Sedam vojvođanskih dvoraca koje moramo spasiti

Od ponosa ravnice do sablasnih kuća – ove veličanstvene građevine žude za drugom šansom.

Bili su ponos ravnice habsburške Vojvodine i banjskih gradova Kneževine i Kraljevine, kako god je menjala imena. Bili su raskalašni simbol moći bogatih spahija, do granice bahaćenja. Bili su dokaz da se naša regija, koja će kasnije postati naša domovina, kreće evropskim putevima kulture.

A onda su došle agrarne reforme, nacionalnizacije, i ono najgore – tranzicija. Došli su neki drugi ljudi sa voljom da grade novo, i sa prezirom za staro. I oni su izgubili na značaju. To su dvorci Srbije, koji su, 60 posto na teritoriji Vojvodine.

Predstavljamo vam sedam vojvođanskih dvoraca koje moramo spasiti. Sav materijal je nastao tokom rada na projektu DvorciSrbije.rs.

Srodni linkovi:

• U Francuskoj se zida novi zamak po srednjovekovnim tehnikama
• Novo koje poštuje staro: Rekonstrukcija češkog zamka iz 14. veka

1. Špicerov dvorac, Beočin

Jedan od najslavnijih dvoraca Srbije je onaj u Sremu kojeg u poslednje vreme vole i filmadžije, i naročito režiseri muzičkih spotova. To je onaj koji ostavlja i možda najtužniji utisak od svih, jer je utisak tuge proporcionalan veličini i sjaju dvorca koji je nekada imao, pre gotovo potpune devastacije. Kosturoliki div sa Fruške gore, legendarni Špicerov dvorac.

Dvorac porodice Špicer je sagrađen 1898. godine za porodicu imućnih jevrejskih veleposednika koja je bila jedan od tri suvlasnika Beočinske cementare. Porodica Špicer (Spitzer) je poreklom iz Višegrada u severnoj Mađarskoj.

Koliko je bio velelepan u ono doba, govori i činjenica da su za njegovu izgradnju uzeli nikog drugog do Imrea Štajndla (Imre Steindl), koji je bio slavni budimpeštanski graditelj na vrhuncu svoje karijere, budući da je upravo izradio projekat za Zgradu ugarskog parlamenta u Budimpešti. Sve što je voleo tamo, Štajndl je doneo i u Srem, na jug Ugarske.

Špicerov dvorac izgradio je u Imre Štajndl, slavni budipeštanski graditelj, u vrhuncu svoje karijere.

Na dvorcu primetni elementi kako starih stilova (poput romanike, gotike, renesanse i baroka), ali i tada modernog pravca, secesije. Posebna je vrednost ta da je ovde prisutna rana faza mađarske secesije, koja će kasnije razviti pun sjaj i postati prepoznatljiva i raskošna, ali se na ovom primeru može videti kako je Štajndl razvijao izraz mađarske secesije iz eklekticizma. U dvorištu, prema putu (ulici), zarasla u šiblje, nalazi se saletla (gazebo).

Špicerovi su nestali iz Beočina, opština je u dobrom socijalističkom maniru zaključila da bi tu trebala biti biblioteka, Dom kulture, pa se zatim krenulo u razvoj tela umesto duha – ovde je bilo sedište rukometnog kluba, a krivudavi put Špicerovog dvorca ide dalje. Biće to radio stanica, dom za vojne invalide, a zatim je država zaključila da je radnom narodu dosta čitanja i sporta i da mu treba zabave, te je tu nastao ekskluzivni hotel-restoran. Kada je Podunavlje iz Beočina propalo, propao je i dvorac, ekstremnom brzinom.

Foto: Mladen Sekulić

Dvorac je u katastrofalnom stanju, a nema ni prozore ni vrata.

Šta se sve dešavalo ovde, govori i činjenica da je deo dvorca koristio i Mika Antić za svoj slikarski atelje. Često mu je gostovao Pero Zubac. Ovde su snimani brojni filmovi i muzički spotovi. Od filmova valja izdvojiti filmove: „Uzavreli grad“ Veljka Bulajića (1961.), „Sveti pesak“ Miroslava Antića (1968.), „Rani radovi“ Želimira Žilnika (1969.), „Ratnici“ Brajana Hatona sa Klintom Istvudom u glavnoj ulozi iz 1970. godine, te „Doručak sa Đavolom“ Miroslava Antića iz 1971. godine, „Dečak i violina“ Jovana Rančića iz 1975. godine, „Crna mačka, beli mačor“ Emira Kusturice iz 1995, kao i holivudsko ostvarenje „Braća Blum“ iz 2008. Rajana Džonsona sa Rejčel Vajs, Ejdrijenom Broudijem i Markom Rafalom u glavnim ulogama.

Danas su gotovo svi prozori na njemu polomljeni, a usled obilnih padavina tokom zime 2011. godine, deo ulaznog trema se urušio. Dvorac je u katastrofalnom stanju, a nema ni prozore ni vrata. Nedavno je izvršena sanacija krova da se on ne bi urušio i doveo do rušenja celog dvorca. Okruženje je prepuno smeća. Veoma često ga nazivaju i „Kuća duhova“. Svojevremeno je Emir Kusturica, zadivljen njegovom lepotom, ponudio da kupi dvorac i da ga renovira o svom trošku i stavi u funkciju, ali mu taj zahtev nije odobren.

Ostao je samo tužni kostur.

2. Dvorac Neuhausen, Srpska Crnja

Dvorac Nojhauzen u Srpskoj Crnji, nalazi se odmah pored glavnog puta koji vodi za Rumuniju, gotovo uz sam granični prelaz. Okružen je parkom na nekadašnjem imanju grofa Čekonjića, a u neposrednoj blizini majura „Julija”.

Dvorac je sagradio nemački obaveštajac i general – Franc Nojhauzen (Franz Neuhausen), kome je dvorac trebalo da služi kao letnjikovac za odmor i lov.

Dvorac je sagradio nemački obaveštajac i general Franc Nojhauzen kao letnjikovac za odmor i lov.

Ovo je jedini dvorac na području Banata koji je podignut za vreme Drugog svetskog rata, u periodu od 1941. do 1943. i to za potrebe visokog oficira nemačke okupacione vojske, a poslednji u nizu podignutih dvoraca u Vojvodini, koji su se gradili u periodu od osamnaestog veka do početka Drugog svetskog rata. Neki kažu da je skriveni vlasnik dvorca bio i sam Herman Gering, ljubitelj lova i umetnina.

Nepoznati arhitekta je očevidno znao kako se grade palate, budući da je prelep. Verovatno ste nebrojeno puta prešli preko ovog graničnog prelaza, i ne znajući za dvorac. Izgleda da će on biti „srećni dobitnik“ i da će biti među prvih 25 koji će biti „privedeni nameni“.

3. Dvorac Fritz-Hristić, Bačko Novo Selo

Jedna od tužnih slika koju možemo poslati svetu jeste Dvorac porodica Fritz i Hristić. Dvorac Fric-Hristić se nalazi u Bačkom Novom Selu, u naselju smeštenom u opštini Bač, na samoj obali Dunava, i više puta je ovo selo devastirano i plavljeno.

Bačko Novo Selo je nekadašnji nemački Nojdorf (Neudosrf) koji je posle Drugog svetskog rata naseljen bosanskim muslimanima – kolonistima. Na mađarskom se, zanimljivo, zove Bácsújlak (Bačujlak) ili Bački Ilok, iako nije preko puta sremskog Iloka.

Dvorac Fric–Hristić sagrađen je 1900. godine i sagradile su ga dve porodice: Hristić i Fric, i nalazi se na uglu ulica Josifa Pančića i Vuka Karadžića. One su na prelazu dva veka podigle velelepno zdanje dvorca, kao reprezentativnu kuću za stanovanje. Jedan deo dvorca je pripadao porodici Fric, koja je bila jevrejskog porekla, a drugi deo zgrade je pripadao porodici Hristić iz Bačke Palanke, koja je bila srpskog porekla.

Jedan deo dvorca je pripadao jevrejskoj porodici Fric, a drugi deo porodici Hristić srpskog porekla.

Do skoro se u ovoj zgradi nalazila osnovna škola. Takođe, jednu od prostorija koristila je islamska zajednica. Danas je dvorac napušten, stakla su slomljena, a stolarija je polomljena i trula. Krov je na nekim mestima propao i preti mu potpuna devastacija. U derutnom dvorcu u prozoru se nalaze časopis «Namaz u slikama» i «Islam» iz 2012. koje je koristila Islamska zajednica u verskim školama. Na zidu zakatančene vile je kalendar iz 2012. Tad je verovatno iseljena a sad se urušava. A mogla bi biti ponos i donositi profit.

4. Dvorac Baba Pusta, Aleksa Šantić

Najtužniju priču priča Dvorac Fernbach ili Baba Puszta, doslovno u pusti nedaleko u Somboru. Moguće je proći pored njega i ne videti ga od rastinja.

Baba Pusta, dvorac plemića Karolja Fernbaha, nalazi se 9 kilometara od sela Aleksa Šantić (Šari), u Bačkoj, nedaleko od granice sa Mađarskom, i od svih vojvođanskih dvoraca možda najviše podseća na dvorce u Transilvaniji.

Dvorac se zarastao u šiblje, kapela sa freskama je uništena, freske izgrebane, a oltar od mermera polomljen.

Zidan je 1907. godine, a projektovao ga je mađarski arhitekta Reže Hikiš (Rezső Hikisch). Bio je, posle Fantasta, najimpresivniji dvorac Vojvodine, ali je posle Drugog svetskog rata bio sedište PIK Aleksa Šantić, te je služio drugim svrhama, ali je i dalje bio moćan.

Tokom 90-ih, PIK je propao i zdanje je pušteno propasti. Postalo je stecište narkomana, zaraslo je u šiblje. Još 2009. i 2011. reportaže pokazuju dvorac koji nema krov. Danas se uopšte ne vidi od šiblja, kapela sa freskama je uništena, freske izgrebane, a oltar od mermera su huligani polomili na dva dela jer im je rečeno da je ispod zlato. Zlata naravno nije bilo. Danas izgleda kao iz nekog filma Indijane Džounsa.

Oko njega živi nekoliko ljudi. Šandor, nekada zaposlen u dvorcu, rekao nam je s nostalgijom: „Bio nekad i lep život u Vojvodini“.

5. Dvorac Bissingen, Vlajkovac

A šta reći za dvorac Bissingen u mestu Vlajkovac, pored Vršca, koji je toliko lep i monumentalan, ali se doslovno raspada: donedavno je, kao i većina drugih, bio u funkciji, ali sada mu pada krov. Pun je smeća, a sve je pokradeno.

U njega nas pušta izvesni Rom koji se predstavlja kao Vule, za 200 dinara i kilogram hleba, i kaže da su mu „ključeve dali iz ministarstva da čuva dvorac od huligana”. Na pitanje „ko”, odgovara, „Slavica”. Niko nije još pronašao Slavicu iz Beograda.

Foto: Goran Zlatković

Foto: Goran Zlatković

Krov je počeo da se urušava, a ogroman park je najvećim delom devastiran.

Ograde na stepeništima su popadale, ali u nekim prostorijama još stoje očuvani parket i brodski pod. Krov je počeo da se urušava, a ogroman park je najvećim delom devastiran. Sva stakla su polomljena a drvenarija pokradena u najvećem delu. Desni deo dvorca, gledano iz dvorišta, je u lošijem stanju od levog i teže je prohodan.

Pre desetak godina izvesni Italijani su bili zainteresovani da naprave hotel visoke klase pa su Bissingenovi bili spremni da ga se odreknu da bi zaustavili propadanje. Italijani su odustali kada su doznali da planirani autoput neće prolaziti pored dvorca. Bissingenovi se i dalje nadaju materijalnoj restituciji. Upečatljivo je tamnooker boje. Kao iz bajke. Ali, sablasne bajke.

6. Dvorac Bezeredi-Dunđerski, Čelarevo

Teško da ima dvorca koji je jasnije utkan u srpsku istoriju i kolektivno nesvesno kao što je to ovaj u centru Čelareva. On ima dugu istoriju u vreme dok su njime vladali Bezeredijevi, ali 1882. kreće zanimljivija istorija. Tada od Bezeredija dvorac kupuje Lazar Dunđerski, i u priču se upliće i poezija. Dunđerski je voleo sa „sakuplja” dvorce: imao ih je na svakom koraku, u Kulpinu, zatim u Krivaji kod Starog Bečeja, te u Hajdučici.

Ali, ovaj dvorac je imao sreću da bude blizu njegove omiljene fabrike piva, a i blizu Novog Sada, i Dunđerski je uz Kulpin, ovde najviše vremena i voleo da provodi. Imao je prelepu ženu po imenu Sofija, koja je volela da prima goste i organizuje socijalne događaje. Ovde je ponosni Dunđerski primao ugledne goste. Primerice, tu su dolazili Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Paja Jovanović, Deže Kostolanji, Uroš Predić…

U ovom dvorcu se rodila ljubav slavnog pesnika Laze Kostića i lepe Lenke Dunđerski.

Naravno, posebno je zanimljiva jedna ljubav koja se u dvorcu rodila, a to je ona slavnog pesnika Laze Kostića i lepe Lenke Dunđerski, miljenice vlasnika i veleposednika Lazara Dunđerskog. Laza Kostić će upravo u ovom dvorcu upoznati ženu koja je bila njegova velika obožavateljka i po duhu mu ravna, ali avaj. Društvene su se razlike uplele u vezi između njih te sprečile da se ova veza ostvari, kao i slabo samopouzdanje dobrodržećeg Kostića, koji je mislio da je prestar i nedostojan lepe Lenke. Pa ipak, Laza je napisao jednu od najlepših ljubavnih pesama na srpskom jeziku Lenki, stanovnici dvorca, i ta poema se zove Santa Maria della Salute.

Sam dvorac je jedan od najčistijih primera klasicizma, i svetlooker je boje, koja je tada bila enormno popularna. Park oko njega, „usavršen” u doba Lazara Dunđerskog, remek-delo je pejzažne arhitekture. Njegovi planeri su pratili evropske trendove, uključujući i donošenje egzotičnog rastinja, kao što je drveće sa Bliskog Istoka, Afrike i Indije. Park je obnovila kompanija Carlsberg Srbija 2006, a tom prilikom je sređena je i sama fasada.

Naročita je pažnja posvećena restauraciji kovanih delova ograde, koji su detaljno vraćani u autentično. Najviše truda zahtevala je konzervacija i restauracija dvokrilnih ulaznih kapija, posebno one skinute pre više od 20 godina, prilikom asfaltiranja prilaznih staza.

Nažalost, ona je danas unakažena grafitima, a huligani su polomili neke od šalukatri. Ograda oko dvorca sa monumentalnim betonskim lavovima je još uvek u lošem stanju. Predložena namena dvorca bi bila hotel i restoran sa baštom, koji bi mogao da se koristi za ekskluzivne proslave i da bude samoodrživ na svakodnevnoj osnovi, budući da je u centru sela.

7. Fantast, Bečej

Nismo hteli da ga stavimo ovde, ali morali smo. Još prošle godine je bio u savršenom stanju. Međutim, slede mu neizvesna vremena.

MK Komerc je „vratio” dvorac Dunđerskima, kojih nema, te je po volji samog Bogdana Dunđerskog predviđeno da tu bude škola za decu iz Vojvodine. Taj zadatak je poveren Matici srpskoj, koja teško može izdvojiti toliko sredstava. Takođe, verovatno će biti usvojen lex specialis da se nastavi sa dosadašnjim funkcionisanjem dvorca.

Uz Kaštel Lazar u Ečkoj, ovo je bio jedini potpuno funkcionalan i otvoren dvorac, deo pokreta „fantastičnih dvoraca”, kakav je na primer Lastavičje gnezdo na Krimu.

Sa svojim belim kulama i zidinama, uvek je pokazao kako mašta jednog čoveka može dovesti do spektakularnih rezultata. Naravno, ni ogroman novac koji je posedovao nije mu odmogao u ovom poduhvatu.

Kad ste već ovde…

• Baština bez zaštite: Zapušteni objekti u Srbiji koji vape za obnovom