Saznajte odakle ideja za postament, zašto Nemanja drži mač i Hilandarsku povelju, šta je bio uzor za figuru Velikog Župana i zbog čega tolika visina spomenika na Savskom Trgu.
Iako je svečano otvaranje Savskog Trga i spomenika Stefanu Nemanji zakazano za danas, u sredu 27. januara, užarene polemike o njegovim dimenzijama, formi i koncepciji, ne prestaju već nekoliko meseci. Šira i stručna javnost su podeljene, a cela priča odavno se iz polja vizuelnih umetnosti i prostornog oblikovanja, pomerila u polje dnevne politike. Da li je moguće trezveno i nepristrasno analizirati ovo ostvarenje, sa stručnim argumentima? Možemo da pokušamo, ali na kraju krajeva, svako ponaosob ima svoj lični stav da li mu se dopada ili ne dopada tek promovisani spomenik.
Koncept i stilske karakteristike
Kao što je bilo reči u jednom od prethodnih tekstova, koji se bavio tematikom spomenika Knezu Mihajlu, odabir rešenja često nije zavisio samo od ukusa struke, već od volje vlasti kao naručilaca, ali i spoljno-političkih okolnosti koje su delovale u tadašnjoj Kneževini, kasnije Kraljevini Srbiji.
I tada smo imali veoma slična rešenja naših autora, ali inostranih, gde je takođe jedan ruski vajar dao predlog, koji je veoma kompleksan za onovremene uslove naše države i društva. Predlog je odbijen, na samo zbog estetskih karakteristika već i zbog činjenice da je Kraljevina Srbija okrenula svoju političku orijentaciju ka Austrougarskoj, pa odabir ruskog arhitekte nije dolazio u obzir.
Da li je aktuelna pozitivna saradnja između Srbije i Rusije imala udela u izboru rešenja? Možemo pretpostaviti da jeste, ako se uzme u obzir i činjenica da je unutrašnjost najvećeg pravoslavnog hrama, posvećenog Svetom Savi, dekorisana takođe od strane ruskih mozaičara.
Takođe, poznato nam je da je jedan od članova žirija koji je ocenjivao pridošla rešenja, nedavno preminuli vajar Miodrag Živković, izražavao negodovanje na izbor rešenja. tj. na glasanje žirija kojim je predsedavao političar što inače nije retka pojava kada su u pitanju veliki konkursima kojima se predviđa uređenje nekog javnog gradskog prostora.
Iskorišćen je napukli vizantijski šlem ispod kojeg se pomalja vrh palice (paterice) njegovog sina i prvog arhiepiskopa Sv. Save
Ako smo već odabrali rusko rešenje, moramo napraviti i osvrt na karakteristični senzibilitet ruskih autora. Vajar Aleksandar Rukavišnjikov sledio je tradicionalnu rusku školu modelovanja monumentalnih skulptura, koja podrazumeva ne samo veće dimenzije, već i neke detalje koji su strani našoj školi vajarstva. U pitanju su karakteristični, veliki i često kompleksni postamenti, na kojima počivaju centralne figure spomenika. Oni obično imaju oblik nekog predmeta (zvona, kugle…), na kojem se nalaze reljefne predstave ili više manjih slobodnostojećih figura. Te figure čine narativ iz života istorijske ličnosti kojoj se podiže spomenik. Ovo nije karakteristično samo za ruske umetnike, ali su oni daleko više stavljali akcenat na ove elemente.
Rukavišnjikov je u tu svrhu iskoristio napukli vizantijski šlem ispod kojeg se pomalja vrh palice (paterice) njegovog sina i prvog arhiepiskopa Svetog Save. Unutrašnjost postamenta dodatno je dekorisana scenama iz života Stefana Nemanje, ali i drugih Nemanjića.
Uzor za figuru
Najveći izazov je bila sama figura Velikog Župana, za koju nije postojao direktni uzor. Naime, Stefan Nemanja je na našim freskama oslikan isključivo kao monah Simeon Mirotočivi, prikazan u poznim godinama, odeven u monašku odoru. Ktitorskih kompozicija iz vladarskog perioda nema, pa je vajar lik radio po uzoru na već ostarelog monaha Simeona, ali i po uzoru na druge Nemanjiće, u kojima je prepoznao neke zajedničke crte lica.
Odeća je takođe izvedena improvizovano, tj. umetnička sloboda po uzoru na odeću kakvu su nosili tadašnji vladari Raške. U desnoj ruci Nemanja drži mač (isprva bio zamišljen krst, kao što smo to ekskluzivno objavili pre skoro tri godine) dok u drugoj drži Hilandarsku povelju, čime se aludira na dvojnu prirodu vlasti u tadašnjoj srpskoj srednjovekovnoj državi – svetovnu i duhovnu, tj. da se vladar na vojnom i duhovnom polju izborio za samostalnost svoje države.
Odabir savremenog romantizirajućeg realizma uslovilo je i okruženje samog trga sa zgradama od kraja 19. do sredine 20. veka.
Kako sam autor Rukavišnjikov navodi, spekulacije oko izmena krsta i mača u poslednjem trenutku ili bilo kakav savremeni militantni kontekst, potpuno su pogrešni. Vajar naglašava da Nemanja već na grudima ima krst i da je odavno bilo utvrđeno da će u ruci imati mač, kako se motivi ne bi ponavljali.
Cela figura i pored umetničkih improvizacija, izvedena je realistično, sa mnoštvom detalja, kako na postamentu tako i na samoj skulpturi. Odabir savremenog romantizirajućeg realizma uslovilo je i okruženje samog trga, kojeg uokviruju isključivo objekti izgrađeni od kraja 19. do sredine 20. veka, a koji pripadaju nekom od tada zastupljenih istorističko-dekorativističkih stilova.
Problemi i kritike
Naravno da ni jedno ostvarenje u javnom prostoru ne može da prođe bez kritika, kako onih osnovnih tako i onih neosnovanih. Za početak je tu visina spomenika, koja je sa nekadašnjih 15 porasla na 23 metra. Kako gradski urbanista Marko Stojčić ističe, spomenik je uveličan iz praktičnih razloga, tj. velike prostranosti samog trga koji samim tim dozvoljava prisustvo znatno većeg spomenika.
Po rečima arhitekte Bojana Kovačevića, odnos spomenika i zgrade stare železničke stanice nisu u proporciji, tj. u odnosu na spomenik ona deluje znatno manje nego što jeste. Isti arhitekta navodi da je i postament isuviše zakomplikovan, a to je zamerka još nekih stručnjaka i da je bilo bolje da je umesto šlema Nemanja bio postavljen samo na vrh palice.
Odnos spomenika i zgrade stare železničke stanice nisu u proporciji – Bojan Kovačević.
Istoričar umetnosti prof. Dr Nenad Makujević ističe da jedna ruka sa mačem, a druga sa poveljom unose konfuziju kod posmatrača, ali i da je konfuzno što se spomenik otkriva na Svetog Savu, a ne na datum kada se obeležava Sv. Simeon Mirotočivi.
Istoričar umetnosti Aleksandra Davidov drži stav pokojnog vajara Živkovića da je ispravno bilo odustati od izrade ovakvog spomenika, da je trebalo raspisati novi konkurs i odabrati novo rešenje.
Javnost je sa kritikama po društvenim mrežama išla u elementarnu vulgarizaciju i apsolutno politizovanje, što istoričar Dejan Ristić prepoznaje kao malograđanski vid iskazivanja mišljenja. Istina, spomeniku se mogu naći zamerke, ali banalna tumačenja bez elementarnog poznavanja istorije ili umetnosti nisu dobrodošla jer ne postižu nikakav efekat.
Sud vremena
Tu je i važna činjenica da se spomenik podiže ne samo za stručnjake već za širu populaciju stanovništva, pa samo ostvarenje mora iskazivati poruku koja je jasna i upečatljiva kako bi ostavila utisak kod posmatrača. Pogotovo kada je reč o istorijskoj ličnosti, koja mora biti prikazana što realističnije. Ovo nije podilaženje ukusu naroda već ustaljena praksa svih država, koje najbolje poznaju profil svoje populacije, tj. prosečnog korisnika trga.
Pozitivnu ocenu spomeniku dao je i umetnik Miloš Šobajić, koji ističe da on sam ne bi osmislio koncept i formu spomenika kao Rukavišnjikov, jer to nije njegov stil, ali da prepoznaje kvalitete koje ovo delo poseduje.
Mislimo da je objektivan stav negde između, ali i da će vreme dati svoj sud, kao što se desilo Pobedniku, koji je isprva oštro kritikovan i proteran sa Terazija, da bi posle nekoliko decenija postao centralni simbol grada Beograda.
Kad ste već ovde…
spomenik kralju Petru I Karađorđeviću na Trgu Republike u Novom Sadu
spomenik knezu Mihajlu na Trgu Republike u Beogradu
spomenik despotu Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu
ako neko još uvek veruje da živi u demokratskom društvu
molim vas da ga uštinete, lupite šamar – šta god
„Mislimo da je objektivan stav negde između, ali i da će vreme dati svoj sud, kao što se desilo Pobedniku, koji je isprva oštro kritikovan i proteran sa Terazija, da bi posle nekoliko decenija postao centralni simbol grada Beograda.“ – ovo je jako dobar zaključak
pričamo o dve različite stvari! meštrovićevo delo je i onda bilo ocenjeno fantastično u svetskim razmerama i od kritičara i za ono vreme i za ovo vreme remek delo vajarstva sa porukom! briljantno! pobednik je sklonjen sa terazija kao prvo jer se nije video zbog svoje visine i danas mu je teško naći mesto osim kalemegdana, a kao drugo jer se radilo o nagoj muškoj figuri među renesansnim časnim obrazovanim srbima bez renesanse i bez škola,bez kulture, tek izašlih iz opanaka i turske tradicije i kulture čitavih 480 godina zatupljivanja primitivizmom,a možda je i genetika,nikada nećemo saznati zašto srbi zaista nisu napedovali više od 400 godina nego su se jednostavno prepustili kolonistima! ovaj današnji spomenik je s namerom, promišljanjem, naručen, izrađen i postavljen u sklopu španskog projekta, a po naredbi srbije baš na ovo mesto bez pitanja urbanista i struke ! vreme kao sud ne postoji, nema u modi ili de mode, ovo je tipičan rustičan rad na ruski način primeren sankt petersburgu i njegovoj tradiciji i izgledu grada koji se ne menja jer je grad muzej kao takav stotinama godina od petra velikog, a ne beograd! dakle sam način rada taj kič, ta rustika taj kontekst, ta jeziva promašena veličina, oblik, pokret same figure, celina, vizura, sve skupa je katastrofalan i za taj deo grada i za ceo beograd! naš grad inače nema kontinuitet iz raznih razloga za koje se uvek nalazi neko opravdanje, tako smo iz koliba uskočili u modernu,pa u staklenu menažeriju a između najgori brutalizam i to bez putne infrastrukture koju smo naknadno ubacivali! isto se sad dešava sa makiškim poljem, dakle frankeštajn zvani beograd se širi najstrašnije i najružnije! beograd poseduje jedini na svetu odlivak mikelađelovog mojsija koji sedi na košutnjaku u lipovom ladu na travi neke škole ! to vam govori koliko se umetnost ceni kod srba! ovo je težak promašaj koji će se morati u hodu menjati, smanjivati, operisati, odstanjivati extremiteti, dorađivati, a ko će to da radi videćemo a možda i ne! za 10 miliona evra mogle su se izgraditi 2 statue slobode u new yorku ili podeliti građanima više od 30evra izgraditi opera na savi koju su predvideli norvešani 2002. i mnogo lepših stvari ! veliki pozdrav
Poštovani Miki, još je slavni Le Korbizje rekao da je Beograd najružniji grad na najlepšem mestu. Posle više decenija, stvar se nije mnogo promenila.
Lično, meni se spomenik ne dopada. Mislim da je „bljuc“ i „bljak“. No, ima ljudi koji su njime oduševljeni i oni su u većini. Ne znam da li ste toga svesni?
Ово је дакле, према речима одређених појединаца, деградација урбане целине која је доскора представљала средину у којој су се акумулирало безчашће и срамота превасходно града Београда.
У реду, то је ВАШЕ слободно становиште.
Треба критиковати лоше стране неких ствари, неодговорне поступке појединаца… Али схватите да домаћа грађевинска индустрија има обиље посла тек од када су страни инвеститори заинтересовани да улажу у ову државу, која је била доскора у чемеру и јаду.
Дакле, привреда је могла да отпочне са развојом и 2000,2001,2002,2003,2004,2005,2006,2007,2008,2009, 2010….али није.
Искрено, да се тај циклус наставио камен на камену не би остао. Фабрике су затваране, алати и машине су продавани у секундарни отпад.
Свакаквих сам се чуда нагледао.
Данас се неке од тих компанија које су затворене пре деценију и више, поново покрећу.
Чудо се догодило за 8 година нове власти. Да ми је неко рекао 2010,2011. године да ће
Србија имати на десетине хиљада градилишта, проширење аеродрома, изградњу брзих путева, пруга, кула, малтене градова, болница, фабрика, школа… Верујте ми да не што му не бих веровао, него бих га питао како може у том тренутку да стаје на муку и прави шалу.
Међутим, живот је чудо.
Пред нашим очима се одвија ренесанса привреде,коначна обнова и уређење.
Мислим да, нажалост, многи људи то не виде,боље речено не желе да виде. Због чега, не знам.
Ево, постоји портал http://www.gradnja.rs,а пре сам уживо пратио рушење и пропадање свега.
Ево, данас бих волео да се неко позабави питањем двораца, вила, замкова и утврђења који нису обновљени.
Прихватам да их купе и обнове и на пример МК ГРУПА, ЦЕПТЕР ГРУПА, Матијевић група, ИНВЕЈ корпорација… ако ће чувати и одржавати, стављати и сферу туристичке намене, може.
Србија се обнавља, и ово ће доћи на ред.
Ево, Врањска бања се покреће… Куршумлијска бања се покреће…
Српски КИП СЛОБОДЕ је леп.
Споменик Стефану Немањи, византијски шлем, хиландарска повеља… Хвала Богу .
Ствари се мењају како Бог заповеда.
Да не заборавим да напоменем да Србија има право да организује АТП турнир !!!
Феноменално ће изгледати и нов К-Дистрикт.
Опера ће бити изграђена, Национални стадион (намерно са великим Н), гондола, Тесла град, Коперникус небодери, метро, нов центар за нуклеарне технологије у Земуну… а тек које ће се ствари радити у другим крајевима Србије.
Србија данас издваја огромне своте новца и за општине у Републици Српској, Федерацији Босни и Херцеговини, Републици Црној Гори.
Министарство дипломатије (спољних послова) данас окупља наше српске колоније, организације у дијаспори.
Српска православна црква данас обједињује српски свет широм планете. Направили смо своје административне објекте и институције – под патронатом СПЦ, широм света (од школа, клиника, бизнис центара, угоститељских објеката, манастира, цркава,медија,услужних служби…).
Зато, радимо напорно, али и уживајмо и одмарајмо у плодовима рада.
Ovo je veoma kičast spomenik, i svakako ne nešto što će strancima ostaviti utisak oduševljenja i pamćenja u pozitivnom kontekstu – upravo suprotno, bojim se da ulazimo u utakmicu sa Skopljem, koji su jos pre desetak godina počeli da prave veoma kičaste „simbole“ grada, i sada stranci to obilaze uglavnom da bi se smejali.
Sustina je da iza stoji zgrada zeleznicke stanice koja to vise nije, i da su Zeleznice Srbije unistene da bi se pravili IDJ stanovi na prostoru oko Zeleznicke stanice. Na Savskom trgu su mogli staviti najbolji spomenik Stefanu Nemanji, Tesli, Milankovicu, Dositeju i kome god, ali je vece pitanje koliko je razvoj zeleznica i saobracaja unazadjen onime sto iza stoji.
Ok je objektivnost u tekstu. Imam pitanje – zašto je bakar veštački patiniran? Da na silu deluje starije?
Zaista nemam informacije o tome.
Вероватно су имали у виду да ћете се ви јавити да питате зашто је споменик бакарне боје кад ће временом патинирати и променити изглед.
Obzirom da ste spomenuli istoričara Dejana Ristića, želim da preporučim njegove knjige „Mitovi srpske istorije“ i „Zablude srpske istorije.“ Otrežnjujuće i poučno.
Zašto je spomenik Stefanu Nemanji najbolji spomenik u istoriji srpskog naroda? Zato što je to spomenik za sve mikro-despote.
Za sve profesore koje su vredne i pametne ljude proterali sa Univerziteta, za sve direktore osnovnih škola koji trguju sa izdavačima udžbenika, za sve načelnike klinika od kojih ne može da se napreduje, za sve privatnike koji na silu žele da svoju firmu ostave svojoj deci, za sve tate i mame koji su svoju decu upisali „preko veze“, za sve predsednike opština od kojih gradovi ne mogu da žive, za sve nastavnike koji „siluju“ svoje učenice, za despotizam i nepotizam, srpska država i srpski narod podiže spomenik.
Lica se menjaju, ali karakteri ostaju isti. Mikro despoti su tu, svuda oko nas. Konačno, neko pametan se odlučio da im za dobru službu podigne spomenik u čast. Simbolika je toliko snažna i jednoznačna.
Zato je ovo najbolji spomenik ikada podignut u istoriji Srbije.
Победник није „протеран с Теразија“, јер тамо никад није ни био постављен. Завршетак фонтане, на којој је било предвиђено да стоји омео је Први светски рат. Кога занима шта је с Победником у међувремену било нек пронађе податке (рецимо у Књизи другој БЕОГРАДСКОГ СПОМЕНАРНИКА, где је најдетаљније, и са до сад неким непознатим подацима описана читава историја тога споменика. Године 1927. су га се сетили као најјефтинијег решења за споменичко обележавања десетогодишњице пробоја Солунског фронта, 1928. и прво предложили да буде постављен на Теразијама, што се, након бурне полемике, као што знамо никада није десило.
Sva tri ( i jedina) stručna člana žirija su se distancirala od nagrađenog rešenja: Veličković, Basara, Živković. Treba li još bilo šta reći?
Ovde dno ne postoji, beskonacno je- kako nam je to gsn vesic pojasnio ono ogledalo u podnozju…
Bice jos padova, kao sto se S.Nemanja nagnuo napred, ka ambisu nase nazadnosti, samo ga odrzava na postolju nasa letargija.
Degradacija se nastavlja.
„Kako sam autor Rukavišnjikov navodi, spekulacije oko izmena krsta i mača u poslednjem trenutku ili bilo kakav savremeni militantni kontekst, potpuno su pogrešni. Vajar naglašava da Nemanja već na grudima ima krst i da je odavno bilo utvrđeno da će u ruci imati mač, kako se motivi ne bi ponavljali“.
Navedeno nije tacno. Sam vvajar je u intervjuu za RTS pre par meseci izjavio da je bio veoma iznenadjen naknadnom odlukom vlasti iz Beograda da Stefan Nemanja u ruci drzi mač umesto krsta.
Što se tiče veličine: spomenik Nemanji je visok 23 metra na Savskom trgu polukružnog oblika, prečnika oko 150 metara; Spomenik lordu Nelsonu je visine 51,5 metara na Trafalgar skveru koj je šezdesetak matara dužine; Spomenik Milenijuma u Budimpešti je visok oko dvadeset metara na Trgu heroja, poluprečnika oko 120 m.
Za moderatora stranice:
Veoma cudno da ne zelite da objavite moj komentar.
Da li je razlog sto sam pohvalio da je to nas do sada najljepsi spomenik jer je i spomenik i muzej u isto vrijeme ili mozda smeta sto sam pisao cirilicom.
Zato bih jos jednom pohvalio ovaj jedinstveni spomenik ruskog vajara.
Budite dobri i posteni prema svima.
Hvala
Ja da se pitam napravio bih, na prikladom mestu, kolonadu ovakvih gigantskih spomenika vezanih za velikane srpske istorije od vremena pre Nemanjica, do bombardovanja 99. Da nam deca znaju ko je gradio, branio narod i drzavu i u kakvim vremenima, a stranci kada dodju, da imaju osecaj grandiznosti, niceg vidjenog i wow effect.
Ovaj spomenik je takav, kakav je, ali opet, mogao je biti i gori. U svakom slucaju bolje sto ga ima, nego da ga nema nikako i da nikada nije ni napravljen. Od mene 5+ za smelost, da se ovako nesto napravi i prijatno iznenadjenje, svakako bolje od jos jedne muzicke fontane npr.
Stevan Nemanja NIJE Ilja Muromec – Monah sa maöem u ruci ? Za razliku od Nemanje. Ilja Muromec u drugoj ruci drži krst, a Nemanja.
Sto Rkavišnikov ne zna istoriju nije čudo, ali što ni Vesić, ni Kusturica ni ostali članovi žirija je ne poznaju je razlog da smo tamo di smo Iz istorije jedinica članovima žirija. Monah sa mačem u ruci, a gde mu je krst pravoslavni?