Hvatanje poslednjeg voza za Ranžirnu stanicu u Novom Sadu

Rodila se ideja kako da se derutnom objektu u Novom Sadu vrati stari sjaj ali i da postane novi gradski reper.

Novosadska Ranžirna stanica, u čijem projektovanju je navodno učestvovao i biro Gustava Ajfela, vredan je deo industrijskog nasleđa međutim, on već dugo godina propada. Iako se više puta najavljivala njena revitalizacija, oformljavanjem Kreativnog konzorcijuma koji čine Fondacija za zaštitu kulturne i industrijske baštine iz Novog Sada, Coworking i IT korporativni akcelarator ICT Hub iz Beograda kao i arhitektonski studio Zabriskie, stvari se konačno pomeraju s mrtve tačke. Ali koliki je put Ranžirna stanica prešla od svoje izgradnje do danas?

Pruga i železnička stanica na mestu današnje Limanske pijace, puštena je u saobraćaj 1883, odnosno godinu dana pre Beograda.

“Grad Novi Sad kao deo Austrougarske doneo je odluku o izgradnji železnice 1872. godine. Dakle, i pre no što je na Berlinskom kongresu 1878. godine doneta odluka da se Evropa preko tada nove i nezavisne države Srbije poveže sa Orijentom. Međutim, pruga i železnička stanica na mestu današnje Limanske pijace, puštena je u saobraćaj tek 1883. godine, odnosno godinu dana pre Beograda.” – kaže za naš portal Zlatko Crnogorac iz konzorcijuma koji je predstavio ideju obnovu Ranžirne stanice.

Zlatko Crnogorac, nekadašnji kreativni direktor i izvršni producent Parobroda, aktivno je pratio istoriju umetnosti savremene arhitekture, odnosno transformacije industrijskog graditeljstva u novi život multifunkcionalnih i multimedijalnih prostora. Od Evropskih prestonica kulture Esena i Pečuja, preko Turkua u Finskoj, Gimaraeša, Košica, Marseja, Umea, Plzena, Vrocava, Arhausa do železničkih muzeja u Hamburgu i Jorku, odnosno Desaua, Lajpciga i Lođa.

Ajfelovo delo?

“Kada je početkom 20. veka, iz Novog Sada bilo preko 50 polazaka i 50 dolazaka dnevno, takozvanih 100 parova primanja, otpremanja i opsluživanja, na nekadašnjem Subotičkom, danas Bulevaru Evrope 1912. godine sagrađena je Ranžirna (Teretna) stanica u čijem projektovanju je, ali prema danas nažalost do kraja neistraženim, odnosno nepotvrđenim indicijama, učestvovao i projektni biro Gustava Ajfela. Njena izgradnja potrajala je do 1921. godine, odnosno do nove države Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca kada je kompletirana.“ – dodaje Crnogorac.

Objekat se nalazi još uvek aktivnoj funkciji uprkos činjenici da je tokom ove zime došlo do urušavanja četvrtine krova same Ložionice.

Osnovni potkovičasti objekat takozvani Remize predstavljao je ložionicu teretne stanice s okretnicom, a vremenom su joj pridodati objekti upravne zgrade, vodotoranj. Nažalost, kompleks je srušen u savezničkom bombardovanju 1944. godine, pa posle rata stanica dobija novi izgled, kao i depo šinobusa, kolski depo, radionice i strugaru, koji su sukcesivno dodavani po dekadama u drugoj polovini 20. veka.

Ceo kompleks nalazi se danas pod zaštitom Zavoda za spomeniku kulture grada Novog Sada. Činjenicom da odavno ne postoje ni saobraćaj parnih lokomotiva, da su šinobusi povučeni u Suboticu i Zrenjanin, a da je pruga Beograd – Novi Sad već godinama u rekonstrukciji, objekat se nalazi u hibernaciji ali još uvek aktivnoj funkciji uprkos činjenici da je tokom ove zime došlo do urušavanja četvrtine krova same Ložionice.

Ideja za stogodišnjicu

“Ova 2021. je godina železničkog saobraćaja u Evropskoj Uniji, a ona je bila i nesuđena godina Novog Sada kao Evropske prestonice kulture. Ujedno ove godine obeležava se stogodišnjica završetka Ranžirne stanice, koja je uprkos činjenici da se nalazi između Novog naselja i Detelinare, ostala netaknuta u svojoj derutnoj lepoti industrijskog i saobraćajnog industrijskog nasleđa.” – kaže Zlatko Crnogorac.

S obzirom na to da je ovo i godina gde nas očekuje završetak najznačajnijeg infrastrukturalnog saobraćajnog gradilišta u Srbiji danas, brze pruge Beograd – Novi Sad, imperativ je bio da se razmišlja o Ranžirnoj stanici u trenutku kada ona izgubi svoju i najmanju aktivnu funkciju. Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture, pokazalo je senzibilitet za graditeljsko nasleđe učestvovanjem u formiranju resorne grupe više ministarstava za revitalizaciju dvoraca, građanskih vila i zdanja u vlasništvu Republike Srbije na njenoj teritoriji.

U Kreativnu fondaciju uključila se FB stranica Baština bez zaštite, a potom i proaktivni konzorcijum u koji su se uključili ICT hub kao IT i korporativni coworking akcelarator iz Beograda, odnosno arhitektonski studio Zabriskie koji se u tom trenutku uveliko bavio Novim Sadom kroz predlog nove fasade zgrade Radnički. Zlatko Crnogorac povezao je ova tri subjekta u razradu i razigravanje ideje šta bi bilo kad bi bilo.

Na sve buduće zahvate, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada mora dati konzervatorske uslove.

Urađene su skice kao podloga za recepciju takozvanih glavnih stakeholdera koje čine Ministarstvo građevine saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo kulture, i grad Novi Sad. Na sastanku održanom 23. aprila načelno je dogovoren početak razrade koncepta budućnosti uz uvažavanje dva osnovna preduslova. Prvi je da u dogledno doba mora da dođe do konverzije vlasništva između Železnica Srbije i grada Novog Sada, odnosno izgradnje nove teretno-ranžirne stanice pri novoj trasi pruge Beograd – Novi Sad, kao i da na sve buduće zahvate, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada da konzervatorske uslove.

“Dobro je biti proaktivan u ovom slučaju, jer objektu preti vremenska devastacija, grad Novi Sad je u procesu izgradnje GUP-a koji trasu Bulevara Evrope definiše kao stambenu zonu, a sama ulica kao ne samo saobraćajna nego i socijalna osa, zahteva svoj centar, pešački trg i novu uređenu parkovsku zelenu celinu uz očuvanje svih objekata kao novi centar Novog Sada. Postoji loše iskustvo sličnog Bulevara Milana Milankovića u Beogradu koji uprkos tome što se na njemu nalazi i Holiday Inn i Beoexpo centar, FDU i Nordeus i desetine drugih što novih poslovnih objekata, što starih stambenih zgrada nije generisao svoju centralnu tačku”, kaže Zlatko Crnogorac za naš portal.

Muzej, trg, restoran…

“U narednim danima, dodatno će se definisati programski zadaci i mogući koncept budućnosti Ranžirne stanice, ukinuti sva moguća anticipirana strepnja stanovnika okolnih naselja veličine jednog grada od 50.000 stanovnika, i izaći u javnost sa mnogo više konkretnih detalja i gantogramom aktivnosti. Šta će biti njegovi sadržaji ostaje da vidimo, sada je sve to samo spisak želja i ideja. Od muzeja mini maketa železnica, do depoa nasleđa pokretnosti železničkog saobraćaja sa prostora Vojvodine, pošto još uvek postoji aktivna veza kojom je moguće sabrati deo artefakata koji se nalaze diljem železničkih postaja Srbije. Vremenom je svakako moguće dodati sadržaje za decu, različite vidove coworkinga i kantina, nešto što bi predstavljalo tehničku zaostavštinu dve države Austrougarske i Jugoslavije na prostoru Vojvodine, ali u meri samoodrživosti i atraktivnosti sadržaja za posetioce”, zaključuje Zlatko Crnogorac za naš portal.

Kad ste već ovde…

• Ovako izgleda vijadukt od 3,3 kilometara kod Čortanovaca