Novi Sad – moderni grad: Kako je urbanistička misao evoluirala od pedesetih godina do danas
Koliko se Novi Sad zapravo promenio i kako je došao do ovog gde smo danas, govore nam autori izložbe posvećene modernosti najvećeg vojvođanskog grada.
Ukoliko vas ovih dana put navede pored novosadskog Spensa u večernjim časovima, teško ćete proći a da primetite ogromnu svetlosnu instalaciju koja sija u punom sjaju. Luster, dug 80 metara, koji je 1981. godine stigao iz fabrike „Dekor” iz Zaboka kod Zagreba, sa 2.500 sijalica, bio je jedan od najvećih u Evropi. Zbog lebdeće strukture radnici su ga nazivali „Svemirac”.
Dugo vremena, ova ogromna svetleća konstrukcija bila je van funkcije. Međutim, novosadske arhitekte rešile su da ga obnove i da pod njim organizuju izložbu posvećenu modernističkom Novom Sadu. Sa novih 750 LED sijalica, Svemirac obasjava stakleni hol i poziva sve sugrađane da pogledaju izložbu koja traje do 26. februara.
Sa novih 750 LED sijalica, luster obasjava stakleni hol i poziva sve sugrađane da pogledaju izložbu koja traje do 26. februara.
Multimedijalna izložba pod nazivom „Novi Sad – moderni grad“, otvorena 12. februara, stavlja u fokus industrijalizaciju najvećeg vojvođanskog grada, radikalnih infrastrukturnih promena, novih prostora za život u gradu, kao i mesta na kojima se uspostavljao društveni život građana u drugoj polovini 20. veka.
Kroz šest priča praćenih do sada neprikazanim, arhivskim snimcima izgradnje grada, objašnjavaju se svi ključni procesi koji su kreirali modernost Novog Sada. Kruna izložbe je polučasovni dokumentarni film posvećen Novkabel – kuli usred ravnice.
O ovoj manifestaciji razgovaramo sa dr Draganom Konstantinović i Slobodanom Jovićem koji su pored Maje Momirov, dr Miljane Zeković, dr Višnje Žugić i Bojana Stojkovića, autori izložbe.
Šta je bila ideja iza izložbe „Novi Sad – moderni grad“?
Slobodan: Ova izložba je kruna, odnosno rekapitulacija višegodišnjeg rada na onome što mi smatramo jako važnim, a to je da Novi Sad u istoriji svog urbanističkog razvoja prepozna jednu značajnu kariku koja trenutno nedostaje, a to je zapravo karika modernog, modernističkog Novog Sada, koja nekako ostaje u drugom planu u odnosu na ono što većina ljudi smatra Novim Sadom – srednjeevropski grad sa austrougarskim nasleđem i istorijskim centrom – što, kada pogledamo realno, čini mali procenat grada. Veliki, drugi deo grada, koji je nastao u procesu modernizacije, ostaje potpuno nevidljiv, a sada je možda prošlo dovoljno vremena da možemo da se osvrnemo ka tome, sagledamo ga sa neke objektivne distance i na neki načim dodamo tu kariku u lanac Novog Sada.
Izložba nije nikakva nostalgija, već objektivno sagledavanje situacije.
Dragana: Dodala bih da naša izložba nije nikakva nostalgija, već objektivno sagledavanje situacije. Ako je 80% gradskog tkiva izgrađeno u periodu nakon Drugog svetskog rata, onda prosto mislimo da je neophodno da ga vidimo, razumemo, vrednujemo i prepoznamo kao neku bazu savremenosti. Jako nam je bitno da se grad razume u svojoj sveukupnosti da bi se planirala njegova budućnost.
Slobodan: Za sve nas, i kao naučne radnike, istraživače, ali i kao aktere savremenog arhitektonskog i urbanističkog konteksta, jako je važan bio ovaj proces u kome smo mi, u stvari, morali da naučimo o tome šta je zapravo Novi Sad, kako je on nastao, na kojim osnovama je nastao, šta su to ključni aspekti koji su uticali na njegov razvoj, i da onda, što je Dragana rekla, to bude baza za neko savremeno arhitektonsko delovanje. To smatramo izuzetno važnim jer mislimo da je potrebno napraviti određenu vrstu kontinuiteta u odnosu na ono što imamo u praksi, a to je konstantno resetovanje urbanističke logike i koncepta u gradu.
Šta bi, na primer, bila ta baza? Šta je ono što nosimo iz istorije i šta je to što može poslužiti kao temelj za neku buduću praksu?
Dragana: Po meni je sigurno vizionarstvo nešto što nedostaje savremenoj urbanističkoj i arhitektonskoj praksi, a sve ovo što možemo videti na izložbi je zaista bilo vizionarski. Pedesetih godina, kada je neko crtao plan bulevara u Novom Sadu, to je bilo radikalno i vizionarski i imalo je neki jasan cilj ka kojem se ide. Čini mi se da danas tog cilja baš i nema ili se stihijski postavlja u nekim kratkoročnim sagledavanjima grada. To je taj kontinuitet koji je Slobodan spomenuo, kontinuitet modernizacijskih ciklusa, da ih tako nazovemo, gde je svaki baziran na nečemu što je aktuelnost, a mi možda ni ne sagledavamo šta su naše aktuelnosti danas. Stalno to ponavljamo, kada je rađen plan za Mišeluk, tada su govorili o informatizaciji kao tercijalnoj delatnosti i nekom procesu koji dolazi, a mi danas, 40 godina kasnije, uopšte ne pričamo na koji način to određuje grad. Oni su osamdesetih videli da to dolazi, a mi ga ne prepoznajemo ni kad je došlo. To su neke bitne stvari, metodologije koje su korišćene, participacija, koja se danas nameće kao neka nova tema a koja je postojala još 80-ih godina, zatim, uopšte, urbanistička praksa, njena etika i sve ono što je okruživalo taj rad tada, to su isto neke temeljne tačke s kojih nastupamo dalje.
Slobodan: Stvar je i toga koje su osnove koje stoje iza modernizacije grada, šta su motivi modernizacije grada, a to je nešto što možemo da naučimo sagledavajući ovaj proces. Zašto gradimo infrastrukturu, zašto gradimo stanove, kako pravimo urbanističke poteze koji bi, recimo, doprineli razvoju industrije u gradu ili neke slične stvari, što možemo da vidimo kada ispitujemo ovaj proces retroaktivno. To je ono što zapravo danas fali – fali vizija i fali neka zdrava osnova na kojoj planiramo grad. Mi danas imamo možda jako pojednostavljenu osnovu na kojoj planiramo grad, a ona se zasniva isključivo na nekim ekonomskim faktorima i to onim koji nisu previše komplikovani. Pričamo isključivo o tome da čitav grad razvijamo razvojem stambenih zona, proizvodnjom nekretnina, prostora za prodaju na tržištu nekretnina i ne sagledavamo neke druge aspekte koji bi dugoročnije mogli da donose neke benefite, jer zapravo za te dugoročne procese nema toliko vremena. Ljubinko Pušić je osamdesetih rekao: „Mi se i danas ponašamo kao posle Drugog svetskog rata, kada smo mislili da grad možemo da izgradimo izgradnjom stambenih zgrada“. Grad se ne gradi izgradnjom stambenih zgrada, to je nešto što je vrlo važno shvatiti da bi danas mogli da postavimo drugačije parametre na kojima će se grad razvijati. Dragana je spomenula vizionarstvo – mi i danas živimo prema odlukama koje su donesene 1950. godine, strašno je uopšte i razmišljati o tome, jer su te odluke donesene u potpuno drugačijem sistemu, a mi s njima i danas živimo. Mi ne znamo da li današnji plan donosi nešto što ćemo da živimo za 50 godina i šta će to značiti za neke generacije koje dolaze posle nas, i to je možda i problem koji se javlja i neka pouka koju treba da izvučemo iz cele ove priče.
Mi i danas živimo prema urbanističkim odlukama koje su donesene 1950. godine.
Kako su se u to vreme delegirali urbanistički poslovi?
Slobodan: Ne treba to jako idealizovati. Ima jedna situacija, skoro anegdota, kad su u Beogradu pitali arhitektu Aleksandra Stjepanovića da li je imao afinitet prema nekom stilu, o povratku nekom stilskom izražaju, on ih je prekinuo i rekao im: „Pa, ne, to je takav bio sistem gradnje gradnje i mi smo tako gradili“ (smeh).
Uvek kada razmišljamo o savremenoj arhitekturi u Jugoslaviji, uvek govorimo da su se te ključne odluke desile kada je država odlučila da se okrene zapadnoj hemisferi, zapadnoj kulturi, a ne, recimo, sovjetskoj, te zato mi nemamo toliko razvijen socijalistički realizam, ali imamo modernizam koji je praktično istovetan kao u zapadnim zemljama. To vreme ne treba idealizovati i to je i prikazano ovde, pogotovo u priči „Grad na pesku“, gde mi prikazujemo kako je ta urbanistička misao evoluirala od pedesetih godina do, recimo, osamdeset i neke. Vi možete tačno da vidite na Novom Sadu, na određenim delovima grada, kako je se razvijala jedna urbanistička misao – od blokova na Satelitu gde su ređane generičke zgrade u bilo kakvom rasporedu, do Limana, do razvoja nekih mnogo složenijih sistema kao što je Novo naselje, pa do Mišeluka koji mi ovde predstavljamo kao kulminaciju neke urbanističke teorije i prakse u Novom Sadu. To je nešto što bi sa metodološke, teorijske strane izdvojili kao neko postignuće, koje smo, nažalost, zaboravili.
Šta je bilo toliko karakteristično kod rešenja za Mišeluk?
Dragana: Hajde da krenemo od metodologije, ako već pričamo kakva je nekad bila urbanistička praksa. RTV nam je čak ustupio snimak prezentacije GUP-a za 2000. godinu, negde s početka osamdesetih, koji se dešava u jednoj prelepoj sali, tu su pokačeni svi ti prilozi koji su, naravno, mnogo razumljiviji prosečnom stanovniku od ovih priloga koje vidimo danas. Priča se o svim vrednostima tog generalnog urbanističkog plana, ali i o manama, velikim problemima, kao što je problem zagađenja, dosta aktuelno pitanje još i tada, a ne samo danas. Za nas je to bilo veoma tužno otkriće.
Što se tiče Mišeluka, cela priča kreće od građana koji, recimo, predlažu i biraju naziv naselja na jednom javnom konkursu u dnevnim novinama. Mišeluk se planira kroz jedan vrlo složen dokument koji se zove Društveni dogovor o izgradnji naselja Mišeluk, koji potpisuju različite samoupravne interesne zajednice, grad i svi koji su akteri tadašnjeg finansiranja Mišeluka. Onda se raspisuje veliki jugoslovenski konkurs, gde prvi put učestvuju multidisciplinarni timovi. Tada se urbanizam po prvi put ne postavlja kao tehnika, nego kao jedan multidisciplinarni rad gde rade pravnici, ekonomisti, urbanisti, arhitekte, biolozi. Timovi su bili jako zanimljivi i tu prvi put vidimo da se naselje razmatra ne kao fizička struktura, nego kao jedan socijalno-ekonomski enterprise koji treba da se rodi od nule po nekim najvišim standardima tadašnjeg samoupravnog društva. Nakon toga, sam žiri organizuje simpozijum da tu temu proširi sa timovima iz raznih delova Jugoslavije, kasnije se to razvija u saradnji novosadskih i beogradskih instituta, što iz današnje perspektive izgleda sasvim nestvarno. To je sve išlo do te mere da su imali i scenario za dodelu ključeva građanima i useljavanje.
Ono što je isto zanimljivo kod Mišeluka jeste to što je u pitanju jedan autentičan izraz i koncept, možda ne za Novi Sad ali za Jugoslaviju sigurno.
Slobodan: Kada se istražuju svi dometi tog konkursa i simpozijuma posle, to je ulaženje u neke detalje koji se svode na život građana koji tu treba da žive, pa je, na primer, rađeno istraživanje o tome koja veličina trgovine je potrebna, da li je bolje imati jednu veliku robnu kuću ili više malih robnih kuća sa tačno propisanom kvadraturom. Oni već tada razmišljaju da je sekundarna industrija u Novom Sadu na zalasku, da nje više nema, te, naravno, govore o tercijalu, o uslugama, kao nečemu što je tada bio narastajući segment u gradu. Tu je i ono što je Dragana pomenula, informatizacija, odnosno informacione tehnologije. Poznato nam je da su novosadski urbanisti tog vremena u sklopu jedne razmene između SAD i Jugoslavije učestvovali u jednom projektu gde su prvi put ispitane neke metodologije planiranja kroz upotrebu softvera.
Ono što je isto zanimljivo kod Mišeluka jeste to što je u pitanju jedan autentičan izraz, autentičan koncept, možda ne za Novi Sad ali za Jugoslaviju sigurno, zato što se, između ostalog, zasniva na tom samoupravnom modelu, pa je ceo deo grada razdeljen na male stambene zajednice, gde oni praktično odlučuju – kao male organizacije, kao male firme – šta će se i kako će se razvijati u tom delu grada gde oni žive i to je bilo veoma specifično. Ono što se, nažalost, desilo bio je „Epilog jugoslovenskog optimizma“, kako se i zove film koji se bavi Mišelukom, jer istraživajući Mišeluk naleteli smo na tu rečenicu: „Mišeluk je nešto što je proisteklo iz poznatog jugoslovenskog optimizma“ (smeh). U svakom slučaju, ono što je za Mišeluk bilo problematično jeste period u kome se on realizovao i zapravo početak realizovanja Mišeluka je označio kraj jedne epohe optimizma u Jugoslaviji. Govorimo o 1981–1982. godini kada već sve polako ide u nekom drugom pravcu, te most na Mišeluku i tunel na Mišeluku ostaju kao jedini svedoci tog projekta, nikad završenog. Kako smo na otvaranju i naglasili, to možda simbolično znači da je Novi Sad u jednom trenutku, od tog planskog prelaska na sremsku i razvoja Mišeluka, neplanski krenuo na drugu stranu, prema Veterniku i Futogu, čime je dobijena potpuno drugačija koncepcija grada. Mi ne kažemo da je to loše, ali je sa današnjeg aspekta pitanje koliko bi realizacija Mišeluka bila dobra za sremsku stranu ili ne, ali to je svakako bio projekat zasnovan na jasnim stavovima, jasnim i proverenim teorijama, proverenim koncepcijama, i to je ono što nam zapravo danas nedostaje – jedan optimizam u planiranju Novog Sada.
Dotakli smo se teme informacionih tehnologija, te u tom kontekstu ne možemo da ne spomenemo „Novkabel“. Kakav je to projekat bio za tadašnje vreme?
Dragana: Tema „Novkabela“ je sa nama od samog početka rada, a rodila se tokom pripremanja izložbe „Fokus na modernizam“. Za nas je ta kula uvek bila jedan začudan objekat u industrijskoj zoni, iza kog smo znali da postoji neka super priča, jer niko ne sagradi kulu usred ravnice, među halama, a da nema neku dobru priču iza toga. Tako je krenulo istraživanje, na dva koloseka, koje se na kraju pretvorilo u fotkanje, pa u snimanje, pa u celu priču o filmu, sa sjajnim sagovornicima koji su nam potvrdili upravo to što nam je i plan za Mišeluk govorio, da je ta IT tema bila prisutna i u „Novkabelu“ kao jedan potpuno novi program, jer tada se verovalo da „Novkabel“ može da proizvede personalne računare i izbaci ih na tržište. Ipak, to nije bilo bez pokrića, naši sagovornici (za film, prim.ur.) su pričali da su išli na usavršavanje u Kaliforniju i da su došli odande sa iskustvima, a meni su potpuno fascinantne naše sagovornice, više ih je bilo, koje su sada IT stručnjakinje u penziji i koje pričaju o tome kao o najdivnijem periodu njihovog profesionalnog rada, gde su one kao svršeni studenti elektrotehnike našle svoje mesto u jednoj takvoj super fabrici.
Đorđe Tabaković bio jedan od najvećih graditelja fabrike „Novkabela“, ali i jedan od najvećih akcionara te fabrike pre Drugog svetskog rata.
Slobodan: Kroz „Novkabel“ se mogu sagledati dve važne stvari. Jedna jeste, naravno, razvoj industrije u Novom Sadu, jer „Novkabel“ je bio fabrika koja je postojala i pre Drugog svetskog rata. Ovde je zanimljivo reći da je Đorđe Tabaković bio jedan od najvećih graditelja fabrike „Novkabela“, koja se nalazila na lokaciji današnjeg Spensa, ali smo u dokumentima videli da je on bio i jedan od najvećih akcionara te fabrike pre Drugog svetskog rata (smeh). Novi Sad nije u startu bio planiram kao neki jako veliki industrijski centar, ali su hrabre urbanističke odluke dovele do prevrata i industrija je doživela neviđeni bum između 1950. i 1970. godine. Drugi aspekt priče o „Novkabelu“ je taj da se kroz njega može prikazati ono što je možda i najradikalnija urbanistička transformacija u gradu, a to je prebacivanje industrije u industrijsku zonu, koncentrisanje industrije. Na primer, Spensa na sadašnjoj lokaciji nikad ne bi moglo da bude da nije bilo planiranja industrijskih zona kod Kanala DTD koje i danas postoje. To je sa sobom donelo i ogromne promene u infrastrukturi, odnosno prebacivanje železničke pruge sa juga na sever Novog Sada, što je doprinelo velikim transformacijama i otvaranju ogromnog prostora za razvoj grada. U tom periodu grad prelazi na taj koncept zoniranja, koji je bio odlika tog vremena, da imate zonu za rad i zonu za stanovanje, jer su do tada fabrike bile razbacane po gradu, smeštene uz stambene zgrade, te su ljudi, prema dokumentima iz tog vremena, želeli da izbace tu industriju, jer govorimo o dimnjacima pod prozorima zgrada, o lošim ekološkim i higijenskim uslovima i dr. Danas shvatamo da je taj koncept završen i da više, barem u Novom Sadu, nemamo potrebu za nekim značajnim zoniranjem grada. Industrija koja je danas dominantna – kad već pričamo o „Novkabelu“ i rođenju IT industrije – omogućava da bez zoniranja grada i sa mešanjem industrije i stanovanja postignete drugačiji balans. To je jako bitno jer donosi neke ključne kvalitetne promene u gradu – smanjenje razdaljine između posla i kuće, smanjenje saobraćaja, mogućnost da se drugačije organizuje život i da životni komfor bude potpuno drugačiji.
Kada govorimo o Novom Sadu nekad i sad, šta se promenilo u urbanističkom planiranju?
Slobodan: Novi Sad je od svog osnivanja imao možda tri značajne urbanističke rekonstrukcije i negde ideja jeste da smo mi sada na tragu ili bismo trebali da budemo na tragu četvrte velike urbanističke rekonstrukcije grada, što donosi jednu neverovatno dobru priliku, ali nosi sa sobom i veliku odgovornost. Ono što se nama desilo sa urbanizmom je oslikavanje onog što se desilo u društvu, a to je jedan potpuni gubitak ideološke komponente, što ne mora nužno da bude loše, ali u ovom slučaju je taj nedostatak teorijske osnove na kojima se razvija grad prešao u jednu vrste špekulacije, koja je više zasnovana na tržišnim parametrima nego na nekoj naučnoj teoriji vezanoj za urbanizam.
Dragana: Postoji ta socijalistička aura koja se vezuje za period o kome ovde pričamo i to je uvek bio neki razlog da se to gurne sa strane, u stilu: „ne možemo tu praksu koristiti kao reprezentativnu niti za bilo šta drugo, jer to je bilo drugo vreme, drugačiji uslovi“. Jeste, to je bio socijalistički sistem i sve je bilo drugačije, ali pravo na stan, pravo na komfor života, na drvo, na vazduh, to su sve univerzalna prava i ona su tada ostvarivana na mnogo višim nivoima nego danas. To su neki kontinuiteti koje želimo da uspostavimo, da ih prepoznamo i da se to vrednuje.
Od svega što smo proizveli u poslednjih 20 ili 30 godina, najskuplji stan i dalje na Limanu ili na Novom naselju.
Slobodan: Zanimljiva je činjenica da je na kraju, od svega što smo proizveli u poslednjih 20 ili 30 godina pod ovom novom urbanističkom teorijom, ili ne-teorijom, koja funkcioniše prema nekim tržišnim modelima koji su danas prihvaćeni – najskuplji stan i dalje na Limanu ili na Novom naselju, što je jako čudno i čak jedinstveno za post-socijalističke zemlje. To nije slučaj, na primer, u Rumuniji, niti u Slovačkoj ili negde drugde, ali kod nas jeste i to nešto govori o kvalitetu onoga što je bilo pre, ali i o tome da sada nismo uspeli da ispunimo očekivanja. Zato nam je i važna ova izložba jer smatramo da je ovo trenutak u kome možemo da se osvrnemo malo unazad, da vidimo šta su to stvari koje možemo zaključiti iz prethodne modernizacije, da je tako nazovemo, i da ta iskustva sada primenimo u razmatranju neke nove budućnosti grada.
Kakve su reakcije građana kada se priča o modernizaciji Novog Sada?
Dragana: Mislim da su građani baš dobro reagovali, „Novkabel“ film je imao zaista neke neočekivane reakcije, kao i sve ostalo, a mislim da je i instalacija u holu ispod obnovljenog lustera Svemirac učinila svoje, tako da verujem da je ovo taj put ka popularizaciji te teme kako bi se ona apsorbovala i kako bi moderni identitet grada bio apsorbovani identitet koji vrednujemo. Takođe, mislim da je već reakcija građana na rušenje Spensa, koja ja bila izuzetno negativna, neka kvalitativna promena u tom smislu.
Slobodan: Ova izložba je možda najvažnija za mlade generacije. Namera nam nije bila da budimo neku lažnu nostalgiju, već je ideja da neke generacije, koje nemaju predrasudu vezanu za ovo, shvate šta je to značilo i kako su se oni rodili u gradu koji je danas ovakav. Ni ja, koji pripadam jednog drugoj generaciji, takođe nisam pre celog ovog istraživanja razumeo koliko se Novi Sad zapravo promenio i kako je došao do ovog gde smo danas, jer ipak možemo da smatramo da živimo u jednoj prilično urbanoj sredini, u jednom gradu koji ima sve odlike ozbiljnog grada srednje veličine.
