Pitali smo arhitekte kako bi trebalo da izgledaju (postpandemijske) škole budućnosti
Organizovanje kretanja kroz hodnike u jednom pravcu, ručak u učionicama, rad u više smena, manji broj učenika po učionici u kojem je obavezno i umivaonik, samo su početne mere za škole prilagođene novom (post)pandemijskom dobu.
Učiteljica s maskom, ispod koje se ne vidi osmeh, uvela je đaka prvaka u učionicu i odvela ga do mesta koje je od njegovih drugara i drugarica udaljeno na propisnih 1,5 metara. Fizička distanca i mere bezbednosti poštuje se, ali postavlja se pitanje da li će đačiću prvačiću taj dan, koji se pamti do kraja života, ostati u sećanju po nečemu lepom ili po osećaju kao da je sedeo u magarećoj klupi.
Stigao je i 1. septembar u školskoj godini koja neće ličiti ni na jednu do sada. Pandemija koronavirusa koja je obeležila 2020. godinu, ostaviće ogromne posledice na ceo svet, sve industrijske grane, kulturu pa tako i na obrazovanje. Ali šta arhitekte mogu da po tome učine?
Čini se da pandemija virusa Covid 19, nije samo trenutno-prolazni efekat koji ne ostavlja dugotrajne posledice na sve sfere života, pa tako i na segment arhitekture i projektovanja u celini. Ukoliko razmišljamo dugoročno, vidi se da je neophodno preispitivanje i dopuna ili dorada pravilnika koji se odnose na standarde za projektovanje školskih i predškolskih ustanova. „Mislimo, da će se prevashodno promeniti parametri koji se odnose na potreban broj metara kvadratnih po učeniku škole; na dimenzionisanje nastavnih i radnih prostorija; na broj učenika po smeni itd. Brojni su parametri i koeficijenti koji bi mogli da budu razmotreni i adekvatno revidovani u skladu sa realnim potrebama društva za samozaštitom i očuvanjem.“ – kažu arhitektica dr Dijana Adžemović-Anđelković i arhitekta Vladimir Anđelković iz biroa a2arhitektura.
Arhitektura funkcionalizma mora da doživi ozbiljnu reviziju u svim fazama projektovanja, od konceptualizacije do eksploatacije.
Sa ili bez pandemije, normativi, standardi, pravilnici i celokupan pristup projektovanju školskih ustanova bi trebalo da, ne samo prate razvoj modela sprovođenja edukacije i nastave, već da pruže izvestan stepen fleksibilnosti za budućnost, što je uostalom, najveći izazov u projektovanju bilo koje funkcije, jer su modeli ljudskog korišćenja izgrađenog prostora izmenljiviji od prosečnog vremena trajanja zgrade, kaže Milka Gnjato, arhitektica, partner i kreativni direktor u birou Zabriskie.
Postavlja se naravno pitanje kako postojeće škole učiniti sigurnijim za boravak đaka i nastavnika, a iz biroa a2arhitekura kažu da je potrebno podizanje svesti kod dece ali i kod odraslih u pogledu higijene, kako lične tako i kolektivne; stimulisanje nastavnog kadra da se što više koriste prirodni resursi i da se vreme provodi napolju kada god je moguće tako realizovati nastavni program. Dodaju da je neophodno insistirati na poboljšanju uslova i renoviranjem zajedničkih sanitarnih blokova u školama, obezbeđenje dovoljnih količina sredstava za higijenu i održavanje. Insistirati na klasičnom načinu održavanja fizičkog vaspitanja dece, koje zahteva vežbanja u dvorištu škole i u fiskulturnim salama.
„Jasno je da arhitektura funkcionalizma, koja je svojstvena školskim objektima, mora da doživi ozbiljnu reviziju u svim fazama projektovanja, od konceptualizacije do eksploatacije, kako bi se preispitali i prilagodili standardi novim zahtevima.“ – kažu dr Dijana Adžemović-Anđelković i arhitekta Vladimir Anđelković.
Alternativni modeli nastave
Još uvek važeći normativ za projektovanje školskih ustanova u Srbiji (iz 1990. godine – naslednik JUS standarda iz sedamdesetih godina) proizveden je iz modela, tada savremene nastave, posleratne Jugoslavije ali i iz realnih ekonomskih mogućnosti distribucije školskog prostora, čije zemljište i objekat planira i omogućava država, kaže Gnjato za naš portal. Dodaje da je tako još uvek važeći minimalni standard za površinu učionica u objektima osnovnih škola 1,8 do 2m2 po učeniku, odnosno 54m2 do 60m2 po učionici. Kako bezbednost u pandemiji nalaže, minimalna površina po učeniku, i to bez prostora za komunikaciju unutar učionice i bez prostora za nastavnika je oko 3,5m2, što bi značilo da je potrebno ili prepoloviti broj učenika ili uduplati površinu učionice.
„Ipak, standardi minimalnih površina i dimenzija školskih prostora, vrsta školskih sadržaja kao i celokupna prostorna organizacija kako učionice tako i škole, najpre proističe iz modela, odnosno, načina sprovođenja nastave,“ kaže Gnjato za naš portal.
Model predavačke nastave (ex cathedra), koji je ustanovljen u 17. veku je još uvek predominantan model u celom svetu, iako se on preispituje još od kraja 19. veka a naročito od 60-tih godina 20. veka. U tom periodu preispitivanja predavačkog modela nastave, razvijeni su mnogobrojni alternativni modeli (neki od njih su integrativna nastava, projektna nastava i interaktivna nastava), koji daju veoma dobre rezultate i zapravo se u nekim svojim segmentima primenjuju i kod nas. Međutim, kako kaže Milka Gnjato, primena ovih modela edukacije kod nas, zavisi od spremnosti pojedinaca, nastavnika i profesora da utroše dodatno vreme i entuzijazam, za organizaciju takve nastave i posledično organizaciju učionice, jer je celokupan sistem našeg obrazovanja, koji podrazumeva i oblik i dimenzionisanje, kako učionice tako i cele škole, baziran na predavačkoj nastavi.
„Ipak, posebno je zanimljivo to, s obzirom na činjenicu da naše škole, ni po funkcionalnoj organizaciji a ni po prostornim kapacitetima ne mogu da podrže sprovođenje tradicionalne nastave primenjujući istovremeno bezbedonosne zahteve o minimalnom udaljenju od 1,8 do 2m između đaka, što bi se moglo desiti da neophodnost drugačijeg prostornog organizovanja nastave usled postizanja bezbednosti, posledično dovede do primenjivanja alternativnih načina sprovođenja nastave i postepenog menjanja i unapređivanja sistema obrazovanja.“ – kaže Gnjato iz Zabriskie.
Fleksibini prostori i higijena
Decu i njihovu potrebu za socijalizacijom ne treba ograničavati i sputavati, i škola pored svoje obrazovne uloge ima značaj i na druge aspekte razvoja ličnosti kod dece, kažu iz a2arhitektura. Smanjenje broja dece po smeni ili rad po smenama deluje kao realno izvodljiva ideja da se školski program sprovodi a da se manji broj dece u kolektivu. Postoji mogućnost da se i mobilnim pregradama, odvoje zone za boravak mlađih i starijih učenika i na taj način ograniči njihov kontakt. Higijena pre svega.
„U funkcionalnom smislu to verovatno znači da bi i objekti ovog tipa trebalo da se projektuju kao fleksibilni sa mogućnošću jednostavne promene unutrašnje organizacije i brze promene namene prostorija i njihovih delova.“ – kažu dr Dijana Adžemović-Anđelković i arhitekta Vladimir Anđelković.
Organizovati ručak u učionicama i održavati raznorodne aktivnosti u jednom kabinetu a ne menjati ih po predmetima.
Najveća je zabrinutost uprave, nastavnika, roditelja i stručnjaka za bezbedno funkcionisanje velikih zajedničkih prostora, pre svega kantina, potom prostora za zajedničke aktivnosti, hodnika, dvorišta i na kraju učionica, tvrdi Milka Gnjato i osvrće se na odgovore do kojih su došli u američkoj firmi DLR Group, koja se bavi integrisanim, interdisciplinarnim projektovanjem, a to su da bi trebalo organizovati kretanje kroz hodnike u jednom pravcu, organizovati ručak u učionicama i održavati raznorodne aktivnosti u jednom kabinetu a ne menjati ih po predmetima, kako bi se smanjila cirkulacija učenika kroz školu, primenjivati rad u više smena, potom smanjiti broj učenika po učionici i posledično tome pronaći alternativne i dodatne prostore za organizovanje nastave (biblioteke, radionice i sl). Zatim jedan od odgovora za povećanje bezbednosti u postojećim objektima škola je uvođenje umivaonika u svaku učionicu, organizacija učionice u fleksibilnom maniru, koji bi više odgovarao alternativnim metodama izvođenja nastave a ne tradicionalnom predavačkom, u kome je učionica organizovana sa redovima đačkih stolova i nastavničkim stolom u pročelju. Za takvu organizaciju učionice, neophodan je mobilan nameštaj, stolovi koje je lako pomerati, koji se uklapaju u različite organizacije, pokretni, providni laki paravani ili table, pokretne police i slično. „Svakako je brže, lakše i jeftinije opremiti škole ovakvim mobilijarom nego izgraditi nove ali i ovakvo opremanje može samo biti srednjeročan cilj, jer je to ozbiljno ulaganje, naročito za našu zemlju.“ – kaže arhitektica Milka Gnjato.
U bliskoj budućnosti, istraživanje DLR Group pokazuje da svakako treba ići u pravcu kombinovanja nastave na daljinu i u školi, jer nastava na daljinu ima svoje prednosti, ne samo u smislu bezbednosti već i u smislu razvoja novih veština, naprednih modela edukacije i razvoja misaonih procesa, procesa rešavanja problema i pristupa problemu, koji će posledično dovesti i do promene u konceptu prostorne organizacije škola.
U daljoj budućnosti, koja bi podrazumevala nove koncepte prostorne organizacije školskih ustanova, zapravo je, kako kaže Gnjato, veoma uzbudljiva činjenica, što će biti neophodno inovativno razmišljanje koje već sad upućuje na to da škole više neće imati klasične dugačke koridore sa nizom učionica, pravougaonih dimenzija, koje zapravo jedino podržavaju organizaciju prostora učionice sa dugačkim nizovima klupa odnosno predavački model nastave.
Škole više neće imati klasične dugačke koridore sa nizom učionica, pravougoanih dimenzija.
Istraživanje je pokazalo da se svakako očekuje smanjivanje gustine učenika, organizacija prostora koja omogućava izmenljivost funkcije (učionica koja postaje trpezarija ili radionica, kabinet za istraživanje), očekuje se povećanje tehnološke kompetencije nastavnika, đaka ali celokupnog sistema, koje će zapravo voditi drugačijim prostornim potrebama ali i drugačijem opremanju škola. Svakako očekuje se i uvođenje nastave na otvorenom ali posledično svemu tome i intenziviranje i poboljšanje komunikacije između nastavnika i đaka.
Tema uticaja pandemije na projektantske koncepte je zanimljiva ne samo sa aspekta projektovanja škola, već i svih funkcija koje podrazumevaju kolektivno funkcionisanje.
Finski model kao u IT firmama
Meni se čini da bi odgovor za koncept prostorne organizacije buduće škole mogao da leži u istraživanju modela funkcionisanja savremenih programerskih firmi i primenjivanju sličnih principa organizacije, jer su zasnovani na fleksibilnom prostoru koji podržava mogućnost formiranja manjih celina veoma raznorodnih po karakteru, od rada u malim grupama, preko individualnog rada, do istraživačkog procesa kroz niz različitih i promenljivih ambijenata i atmosfera, kaže Milka Gnjato i dodaje da je Finska je dokazala uspešnost nastave koja se sprovodi kroz slobodno korištenje prostora, sa najrazličitijim vrstama lakog pregrađivanja, staklenim i pomerljivim pregradama i različitim vrstama sedenja. To bi zapravo bio princip organizacije niza habova, mini laboratorija sa aktivnom participacijom učenika i neizbežno prostorima za virtuelne doživljaje. Dakle, trebalo bi razmišljati u pravcu koji ide dalje od učionice sa četiri zida, nizom klupa i tablom sa nastavničkim stolom u pročelju. Princip ovakve organizacije prostora u programerskim firmama, proistekao je iz težnje za razvojem i intenziviranjem kreativnog razmišljanja, konstantnog učenja i kreativnog rešavanja problema.
Klasičnu fiskulturnu salu vidimo pre kao višenamenski prostor s mogućnošču transformacije spoljašnje opne i gabarita.
Preporuke kriznih štabova tokom pandemije jeste da što više vremena provodimo napolju uz poštovanje fizičke distance. Postavlja se pitanje fiskulturnih sala i kako nastavu organizovati na otvorenom. „Svakako smatramo da se boravak na otvorenom ne može zameniti ni jednim drugim oblikom aktivnosti za decu. Ukoliko školske ustanove imaju dovoljno velika dvorišta i mogućnost odvajanja starijih učenika od mlađih, trebalo bi insistirati da deca što više vremena provode napolju umesto u salama, naravno kada vremenski uslovi to dozvoljavaju. Takav pristup radu bi trebalo da bude stimulativan i nastavnicima i profesorima, da sprovedu oblike nastave o kojima su samo razmišljali; da se organizuju predavanja o zdravom načinu života; dovedu profesionalni sportisti koji bi sa decom delili svoja najranija iskustva, naravno sve na otvorenom. Klasičnu fiskulturnu salu vidimo pre kao višenamenski prostor koji pored unutrašnje fleksibilnosti ima mogućnost i transformacije spoljašnje opne i moguće gabarita.“ – kažu iz a2arhitektura.
Škola – vrt
Gnjato kaže da bi veoma važno i izuzetno zanimljivo u smislu celokupne prostorne organizacije škole, bilo ići u pravcu formiranja škole – vrta, gde bi se neprestano izmenjivali, vrlo disperzno organizovani, zatvoreni i otvoreni prostori (učionica na otvorenom kao produžetak zatvorenog prostora).
Ovakvom organizacijom u smislu bezbednosti od pandemije, bilo bi moguće organizovati rad istog broja dece ali podeljenog u manje grupe, koje bi mogao da nadgleda isti broj nastavnika ili nešto veći. Izbegao bi se problem koridorskog kretanja i zadržavanja u relativno uskim i često neprovetrenim prostorima, dugi boravci u često nepravilno osvetljenim učionicama, ali bi se i povećalo vreme provedeno napolju. Prirodno provetravanje bi bilo jednostavno i efikasno. Takođe ovakva organizacija bi omogućila i održavanje zajedničkih manifestacija samo bi gledališni prostor bio disperzniji i organizovan na sve četiri strane. Za ovakvu organizaciju neophodan je veći broj ulaza i potpuno drugačija organizacija horizontalnog i vertikalnog komunikacijskog prostora, dodaje Gnjato.
„Smatramo da prirodno provetravanje u učionicama daje najbolje efekte i kao zaštita od neugodnih mirisa, na primer, sredstava za dezinfekciju i da se na taj način prostorije najlakše isušuju i provetravaju. Isto važi i za nastavne prostorije, hodnike i holove, kažu dr Dijana Adžemović-Anđelković i arhitekta Vladimir Anđelković.
Pandemija kao katalizator promena
Izuzetno je zanimljivo, što načini organizacije i dimenzionisanja školskog prostora koji povećava bezbednost dece i nastavnika, odgovara naprednim, za sada još uvek alternativnim modelima sprovođenja nastave, kaže Gnjato. Biće zanimljivo i dragoceno, u narednom dužem periodu posmatrati, da li će pandemija doneti pozitivne promene u školstvu, tj. da li će problem bezbednosti dece i nastavnika biti katalizator uvođenja naprednih alternativnih modela sprovođenja nastave i tako dovesti do svojevrsne revolucije u obrazovanju i kod nas a i globalno. Dakle, Milka Gnjato se pita da li će se „promena desiti sa drugog kraja, kad već ne postoji politička težnja, da se nevezano za problem pandemije, sistem obrazovanja prevede u napredne modele školstva, kakav je npr. Finski model i time posledično osnaži celo društvo.“
A i da đačiću prvačiću prvi dan škole ostane u lepoj uspomeni…
Kad ste već ovde…
