Ovogodišnji skup, održan 3. i 4. novembra u koncertnoj dvorani Vatroslav Lisinski u Zagrebu, pamtićemo i po prvom gostovanju arhitekata iz Srbije.
Baladu Perfect day Lou Reed je napisao 1972. Ljubavnu pesmu posvetio je verenici Bettye Kronstad, koja će mu kasnije postati supruga, a govori o običnim stvarima u danu provedenom u njujorškom Central parku. Nema tu ničeg spektakularnog, samo su se sve kockice sklopile baš onako kako treba. Perfect day, kao i svaka prava ljubavna pesma, dotiče naše emocije baš tamo gde treba.
Ta melodija motala mi se u glavi prvog vikenda u novembru, u koncertnoj dvorani Vatroslav Lisinski na 23. Danima Orisa. Ništa nije bilo kao što to obično biva na takvim skupovima. Nije bilo svečanog dugog otvaranja, nisu učestvovali najpoznatiji svetski arhitekti, nije bilo glamura… Ali…
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Treća sezona Betonskih spavača
Počeli su, tada, još neprikazanom epizodom treće sezone Betonskih spavača. Taj film o arhitekturi socijalističke Jugoslavije, o jednom društvu koje se gradi gradeći svoje kuće i gradove, spomenike, sportske dvorane, škole i javne objekte, modernizujući državu i sprovodeći važni deo velikog društvenog projekta, našao je direktan put do publike. Bez patetike i sentimentalnosti.
Kad su upaljena svetla, mnogima su se oči neobično caklile, a aplauz je bio gromoglasan… Sigurna sam da je svako od skoro dve hiljade ljudi u Lisinskom, a većina ih nije bila rođena u vreme kad su ovi objekti nastajali, bar na trenutak mislilo o tome kakva je to zemlja bila koja je odlučno i hrabro gradila takvu arhitekturu u vreme kad su uslovi i mogućnosti bili mnogo teži i komplikovaniji nego danas.
I to je dalo pečat svemu što je sledilo. Skoro da nije bilo predavača koji se nije na ovaj ili onaj način referisao na neki detalj iz Betonskih spavača. A kako su bili većinom iz regije, sasvim dobro su prepoznavali i osećali atmosferu filma, dijapazon poruka, problema i pitanja koje je ekipa Betonskih spavača smestila u tih šezdesetak minuta. Treća sezona upravo se prikazuje na prvom programu HRT-a. Spiritus movens projekta je Maroje Mrduljaš, jedan od moderatora Dana Orisa.
Kontekst u kojem čovek nije na prvom mestu
Mia Roth Čerina (takođe u moderatorskom trojcu) i Tonči Čerina sigurno su imali tremu kad su stupali na pozornicu u sali još nabijenoj emocijama. Lako su se nadovezali pričom o neizrecivom i nepredvidivom u arhitekturi, o kontekstu u kojem čovek nije na prvom mestu.
Govorili su o Lonjskom polju i svom predstavljanju na ovogodišnjem Bijenalu arhitekture u Veneciji, u paviljonu Hrvatske, u Arsenalu. Podsetili su da je arhitektura spora disciplina i da joj treba vremena, da su prostori edukacije u malim mestima centar svih kulturnih i socijalnih susreta i aktivnosti, da margina može biti uzbudljiva, podsticajna i inspirativna.
Arhitekti nemaju odgovore na sva pitanja i ne moraju uvek da imaju svoj biro – dovoljan je skroman, suzdržan, senzitivan pristup i laptop na lokaciji.
Onda smo se prebacili u Indiju i slušali o blatu kao građevinskom materijalu, o arhitekturi zidova, i opet o kontekstu, lokaciji, majstorima, starim tehnikama, jednostavnim načinima gradnje, o izdržljivosti i otpornosti, o tome da arhitekti nemaju odgovore na sva pitanja i da ne moraju uvek da imaju svoj biro. Dovoljan je skroman, suzdržan, senzitivan pristup i laptop na lokaciji. Indijac Vinu Daniel i njegova održiva arhitektura.
Pa smo se vratili u Hrvatsku. Mikelić Vreš Arhitekti govorili su o arhitekturi dijaloga, a dan je završio Sarajlija, harizmatični Amir Vuk Zec, pričom o našim mentalitetima i pomešanim uticajima u arhitekturi, o tome koliko se slušamo, da li se kuće osluškuju međusobno i o radosti… I ovacije na kraju.
Arhitektonski kredo Carme Pinós
U drugi dan Orisovog skupa ušli smo još pod utiskom prethodnog. A dočekali su nas austrijski Fash&Fucsh arhitekti. Slušali smo o tome kako je graditi škole danas, koje su nove metode obrazovanja i kako se to pretače u prostor, kao i kako obrazovne institucije približiti novim generacijama. U Austriji su, takođe, škole centar kulturnog i društvenog života u malim sredinama. I kad tamo projektujete školu, vaš je zadatak veoma kompleksan.
Ovogodišnju Nagradu Orisa dobila je energična katalonska arhitektica Carme Pinós koja se šarmom i neposrednošću duhovito borila sa engleskim jezikom i briljantno prenela svoj arhitektonski kredo publici. Govorila je o važnosti dnevnog osvetljenja, prostoru između kuća, umeću projektovanja paviljona, parkovima, bojama, konstrukciji…
U projektima Arhitekture Krušec forma nije primarna, ali zato jeste kontakt sa tlom i iskrenost konstrukcije.
Slovenački studio Arhitektura Krušec doneo je pred publiku specifičan pogled na tradiciju, materijale, konstrukciju, arhitekturu u najboljoj tradiciji slovenačkog odnosa prema prostoru i građenju. O drvetu kao tradicionalnom materijalu, ali i o materijalu modernizacije.
U njihovim projektima forma nije primarna, ali zato jeste kontakt sa tlom i iskrenost konstrukcije. Arhitektura je ono što nastaje između zemlje i neba, ona je pozornica na kojoj se odigrava predstava naših života. Pa ipak tekstura, a ne oblik, ume da bude krucijalni nosilac memorije.
Nekada u publici, danas na pozornici
A onda su se na scenu popele naše Dijana Novaković i Maja Necić (Studio Autori). Do sada niko iz Srbije nije gostovao na Danima Orisa, ne računajući one u Beogradu. Sve je počelo pre 15 godina na ne baš prestižnoj lokaciji. Blizu rumunske granice, u severnobanatskom selu Mokrin, 13 kilometara od Kikinde, u selu poznatom po dobroj hrani, takmičenju u tucanju uskršnjim jajima i prvenstvu u borbi gusana.
Investitor je želeo da ruinirano seosko imanje porodice Novakov pretvori u kompleksnu mešavinu visokog turizma, biznisa, kreativnosti i kulture. Odlučio se za mlade i neiskusne. Projekat je uspeo. Oni su postali Studio Autori i paralelno sa diplomskim radili su prve projekte kompleksa danas poznatog kao Mokrin House. Kao studenti bili su u publici na beogradskim Danima Orisa, a ove godine bile su odlične na pozornici.
11 timova, 11 senzibiliteta i jedan čovek koji od tih glasova i različitih iskustava, orkestrira jedinstvenu predstavu o prostoru, građenju, životu i posvećenosti.
I za kraj još jedan uspešan tandem hrvatske arhitektonske scene. Dobitnici prestižne nagrade Mies van der Rohe za mlade arhitekte, 2009, autori škole u Koprivnici, hostela Goli i bosi u Splitu, rekonstrukcije zagrebačkog hotela Panorama koji se sada zove Zonar. Studio UP i njihove realizacije, predstavljene u furioznom tempu.
Jedanaest timova, jedanaest senzibiliteta i jedan čovek koji od tih glasova i različitih iskustava, orkestrira jedinstvenu predstavu o prostoru, građenju, životu i posvećenosti. Andrija Rusan, osnivač i organizator Dana Orisa. Bio je to savršen novembarski vikend.
Foto-galerija
