorijsku važnost, ali je u slučaju hotela „Staro zdanje“ to bio veliki problem.
Naime, po rečima osoba koje su bile uključene u proces rekonstrukcije Zdanja, g. Aleksić je predlagao neprikladne elemente, koji su drastično odudarali od postojećeg ili prethodnog eksterijera/enterijera, sa čime služba zaštite nije mogla da se složi jer bi takvom neprikladnom rekonstrukcijom objekat izgubio svoju kulturno-umetničku vrednost.
Sinoćni požar kao opomena
Problemi su trajali do 2019. godine, kada g. Aleksić odlučuje da se povuče i hotel vrati u vlasništvo države, koja u tom trenutku nije imala rešenje za objekat.
Tačnije rečeno, država nije pokretala proces rekonstrukcije jer nije imala interes da upravlja ugostiteljskim objektom, a nije pronađen neki novi vlasnik koji bi otkupio ovo monumentalno zdanje.
Time je objekat nastavio da propada i da čeka neke bolje dane, ali i investitore, koje bi mu povratili izvornu slavu i arhitekturu. Sinoćni požar je samo opomena da se rešenje mora naći što pre!
