10 principa princa Čarlsa koja su izazvala oprečna mišljenja arhitekata
Princa Čarls ukazuje da bi bilo neophodno vratiti se tradicionalnim principima projektovanja kako bi se omogućio održiv razvoj u urbanim sredinama.
U svom članku za Architectural Review, princ Čarls izneo je deset principa koji bi trebalo da se poštuju u arhitekturi kao i neke primere objekata koji mu se posebno sviđaju i ne sviđaju.
Ovo su deset principa princa Čarlsa:
- Izgradnja mora poštovati zemlju. Trebalo bi da bude nenametljiva i da poštuje okolinu.
- Arhitektura je jezik. Novi projekti bi trebali da pridržavaju pravila kako bi se izbegao nesklad.
- Proporcije su takođe bitne. Nove zgrade trebalo bi da su u skladu s ljudskom proporcijom kao i proporcijom postojećih objekata.
- Sklad svih delova zgrade. Izgled objekta treba da je u skladu s postojećim okolnim objektima što ne znači uniformnost.
- Trebalo bi omogućiti stvaranje dobro organizovanih prostora koji bi podstakli kretanje.
- Materijali su takođe važni… Trebalo bi koristiti lokalne materijale i tradicionalne stilove u regionu.
- Znaci i svetlosna signalizacija, koji bi uticali na vozače da smanje brzinu kretanja svojih vozila.
- Pešačka zona mora biti primarna u procesu projektovanja. Ulice se moraju vratiti pešacima.
- Gustina naseljenosti je kritična stavka i ona bi mogla da se reši tradicionalnim tipologijama, kao što su terasate zgrade i vile organizovane u blokove.
- Kruta konvencionalna planiranja treba izbegavati u korist fleksibilnih šema.
U svom članku za Architectural Review, princ Čarls kao suprotnost svojim principima arhitekture navodi aneks Nacionalnog muzeja u Londonu, koji naziva „monstruoznim dragim kamenom na licu najvoljenijeg i elegantnog prijatelja“. Smatra da je ovaj dodati deo muzeja oskrnavio njegovu prvobitnu, tradicionalnu lepotu.
Dalje, kao objekat koji poseduje prave arhitektonske vrednosti, prema njegovim uverenjima, navodi Poundbury, koji je i u skladu sa njegovim principima, koji su navedeni na kraju manifesta.
Ovakvi stavovi izazvali su oprečna mišljenja. Norman Foster, Zaha Hadid kao i mnogi drugi koji godinama žestoko kritikuju arhitektonska uverenja princa Čarlsa smatraju da on govori sa pozicije odakle ima nedodirljivu moć i da u ovom manifestu postoje jasne naznake elitizma i nedostatka empatije za probleme ljudi sa sela širom Velike Britanije. Ipak, postoje i oni koji smatraju da ako bude postojalo više ljudi kojima je stalo kao Princu Čarlsu možda bi imali bolju arhitektonsku kulturu.
Da li Princ od Velsa jasno sagledava potrebe modernog društva ili bi arhitektura mogla biti bolja ukoliko bi se njegovi principi uopšte mogli ispoštovati, na svakome je od nas da ima mišljenje, baš kao i sam princ.
Čovek je u pravu, celokupna groteskna arhitektura modernizma (a posebno brutalizma) treba da bude zbrisana sa lica zemlje kao mračan period u razvitku naše civilizacije. Treba graditi nešto što bi naši preci prepoznali a čime će se naši potomci ponositi.
Kamo sreće da graditelji u Beogradu ispoštuju barem neke od njegovih predloga. Ne bi bilo toliko grotesknih građevina koje se ne uklapaju jedne pored drugih ili uopšte sa sa svojom okolinom.
Njegovo visočanstvo kralj Čapls nema pojma o arhitekturi, i sve što piše su bukvalno trivije koje mu je napisao zli ideolog Čarls Dženks. Istina je da je oduvek voleo najgori postmodernizam sa stubićima i krovićima jer ima mnogo loš i konzervativan arhitektonski ukus. Problem je što je 80-tih godina iz dosade odlučio da svoj ukus postavi kao trend, u čemu mu je pomagao salonski savetnik Čarls Dženks, takođe jedna teška konzerva, koja jedino ume da projektuje travnjake i sastavlja antologije u kojima voli da diskredituje bolje ljude od sebe. Princ tada, njegovo sadašnje visočanstvo Čarls išao je na diskusije u društvu Čarlsa Dženksa u svojstvu građanina pa je onda je titulu princa iskoristio za uticaj na bogate klijente da slušaju njega. AA u Londonu je tad završila klasa Kolhasa, Zahe, Alvara Size, a predavao im je Čumi, i imali su ideju da pokrenu arhitekturu malo napred, nisu još uvek bili karijeristi nego je bilo i idealizma. Njegovo visočanstvo je lobirao i ostavio ih sve bez klijenata, a posle i bez izložbi i svega gde su pokušavali da predstave svoju arhitekturu i mogli su samo da započnu karijeru u Japanu gde su svi otišli, a vratili su se tek posle par godina kad se princ malo smirio jer je imao druga posla. Piter Vilson je morao za Japan, kao i Norman Foster koji sad može da kritikuje Čarlsa, ali onda u ono doba kad je tek postao poznat izgubio je sve klijente zbog princa Čarlsa. Dženks je pisao izjave i u tome lepo pomagao kao pravo privilegovano đubre puno kompleksa koje laže o Gropijusu i Misu, samo da ispadne da nikad nije bilo istovremeno izuzetnih i moralnih nego samo loš prosek, netalentovan ili zao. Dženks je i jedno i drugo, ali eto, jedan aristokrata koji sedi u dvorcu ne zna da smisli originalni tekst nego ponavlja Dženksa. Verovatno nema od čega da smisli, travnjak, dimnjak i kosi krov su njegov domet pošto ceo život ide po palatama i opet zna da navede samo Paundberi gde on živi, što mu je aristokrtski. Dženks ga je naučio da baci refleksiju o sebi aristokrati kad Architectural Review objavljuje njegova pastirska stranja i da izdeklamuje konzervativne gluposti na koje se loži nova buržoazija, koja treba Dženksu da im projektuje travnjake. Ako iko ovo pročita (vidim da je bilo pre 5 godina ali opet) molim da se Beograđani koji lupetaju, uzdrže o gradu u kojem su odrasli, jer je ipak malo bolji od livade. Građevinsko smeće koje su nam naprednjaci posejali ne može se komentarisati kao arhitektura (u redu je gradnja, kao ovde na sajtu, ali tačnije je građevinsko smeće), pa razumem da se moleri, pečenjari i sav udbaški ološ SNS-a loži na Čarlsove kućice, kao i njihovi podstanari koji se sete da se nazovu Klasicista da se bi videlo da su odrasli u štali. Njegovo visočanstvo nema pojma, ali ipak zna gde treba da se uzdrži kada priča za Review. Brutalizam je ozbiljna tema za nekog ko poznaje samo krov i travnjak. Sigurno ga mrzi iz dna duše, ali ne sme tek tako da ispadne buzdovan, za razliku od ovog njegovog istomišljenika gore.