Kako funkcioniše Trombov zid i kako može smanjiti troškove grejanja
Inovacija stara pola veka aktuelnija je nego ikada jer ovaj konstruktivni sklop može pomoći u poboljšanju energetske efikasnosti objekata.
Primena solarnog grejanja u arhitekturi postoji još od davnina, kada su ljudi koristili ćerpič i kamene zidove kako bi akumulirali sunčevu toplotu tokom dana i polako je oslobađali noću. Međutim, tek 20ih godina 20. veka, evropske arhitekte su počele da eksperimentišu sa pasivnim solarnim metodama u stambenim objektima. Tako su se varijacije ovog sistema razvijale sve do 1967. godine kada je prvi Trombov zid izveo arhitekta Jacques Michel. Ovaj zid (izmišljen 1956. godine), nazvan po inženjeru Felixu Trombeu, kombinuje staklo i tamni, masivniji materijal koji apsorbuje toplotu kako bi je tokom noći polako prenosio u unutrašnjost objekta.
Trombov zid kombinuje staklo i tamni, masivniji materijal koji apsorbije toplotu kako bi je tokom noći prenosio u unutrašnjost objekta.
Standardni Trombov zid ima staklenu ploču udaljenu otprilike 2 do 5 centimetara od zida debljine od 10 do 40 centimetara, koji se obično pravi od cigle, kamena ili betona. Solarna toplota prolazi kroz staklo i zagreva masivni zid. U slučaju da ne postoji staklo ova apsorbovana energija bi se noću obično otpuštala u spoljašnji prostor. Međutim, staklo joj ne dozvoljava da ode te se toplota postepeno otpušta i tako ona ide u unutrašnjost objekta. Zid debljine 20 centimetara ispuštaće toplotu u periodu od 8 do 10 sati, piše ArchDaily.
Pravilna orijentacija
Kako bi se prikupilo što više solarne energije važno je dobro orijentisati zid u odnosu na strane sveta, a izbor vrste, boje i dimenzije materijala u mnogome može doprineti efikasnosti Trombovog zida.
Cirkulacija vazduha
Cirkulacija vazduha u međuprostoru između staklenog i masivnog zida odvija se preko otvora u donjoj i gornjoj zoni zida. Naime, topao akumuliran vazduh se podiže i kroz gornji otvor odlazi u objekat, dok hladan vazduh iz unutrašnjosti ulazi u međuprostor u donjoj zoni, gde se zagreva i dalje nastavlja da se kreće ka gore i ponovo ulazi u objekat.
Varijacija na temu
Varijacija Trombovog zida je takozvani Drum Wall, koji je razvio Steve Bare, gde se umesto masivnog zida iza staklenih ploča stavljaju čelični rezervoari ispunjeni vodom. Budući da voda ima veći toplotni kapacitet od masivnog zida, ovaj sistem je u teoriji efikasniji, međutim u građevinskoj industriji praktičnija je primena klasičnog Trombovog zida.
Masivni zidovi se mogu farbati u crno kako bi privukli više svetlosti.
Arhitekte su tokom vremena počele da primenjuju dodatke kako bi sistem bio efikasniji. Tako se metalne folije mogu postaviti na spoljnu površinu masivnog zida, s obzirom na to da folija ima visoku upijajuću sposobnost, što omogućava privlačenje veće količine sunčeve svetlosti. Takođe, masivni zidovi se mogu farbati u crno kako bi privukli više svetlosti. Isto tako, ukoliko postoji želja da se masivni zid sakrije, stakleni paneli mogu imati šaru, ali naravno onu koja neće ugroziti prikupljanje solarne energije.
Pasivno solarno grejanje
Iako izumitelji ovih sistema verovatno nisu razmatrali klimatske promene, pasivni solarni sistemi za grejanje poput Tromovog zida danas su izuzetno atraktivni zbog svoje niske potrošnje energije i relativne održivosti. Studija Nacionalne laboratorije za obnovljivu energiju pokazuje je da 20% godišnjeg grejanja zgrade Centra za posetioce Nacionalnog parka Zion došlo putem Trombovog zida.
Naravno, arhitekte koji projektuju Trombov zid moraju da prevaziđu određene estetske nedostatke, a postavlja se i pitanje osvetljenja. Neprozirnost zida može se nadoknaditi dodatnim prozorima ili odgovarajućim veštačkim osvetljenjem. Efikasnost Trombovog zida takođe veoma zavise od klimatskih uslova. Međutim, ako se ovi problemi adekvatno reše, ovaj sistem može drastično poboljšati energetsku efikasnost objekata – i čak dramatično smanjiti troškove grejanja.
Kad ste već ovde…
