7 diktatora koji su koristili arhitekturu u cilju zastrašivanja naroda
Istorija pamti brojne primere koji potvrđuju da arhitektura i politika idu ruku pod ruku.
Ljudi od davnina koriste građevine da bi kroz njihovu veličinu predstavili svoj društveni položaj, a samim tim i moć. Naravno, u samoglorifikaciji diktatori su bili uvek „najnapredniji“. Neki od njih oslanjali su se na nematerijalne stvari stvarajući kult ličnosti, dok su drugi, pak, koristili arhitekturu kako bi svima pokazali koliko su uticajni.
Vrste građevina koje su podizane za vreme vlasti određenog diktatora ukazivale su na njihove primarne interese. Dok su neki gradili škole i bolnice, drugi su se pak posvetili izgradnji zatvora i tvrđava. Ovo su 7 najupečatljivijih primera kroz istoriju.
Adolf Hitler, Nemačka (1933-1945.)
Možda i najpoznatiji primer diktatorske arhitekture javlja se za vreme vladavine Adolfa Hitlera. Arhitekta Albert Šper, u kog je Hitler imao veliko poverenje, bio je zadužen za projektovanje objekata koji bi bili deo plana za hitlerovu Novu Nemačku. Najpoznatije delo arhitekte, koje je izveo prema Hitlerovoj narudžbini je stadion Cepelinfeld koji može da primi 340.000 posetilaca.
Benito Musolini, Italija (1922-1943.)
Fašističku arhitekturu diktiranu Musolinijem karakterisala je simetrija i jednostavnost. Objekti su donekle imali sličnosti s antičkom rimskom arhitekturom. Korišćeni su masivni materijali, a svojom veličinom izazivali su kod naroda pokornost i strah. Najpoznatiji objekat izgrađen za vreme Musolinija jeste EUR (Esposizione Universale Roma), u kom je trebalo da se održi Svetska izložba, ali do nje nikada nije došlo zbog Drugog svetskog rata.
Fransisko Franko, Španija (1936-1975.)
Ono što je izdvajalo Franka od ostalih diktatora jeste njegova posvećenost katolicizmu. Ovaj totalitarni fašistički lider zvanično se zvao „Vođa Španije po milosti Božijoj“. Katoličku veru proglasio je kao državnu religiju Španije, pa su i mnogi objekti izgrađeni pod njegovom vlašću u najvećem mahu religiozne namene.
Josif Staljin, Sovjetski Savez (1924-1953.)
Staljinova arhitektura otišla je daleko izvan granica Rusije i uticala je na mnoštvo drugih zemalja koje su padale pod njenu čizmu. Za vreme vladavine Staljina svi gradovi u Rusiji izgrađeni su u skladu s planom razvoja koji je u isto vreme bio projektovan za čitave regione, pa su gradovi veoma brzo i drastično menjali svoje izglede. Dok je u zemljama van Rusije sovjetski stil bio oštra, brutalistička verzija neoklasicizma, u Rusiji je bilo raznovrsnih stilova. Poznati kompleks zgrada Sedam sestara u Moskvi čini sedam visokih zgrada koje karakteriše kombinacija ruskog baroknog i gotskog stila. Objekti su visoki, masivni i namerno impresivni kako bi pokazali snagu komunističkog režima i moderne Moskve.
Arhitektura Severne Koreje (1948- )
Kada je Kim Il Sung dobio zadatak da vodi ratom opustošenu državu, video je to kao savršenu priliku za izgradnju nove, ideološke utopije uz pomoć Sovjeta. Severnokorejsku arhitekturu karakterišu objekti koji iz daljine izgledaju moderno i moćno, ali kada im se približite vidite da su građene stihijski, od jeftinih materijala. Cilj nije kvalitet već slika o napretku, koja će izolovane ljude ubediti u moć njihove države, a samim tim i njihovog diktatora. I danas, pod Kim Džong Unom, primarni je cilj izgradnja objekata koja će kod stanovništva stvoriti osećaj nacionalnog ponosa.
Mao Cedung, Kina (1949-1976.)
Još jedan primer uticaja sovjetske arhitekture može se videti u Kini nakon revolucije, pod Maovom vlašću. Izgradnja kineskih gradova uglavnom je vođena po Staljinovom urbanističkom šablonu. Sovjetski stil u Kini ostvario je sve ono što nije mogao u Rusiji. Maova spremnost da sruši postojeće objekte i izgradi nove, činila je kineske gradove mnogo pogodnijim za razvijanje vizije, za razliku od istorijski složenih ruskih gradova. Jedan od najznačajnijih Maovih arhitektonskih poduhvata jeste Deset velikih građevina koje su izgrađene u čast proslave desetogodišnjice od osnivanja Narodne Republike Kine.
Fidel Kastro, Kuba (1959-2006.)
Na drugoj strani sveta, u takođe izolovanoj zemlji, Kuba je decenijama izgledala kao da je stala u vremenu. U Kubi, koja ima bogatu istoriju arhitekture koju karakteriše uticaj neoklasicizma i art-nouvea, nakon dolaska Kastra na vlast razvoj arhitekture je u velikoj meri zaustavljen. Kastrova vlast je primer drugačijeg pristupa diktaturi, a ujedno i arhitekturi. On nije podstrekivao razvoj gradova već upravo suprotno – ostavio ih je da propadaju. Naravno, tu je poneki primer čisto da se pokaže moć.
Izvor: ArchDaily
